Корисник:Месец619/песак
 | Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Пољопривредном факултету универзитета у Београду у Београду. Датум уноса: новембар—децембар 2016. Ова група студената уређиваће у простору чланака. Немојте пребацивати чланак у друге именске просторе. Позивамо вас да допринесете његовом квалитету и помогнете студентима при уређивању. |
(лат. Levisticium officinale) ФАМИЛИЈА: Апиацеае Народна имена: љубчац, љупчац, љубачац, белестика, вележдин, велестика, лесандрина, милобуд, милодув, селим.
Порекло[уреди | уреди извор]
Селен је пореклом из Персије, одакле је раширен по читавој Европи. Нарочито га пуно има у Француској, Италији, Немачкој и др. У нашој земљи као мирисна, повртарска биљка, гаји се по баштама и двориштима.
Ботаничке особине[уреди | уреди извор]
Селен је зељаста вишегодишња биљка, интезивног раста. Корен је вертикалан, дуг 40-50 cm, вретенаст. Биљка у првој години образује розету крупног лишћа, а у другој години, и касније, разгранато, цевасто стабло, које је често високо преко 2 m. Листови су дугачки 50-60 cm,наизменично распоређени, голи, сјајни, двоструко перасти. Цваст је сложен штит. Штитови су многоцветни. Цветови су хермафродитни, жути. Цвета од јула до августа. Плод је спљоштени шизокарпијум, жућкастомрке боје. Маса 1.000 зрна је 3-7 g. Семе задржава клијавост две године. Почетни развој клијанаца је спор, у првој години се формира само розета листова. У другој и наредним годинама вегетација почиње врло рано,већ у марту. Образовање стабла почиње крајем маја. Плодови сазревају неравномерно током јула, а пуно зрење се може очекивати почетком августа. Плод је склон осипању. Доњи листови увену после првих јесењих мразева. Иако није осетљив на мразеве, за гајење треба изабрати топлије положаје јер тада даје више етарског уља.
Хемијски састав и употреба[уреди | уреди извор]
Селен је ароматична биљка. Делови биљке ароматичног укуса и њихово етарско уље користе се у производњи ликера и конзервној индустрији (карактеристичан укус Магги коцке потиче од селена). Употребљава се етарско уље (Левистици радицис аетхеролеум), корен (Левистици радиx), плод (Левистици фруцтус), лист (Левистици фолиум), а ређе зелени изданак (Левистици херба). Сви делови биљке (и надземни и подземни) садрже етарско уље. Корен садржи 0,5-1%, надземни део са зеленим плодовима 0,15-0,45%, листови 0,08-0,24%, а зрели плодови 0,8-1,5% етарског уља. Најзначајније је етарско уље добијено из корена. Етарско уље се састоји од фталида (70%), а осим тога садржи још терпинеол, карвакрол и сесквитерпене. Осиметарског уља корен садржи и кумарине, шећер, као и јабучну, ангеличну и кафену киселину. Корен селена је у многим фармакопејама официнална, јак је диуретик. Дрога корена је важан састојак чајних смежа диуретика (Специес диуеретицае), али се примењује и у облику тинктура. У народној медицини се користи против пробавних сметњи, поремећаја органа за варење и дисање. Служи као благо експекторантно средство. Благотворно делује на крвоток и рад бубрега. Листови се користе у домаћинству, као зачин и као додатак купкама. Петровић (1883) наводи да је селен даван против жутице. Паркинсон (1640) истиче да су наши преци користили боље сорте селена, које се данас не користе или се ретко користе, искључиво као зачин.
Гајење[уреди | уреди извор]
За гајење селена су погодна плодна, дубока, хумусна, средње везана земљишта. Тешка глиновита и песковита земљишта, као и подводна и плавна земљишта нису погодна. Потребно му је доста влаге, а гајењем на влажним теренима може се избећи заливање, јер корен узима воду и из дубљих слојева земљишта. Селен живи 6-8 година, али се у плантажи искоришћава само 3-5 година, јер се касније смањује принос листа и стабла, а корен постаје шупаљ. Пошто се плантаже одржавају 3-5 година, селен се гаји ван плодореда. Најбољи предусеви су ђубрене окопавине. Због заједничких болести и штеточина, после селена не треба гајити неке штитарице (мирођија, ангелика, ким, анис). Органско ђубриво се уноси под предкултуру. Пре садње, односно сетве, треба унети (у облику минералних ђубрива) 100-120 kg П2О5, 140-150 kg К2О и 100-140 kg Н, на 35-40 cm дубине. Велика зелена маса селена износи више хранива из земљишта, па о прихрањивању треба и касније водити рачуна. Селен се прихрањује два пута годишње са 50-60kg/haН– први пут у пролеће, после кретања вегетације, а други пут крајем јула, након косидбе зелених делова. У јесен се приликом међуредне обраде унесе 70-80 kg/ha П2О5 и 60-80 kg/ha К2О. Микроелементи се дају заједно са прскањем ради заштите од болести и штеточина (4-6 пута са 3l/ha вуксала). Корен селена продире дубоко, па се земљиште у јесен оре на 35-40 cm дубине, а у пролеће изравна, дрља и ваља. Селен се размножава производњом расада на отвореном простору, директном сетвом семена или ређе дељењем корена. За производњу расада земљиште треба припремити тако да буде ситно мрвичасте структуре, а непосредно после сетве испрскати са 2-3 kg/ha прометрина С-50 за преемергентно сузбијање корова. Најважнији и највише заступљен део селена је корен (Левистици радиx).Помаже у варењу, код гихта, реуме, уринарних проблема, ублажава мигрену изазвану поремећеним радом бубрега.[1]