Матија Ненадовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Матија Ненадовић
Prota Mateja Nenadovic.jpg
Биографија
Датум рођења(1777-02-26)26. фебруар 1777.
Место рођењаБранковина
  Османско царство
Датум смрти11. децембар 1854.(1854-12-11) (77 год.)
Место смртиВаљево
  Кнежевина Србија
Религијаправославац
Професијасвештеник
Политичка
партија		нестраначка личност
27. август 1805 — јануар 1807.
МонархЂорђе Петровић
Претходникфункција успостављена
НаследникМладен Миловановић

Прота Матија Ненадовић или прота Матеја Ненадовић (Бранковина, 26. фебруар 1777 — Ваљево, 11. децембар 1854) је био војвода из Првог српског устанка, први председник Правитељствујушчег совјета и дипломата. Био је син кнеза Алексе Ненадовића, погубљеног у Сечи кнезова. Са стрицем Јаковом покренуо Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Преговарао је с Турском и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте српских устаника са страним државама. Његови „Мемоари”, поред књижевне вредности, представљају и драгоцен документ времена.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Бранковини 1777. године, у породици кнеза Алексе Ненадовића. Његово најзначајније дело су Мемоари који су написани на српском народном језику.

Један је од организатора Првог српског устанка у ваљевском крају, војвода и државник. Путовао је у Русију и с њом успоставио прве устаничке везе, и више пута путовао у Аустрију ради набавке оружја и муниције. Командовао је делом устаника при ослобођењу Ваљева и Шапца 1804. године, Карановца (данас Краљево) и Ужица 1805. и делом коњице у бици на Мишару 1806. године. Од 1805. до 1807. први је председник Правитељствујушчег совјета, а од 1807. до 1811. његов члан, потом тамнавски војвода, а са Луком Лазаревићем командант устаничких снага на Дрини.

У турској офанзиви против Србије 1813. командовао је са Симом Марковићем устаницима на фронту од Лознице до ушћа Дрине. После пада Србије прешао је у Аустрију и у периоду 1814—1815. настојао да заинтересује велике силе за борбу Србије против Турске. После избијања Другог српског устанка прешао је у Србију, постао ваљевски кнез и члан Народне канцеларије. Због неслагања са начином владавине кнеза Милоша пензионисан је 1832. године. Члан новооснованог Државног совјета постао је 1838, али због неслагања са кнезом Михаилом морао је 1840. напустити Србију. После доласка Александра Карађорђевића за кнеза Србије 1842. године постао је државни саветник; 1844. са својим људима угушио је катанску буну против кнежеве власти; пензионисан је 1852. године. Умро је у Ваљеву, 11. децембра 1854. године (29. новембра 1854. по јулијанском календару).

Написао је књигу својих сећања „Мемоари“. Његови „Мемоари“, поред књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена.

У више градова постоје улице које носе његово име, као и основна школа у родној Бранковини.

Одликован је турским Орденом славе.[1]

Цитати[уреди | уреди извор]

— прота Матија Ненадовић, о првом заседању Правитељствујушчег совјета, одржаном у манастиру Вољавча.

Занимљивости[уреди | уреди извор]

У телевизијском оставрењу "Вук Караџић", улогу Матеје Ненадовића преузео је глумац Бранимир Брстина

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Прота Матеја Ненадовић (уље на платну Уроша Кнежевића, 1852)

  • Споменик у Ваљеву

  • Сабља Проте Матеје Ненадовића

  • Ризница у цркви у Бранковини са поклонима које је прота Матеја добијао

  • Улица проте Матеје

  • Табла у улици Проте Матеје, Београд

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


  1. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 81. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Матија_Ненадовић&oldid=22954166”