Корисник:MarkoSnrt/песак

Ukoliko ste tražili srpski naučno-popularni časopis, pogledajte članak MozaIQ.

Mozaik

Mozaik predstavlja slaganje prirodnog kamena ili malih, prefabrikovanih kocki (takozvane tesare) od različitih materijala (npr. stakla, keramike) i dobijanje ornamenta ili slike na taj način. Ove kockice se u skladu sa prethodno sačinjenim nacrtom utiskuju u još svež malter a zatim se površina izravnava poliranjem.

Najstariji mozaici u boji od glinenih loptica pronađeni su u Vavilonu i potiču iz 4. veka p. n. e. U 5. veku p. n. e. u Grčkoj su izrađivani mozaici od belih i crnih oblutaka. Mozaici u boji koji su mogli da imitiraju iluzionizam i svetlosne efekte pojavljuju se u doba helenizma. Značajno izražajno sredstvo mozaici su bili u rimskoj umetnosti i to pre svega podni mozaici. Imali su značaja i u ranohrišćanskoj i u vizantijskoj umetnosti. Upotrebom zlatnih pločica mozaici su dobili novi karakter i pre svega se koriste za ukrašavanje tavanica i zidova.

Sa prevazilaženjem Maniera greca u periodu trečenta opada i interesovanje za mozaike. Tek je jugendstil doneo privremeno oživljavanje interesovanja za mozaik.

Osim u sakralnom prostoru u 20. veku umetnost mozaika je igrala značajniju ulogu u socijalističkom realizmu i muralizmu.

Tehnike

Postoje tri tehnike izrade mozaika: direktna, indirektna i dupla indirektna.

Direktna metoda

Direktna metoda izrade mozaika podrazumeva direktno postavljanje(lepljenje) kamenčića u malternu podlogu. Ovaj metod je pogodan za površine koje su trodimenzionalne kao sto su na primer vaze. Ovaj metod je često korišćen na evropskim zidovima i plafonima, prateći podslike glavnih linija na zidu ispod, koji su često otkriveni ponovo nakon raspada mozaika.

Direktan metod je veoma pogodan za male mozaike koju su prenosivi. Još jedna prednost je ta što dok je u izradi mozaik, lako se može videti napredak i boja se može podesiti prema potrebi.

Mana direktnog metoda je ta što umetnik mora odmah da radi na izabranoj površini, što nije praktično za duže vremenske periode, pogotovu za neke velike projekte. Takođe, teško je kontrolisati da površina bude ravna u toku rada i na završnoj površini. Ovo je od posebnog značaja kod stvaranja funkcionalne površine kao što su pod ili sto.

Moderna verzija direktnog metoda, ponekad zvana dupla direktna, se radi direktno u staklenu mrežicu (fiberglass mesh). Mozaik se zatim može graditi sa dizajnom vidljivim na povrsini i transportovati na konačnu lokaciju. Veliki posao može biti obavljen na ovaj način. Pre transporta mozaik se seče na delove pogodne za prenošenje na finalnu lokaciju, gde se delovi spajaju i celina se stavlja na određeno mesto. Ovaj metod omogućava umetniku da radi u ateljeu više nego na terenu gde se mozaik postavlja.

Indirektna metoda

Indirektan metod podrazumeva lepljenje kamenčića prvo na papir, a kasnije se prenose na podove, zidove ili gde je to potrebno. Lepe se na papir licem okrenutim na dole, na specijalan lepak koji se na kraju skida sa četkom i vodom. Nakon završetka mozaika on se preliva malterom i suši se. Nakon sušenja mozaik se okreće i strana gde je papir se smirgla, nakon smirglanja mozaik je gotov.

Indirektan metod je često korišćen kod veoma velikih projekata, projekata sa ponavljajućim elementima ili za područija kojima je potreban specijalni, obično geometrijski, oblik.

Prednost kod ove tehnike je ta što je površina ravna, dok je mana ta što ne vidimo mozaik, onakav kakav će biti, do samog kraja.

Dupli indirektni metod

Ovaj metod se koristi kada je potrebno videti mozaik u procesu rada kao što će izgledati kad bude bio gotov. Kamenčići se umaču licem na gore u medijum, kao što će izgledati kad budu gotovi. Kada je mozaik gotov, sličan medijum se stavlja na njegovo lice. Mozaik se zatim okreće i prvi medijum se uklanja tako da mozaik može da se postavi na željeno mesto.

U poređenju sa indirektnom metodom, ova metoda je daleko kompleksnija i zahteva mnogo veću veštinu rada, da bi se izbeglo oštećenje mozaika. Najveća prednost leži u mogućnosti operatera koji direktno kontrolišse krajnji ishod rada, što je veoma bitno kod npr. kada se radi o licu.

Ova metoda je osmišljena 1989 od Maurizio Placuzzi-ja.

Terminologija

Mozaik je oblik umetnosti koji koristi male komade materijala postavljenih zajedno da stvore jedinstvenu celinu. Materijali koji se obično koriste su: mermer ili drugi kamen, staklo, keramčke pločice, ogledalo, pločice ili ljuske.

Reč mozaik izvedena je od latinske reči musivum i grčke reči mouseion( mesto gde žive muze). Svaki komad materijala je Tessera ( množina : tesserae ). Prostor između gdje je malter ide su fuge. Andamento je reč koja se koristi da opiše kretanje i tok kamenčića. A opus je reč koja na latinskom znači rad je način na koji su delovi isečeni i postavljeni.

Načini izrade

• Opus regulatum: Mreža; svi kamenčići su postavljeni u liniji, horizontalno i vertikalno.
• Opus tessellatum: Kamenčići su postavljeni horizontalno ili vertikalno, al ne i horizontalno i vertikalno.
• Opus vermiculatum: Jedna ili više linija kamenčića prate ivicu oblika (slova ili velikog crteža).
• Opus musivum: Kao vermiculatum samo sto pozadina nastavlja da prati linije.
• Opus palladianum: Umesto da prati redove, kamenčići su neproporcijalno poređani. Takođe poznato kao ludo asfaltiranje.
• Opus sectile: Veliki oblik (npr. srce, slovo, mačka) je oformljen iz jednog dela, kao kasnije u tehnici pietra dura.
• Opus classicum: Kada je vermiculatum iskombinovan sa tessellatum ili regulatum.
• Opus circumactum: Kamenčići se polžu u preklapajuće polukrugove ili lepezaste oblike.
• Micromosaic: Koriste se veoma mali kamenčići, u Vizantijskim ikonama i Italijanskim kutijama za nakit iz doba Renesanse.

Spoljašnje veze

• Srpski mozaičari čekaju velikog vladara („Politika“, 17. decembar 2015)