Корисник:МаркоСнрт/песак

Уколико сте тражили српски научно-популарни часопис, погледајте чланак МозаИQ.

Мозаик

Мозаик представља слагање природног камена или малих, префабрикованих коцки (такозване тесаре) од различитих материјала (нпр. стакла, керамике) и добијање орнамента или слике на тај начин. Ове коцкице се у складу са претходно сачињеним нацртом утискују у још свеж малтер а затим се површина изравнава полирањем.

Најстарији мозаици у боји од глинених лоптица пронађени су у Вавилону и потичу из 4. века п. н. е. У 5. веку п. н. е. у Грчкој су израђивани мозаици од белих и црних облутака. Мозаици у боји који су могли да имитирају илузионизам и светлосне ефекте појављују се у доба хеленизма. Значајно изражајно средство мозаици су били у римској уметности и то пре свега подни мозаици. Имали су значаја и у ранохришћанској и у византијској уметности. Употребом златних плочица мозаици су добили нови карактер и пре свега се користе за украшавање таваница и зидова.

Са превазилажењем Maniera greca у периоду тречента опада и интересовање за мозаике. Тек је југендстил донео привремено оживљавање интересовања за мозаик.

Осим у сакралном простору у 20. веку уметност мозаика је играла значајнију улогу у социјалистичком реализму и мурализму.

Технике

Постоје три технике израде мозаика: директна, индиректна и дупла индиректна.

Директна метода

Директна метода израде мозаика подразумева директно постављање(лепљење) каменчића у малтерну подлогу. Овај метод је погодан за површине које су тродимензионалне као сто су на пример вазе. Овај метод је често коришћен на европским зидовима и плафонима, пратећи подслике главних линија на зиду испод, који су често откривени поново након распада мозаика.

Директан метод је веома погодан за мале мозаике коју су преносиви. Још једна предност је та што док је у изради мозаик, лако се може видети напредак и боја се може подесити према потреби.

Мана директног метода је та што уметник мора одмах да ради на изабраној површини, што није практично за дуже временске периоде, поготову за неке велике пројекте. Такође, тешко је контролисати да површина буде равна у току рада и на завршној површини. Ово је од посебног значаја код стварања функционалне површине као што су под или сто.

Модерна верзија директног метода, понекад звана дупла директна, се ради директно у стаклену мрежицу (фибергласс месх). Мозаик се затим може градити са дизајном видљивим на поврсини и транспортовати на коначну локацију. Велики посао може бити обављен на овај начин. Пре транспорта мозаик се сече на делове погодне за преношење на финалну локацију, где се делови спајају и целина се ставља на одређено место. Овај метод омогућава уметнику да ради у атељеу више него на терену где се мозаик поставља.

Индиректна метода

Индиректан метод подразумева лепљење каменчића прво на папир, а касније се преносе на подове, зидове или где је то потребно. Лепе се на папир лицем окренутим на доле, на специјалан лепак који се на крају скида са четком и водом. Након завршетка мозаика он се прелива малтером и суши се. Након сушења мозаик се окреће и страна где је папир се смиргла, након смирглања мозаик је готов.

Индиректан метод је често коришћен код веома великих пројеката, пројеката са понављајућим елементима или за подручија којима је потребан специјални, обично геометријски, облик.

Предност код ове технике је та што је површина равна, док је мана та што не видимо мозаик, онакав какав ће бити, до самог краја.

Дупли индиректни метод

Овај метод се користи када је потребно видети мозаик у процесу рада као што ће изгледати кад буде био готов. Каменчићи се умачу лицем на горе у медијум, као што ће изгледати кад буду готови. Када је мозаик готов, сличан медијум се ставља на његово лице. Мозаик се затим окреће и први медијум се уклања тако да мозаик може да се постави на жељено место.

У поређењу са индиректном методом, ова метода је далеко комплекснија и захтева много већу вештину рада, да би се избегло оштећење мозаика. Највећа предност лежи у могућности оператера који директно контролишсе крајњи исход рада, што је веома битно код нпр. када се ради о лицу.

Ова метода је осмишљена 1989 од Мауризио Плацуззи-ја.

Терминологија

Мозаик је облик уметности који користи мале комаде материјала постављених заједно да створе јединствену целину. Материјали који се обично користе су: мермер или други камен, стакло, керамчке плочице, огледало, плочице или љуске.

Реч мозаик изведена је од латинске речи мусивум и грчке речи моусеион( место где живе музе). Сваки комад материјала је Тессера ( множина : тессерае ). Простор између гдје је малтер иде су фуге. Андаменто је реч која се користи да опише кретање и ток каменчића. А опус је реч која на латинском значи рад је начин на који су делови исечени и постављени.

Начини израде

• Опус регулатум: Мрежа; сви каменчићи су постављени у линији, хоризонтално и вертикално.
• Опус тесселлатум: Каменчићи су постављени хоризонтално или вертикално, ал не и хоризонтално и вертикално.
• Опус вермицулатум: Једна или више линија каменчића прате ивицу облика (слова или великог цртежа).
• Опус мусивум: Као вермицулатум само сто позадина наставља да прати линије.
• Опус палладианум: Уместо да прати редове, каменчићи су непропорцијално поређани. Такође познато као лудо асфалтирање.
• Опус сецтиле: Велики облик (нпр. срце, слово, мачка) је оформљен из једног дела, као касније у техници пиетра дура.
• Опус цлассицум: Када је вермицулатум искомбинован са тесселлатум или регулатум.
• Опус цирцумацтум: Каменчићи се полжу у преклапајуће полукругове или лепезасте облике.
• Мицромосаиц: Користе се веома мали каменчићи, у Византијским иконама и Италијанским кутијама за накит из доба Ренесансе.

Спољашње везе

• Српски мозаичари чекају великог владара („Политика“, 17. децембар 2015)