Черкези

Из Википедије, слободне енциклопедије
Група Черкеза у традиционалној ношњи

Черкези су кавкаски народ, који претежно живи у Турској, Русији, Јордану и Сирији. У прошлости је именом Черкези обухватано свих 12 черкеских племена, 10 западних черкеских (адигејских) племена и 2 источна черкеска (кабардинска) племена. Међутим, након стварања Совјетског Савеза черкеска племена су сврстана у 4 групе (зависно од административне јединице у којој су била насељена), а то су Черкези (већином Бесленејци), Кабардинци (само Кабардинци), Адигејци (сва западна племена Черкеза сем Шапсуга) и Шапсуги (само Шапсуги). Черкези су већином исламске вероисповести, а говоре черкеским језиком, који спада у северозападно-кавкаску породицу језика. У свету их има више од 4.000.000.

Етноними[уреди]

Черкески ендоним (име за њих саме) је Адигејци (у најширем смислу означава свих 12 племена, а у ужем 10 западних). Име Адигејци највероватније потиче од речи „ате” (висина) и „геи” (море) и значи „народ који насељава планинску земљу у близини мора” или „између два мора”.[1][2]

Егзоним Черкез потиче од латинизоване грче речи Сираси, што је био грчки назив за област у којој су Черкези живели. Касније су их Хазари називали Ширкес, а Турци Черкес, а у 15. веку је посредством ђеновских трговаца черкеско име стигло до енглеског језика у коме се јавља у облику Сиркасиан.[3][4] У руском језику јавља се у облику Черкеси.[5]

Након стварања Совјетског Савеза, упркос постојању свести о припадности једној нацији међу Черкезима и постојању имена Черкеси у руском језику којим су означавана сва черкеска племена, черкеска племена су сврстана у 4 групе:[6]

Племена[уреди]

Черкеска племена:

  • Западно черкеска племена (Адигејци):
    • Жаневци (Жанејевци)
    • Натухаји (Натухајци)
    • Шапсуги
    • Хатукаји (Хатукајци)
    • Бжедуги
    • Абадзехи
    • Темиргоји (Темиргојци, Темиргојевци)
    • Мамхеги
    • Јегерукајевци
    • Убихи
  • Источно черкеска племена (Кабардинци):
    • Кабардинци (Кабарди, Кабардини)
    • Бесленејци (Бесленејевци, Бесленеј)

Језик[уреди]

Породично стабло черкеских дијалеката

Черкески језик је дијалекатски континуум, а на основи два черкеска дијалекта створена су и два черкеска књижевна језика, адигејски (службени језик у Адигеји) и кабардински (службени језик у Карачајево-Черкезији и Кабардино-Балкарији).

Черкески дијалекатски континуум (тојест адигејски и кабардински књижевни језици) поред убишког језика и 2 абазгинска језика (абхаског и абазинског језика) чини северозападно кавкаску породицу језика. Северозападно кавкаска породица језика је позната и по именима абхаско-адигејска, западно кавкаска и понтијска породица језика.

Черкески дијалекатски континуум:

  • Западно черкески (адигејски)
    • Црноморски дијалекти
      • Жаневски дијалекат
      • Натухајски дијалекат
      • Шапсугски дијалекат
        • Северни шапсугски поддијалекат
        • Темиргојски шапсугски поддијалекат
        • Јужно шапсугски поддијалекат
        • Кфар камски поддијалекат (којим се говори у селу Кфар Кама у Израелу)
        • Хакучи поддијалекат
    • Кубањски дијалекти
      • Бжедугски дијалекат (којим се говори у Адигеји и граду Бига у Турској)
      • Темиргојски дијалекат (којим се говори у Адигеји)
      • Абадзехски дијалекат (којим се говори у Реханији у Израелу и у Сирији на Голанској висоравни)
      • Мамхегски дијалекат
      • Јегерукајевски дијалекат
      • Хатукајски дијалекат
      • Меквашки дијалекат
  • Источно черкески (кабардински)
    • Кабардински дијалекти
      • Западно кабардински дијалекат
        • Кубањски поддијалекат
        • Кубањ-зеленчучки поддијалекат
      • Централно кабардински дијалекат
        • Баксански поддијалекат
        • Малкански поддијалекат
      • Источно кабардински дијалекат
        • Теречки поддијалекат
        • Моздочки поддијалекат
      • Северно кабардински дијалект
        • Мулкански поддијалекат
        • Запарика поддијалекат
    • Бесленејски дијалекат (којим се говори у Карачајево-Черкезији)

Популација[уреди]

Положај Карачајево-Черкезије на Кавказу, Кабардино-Балкарија се налази источно од ње, а Адигеја која је са свих страна окружена Краснодарским крајем западно

У Русији, Черкези (Черкези Бесленејци) претежно живе у аутономној републици Карачајево-Черкезији, у којој чине 12% становништва, и у којој су трећи народ по бројности, после Карачајаца (41%) и Руса (32%). Кабардинци у Русији претежно живе у аутономној републици Кабардино-Балкарији, у којој чине апсолутну етничку већину од 57%. Шапсуги у Русији претежно живе у Краснодарском крају. Адигејци у Русији претежно живе у аутономној републици Адигеји у којој чине други народ по бројности од (25,8%) после Руса (63,6%).

Процењено је да Черкеза у свету има више од 4.000.000 (по неким проценама до 8.000.000). Черкеза (свих Черкеза) је према процени „Организације непредстављених нација и народа” почетком 1990-их у дијаспори (ван три аутономне републике у Русији) у више од 50 земаља било око 3.700.000.[7] Од тога у Турској се процењује да их је било око 2.000.000,[7][8] у области Леванта (већим делом у Сирији и Јордану) и Месопотамије (Ирак) око 300.000,[7] и у западној Европи и САД око 50.000.[7] У Русији 2010. их је укупно било 718.727 (Черкеза Бесленејаца 73.184, Кабардинаца 516.826, Адигејаца 124.835 и Шапсуга 3.882).[9]

Историја[уреди]

Средњи век[уреди]

Под утицајем Византије хришћанство се проширило по целом Кавказу између 3. и 5. века.[10][11] У том периоду су Черкези почели да прихватају хришћанство као своју националну религију али су задржали и неке елементе својих традиционалних веровања.

Након 5. века Черкезију су освајали различити освајачи. Прво су је освојили Бугари (туркијски Бугари) који су дошли са степа централне Азије. Бугарска држава, чија престоница је био град Фанагорија, доживела је свој врхунац између 632. и 668. У другој половини 7. века бугарску државу на Кавказу уништили су Хазари, део Бугара је након пораза под вођством Аспаруха отишао на запад и населио се око реке Дунав, где су основали нову бугарску државу.[12] Након распада Хазарске државе, Черкези су се крајем 10. века нашли у Краљевини Аланији.

Између 10. и 13. века Черкези су били под утицајем Краљевине Грузије.

У 17. веку велики део Черкеза је примио Ислам,[13] под утицајем Кримских Татара и Османског царства. Било је случајева исламизације Черкеза и раније, део Черкеза су постали исламизовани робови војници познати под именом Мамелуци. За време власти династија Сафавида и Каџари велики број Черкеза је насељен у Персију. Где су неки од њих постали робови војници Гулами, а неки су постали занатлије и земљорадници. Многи припадници сафавидског племства су имали черкеско порекло.

Руско освајање Кавказа[уреди]

Правци којим су Черкези напуштали Русију и одлазили у Османско царство

Током 18. и 19. века Русија, Персија и Турска су се бориле за превласт над Кавказом, у том периоду вођен је низ ратова Први руско-персијски рат (1722—1723), Руско-турски рат (1768—1774), Други руско-персијски рат (1796), Трећи руско-персијски рат (1804—1813), Руско-турски рат (1806—1812), Четврти Руско-персијски рат (1826—1828) и Руско-турски рат (1828—1829). Након Руско-персијског рата (1826—1828) и Руско-турског рата (1828—1829) Русија је коначно потиснула Персију и Турску са Кавказа и успоставила потпуну контролу на југу Кавказа. На северу Кавказа у периоду од 1817. до 1864. трајао је Кавкаски рат између Русије и домородаца. Кавкаски рат је заједнички назив за Черкеско-руски рат (1817–1864) (који је део низа сукоба између Руса и Черкеза такође познатих као Черкеско-руски рат (1763–1864)) вођен на северозападу Кавказа и Муридски рат (1830—1859) вођен на североистоку Кавказа. У току рата, централни део северног Кавказа око грузијског војног пута (који спаја Тбилиси и Владикавказ) био је под контролом Русије. У Черкеско-руском рату Руси су се борили против Черкеза и Абхаза, а у Муридском рату против Чечена и Дагестанских народа. Муридски рат је завршен предајом имама Шамила 25. 8. 1859., док је Черкеско-руски рат трајао до 1864., последња битка је вођена 27. маја 1864., а 2. јуна 1864. рат је завршен, након што су се черкеске вође заклеле на лојалност.

При крају рата и након његовог краја, велика већина Черкеза је напустила (присилно или добровољно) Русију и отишла у Османско царство, а мањи број и у Персију. Велики број руских, кавкаских и западних историчара се слаже да се број Черкеза и осталих становника северозападног Кавказа који је напустио Русију 1860–их креће око 500.000.[14] Османско царство је понудило да прихвати Черкезе који нису желели да живе под влашћу хришћанског владара.[15][16] Османско царство је охрабривало досељавање Черкеза у погранична насеља царства, јер је желело да ојача своје границе. Део Черкеза који је остао у Русији је пресељен у долину, на леву обалу реке Кубањ.

Черкези у дијаспори[уреди]

Већина Черкеза данас живи у Турској. Већина Черкеза у Турској живи у четири области: око града Самсуна, на обали Црног мора; у области око главног града Анкаре; у области око града Кајсерија и у западном делу земље у близини Истанбула.

Черкези које је Османско царство населило у пограничне области, нашли су се након распада Османског царства у великом броју различитих држава:

  • Сирија. Већина Черкеза који су се населили у Сирији насељени су на Голанску висораван, где су до Шестодневног рата били најбројнија етничка група. Најзначајнији град у овој области била је Кунеитра.
  • Израел. У Израелу Черкези су се првобитно населили у три насеља, у Кфар Ками, у Реханији и у Хадери. Након избијања епидемије маларије, Хадера је напуштена. Иако су муслимани сунити израелски Черкези су лојални држави Израел.
  • Јордан. Черкези су имали значајну улогу у историји Јордана и велики број Черкеза је заузимао значајне положаје у власти. Као на пример, Саид ал Муфти бивши премијер Јордана, велики број министара у влади (у јорданској влади обично је бар један министар Черкез) и високо рангираних официра у војсци. Такође је и дворска хашемитска почасна гарда састављена од Черкеза.
  • Ирак. Черкези који су населили Ирак дошли су у два таласа, у првом дошли су директно из Черкезије, а у другом са Балкана. Населили су се широм Ирака, а највише у главном граду Багдаду, затим у Киркуку, провинцији Дијала и Фалуџи.

Черкези на Балкану[уреди]

Турци су их у већем броју населили и на Балканско полуострво (на Косову око 40.000). У српско-турском рату 1877-78 око 10.000 је учествовало у борбама против српске војске, већи део Черкеза се повукао пред српском војском 1877-78, а после Балканских ратова 1912-13. већина је отишла у Турску, док је незнатан део остао. Квислиншке јединице, формиране од ратних заробљеника Црвене армије, које су Немци употребили у Другом светском рату за гушење партизанског устанка у Југославији, називане су често Черкези, мада њих није било више од припадника других народа СССР.[17]

Фолклор[уреди]

По Черкезима назива се и типично одело кавкаских народа - черказка.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Spencer, Edmund, стр. 6.
  2. Loewe, Louis. стр. 5.
  3. Latham, R. G. "Elements of Comparative Philology", стр. 279
  4. Latham, R. G. "Descriptive Ethnology", стр. 50
  5. Черкесы // Чаган — Экс-ле-Бен. — М. : Советская энциклопедия, 1978. — (Большая советская энциклопедия : в 30 т. / гл. ред. А. М. Прохоров ; 1969—1978, т. 29).
  6. S. A. Arutyunov. "Conclusion of the Russian Academy of Sciences on the ethnonym "Circassian" and the toponym "Circassia." 25 May 2010.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Unrepresented Nations and Peoples Organization (1998). Mullen, Christopher A.; Ryan, J. Atticus, ур. Yearbook 1997. The Hague: Kluwer Law International. стр. 67—69. ISBN 90-411-1022-4. 
  8. Danver, Steven L. (2015). Native Peoples of the World: An Encyclopedia of Groups, Cultures and Contemporary Issues. Routledge. стр. 528. ISBN 978-1317464006. 
  9. Всероссийская перепись 2010, Итоги, Т. 4. — Табл. 1. Национальный состав населения
  10. The Penny Magazine. London, Charles Knight, 1838. p. 138.
  11. Minahan, James. стр. 354.
  12. Golden, стр. 94-95
  13. "Rekhaniya". Јеврејска виртуелна библиотека.
  14. King (2008), стр. 96
  15. Henze, (1992), стр. 266
  16. Shenfield, (1999), стр. 149–162
  17. Војна енциклопедија

Литература[уреди]

  • Spencer, Edmund, "Travels in the Western Caucasus, including a Tour through Imeritia, Mingrelia, Turkey, Moldavia, Galicia, Silesia, and Moravia in 1836". London, H. Colburn, 1838.
  • Loewe, Louis. "A Dictionary of the Circassian Language: in Two Parts: English-Circassian-Turkish, and Circassian-English-Turkish." London, Bell, 1854.
  • Latham, R. G. (1862) "Elements of Comparative Philology". London, Walton and Maberly. [1]
  • Latham, R. G. (1859) "Descriptive Ethnology". London, J. Van Voorst. [2]
  • Minahan, James. "One Europe, Many Nations: a Historical Dictionary of European National Groups". Westport, USA, Greenwood, 2000.
  • Golden, Peter B. (2001b). "Nomads and Sedentary societies in Eurasia", стр. 71–115. У Adas, Michael. "Agricultural and Pastoral Societies in Ancient and Classical History". Critical Perspectives on the Past Series. American Historical Association. Temple University Press. ISBN 978-1-56639-832-9. [3]
  • Henze, Paul B. 1992. "Circassian resistance to Russia". У Bennigsen Broxup, Marie. ed., "The North Caucasus Barrier: The Russian Advance Towards The Muslim World". London: C Hurst & Co.
  • Shenfield, Stephen D. 1999. "The Circassians: a forgotten genocide?". У Levene, Mark and Roberts, Penny. eds., "The massacre in history". Oxford and New York: Berghahn Books. Series: War and Genocide

Спољашње везе[уреди]