Корисник:Стефан 7598/песак

Рад рудара старог српског рударства

Подземна експлоатација

Старо српско рударство

Подземни рудник

Главни рад рудара одвијао се у подземном простору у коме су се морали сналазити, кретати и радити своју шихту од шест часова. Сав рад под земљом одвијао се у веома скученом простору. Рудари су у своме комуницирању разликовали горње површине — хагунат (оно што виси, од немачке речи Hângende) и доње површиие —лигунат (оно што лежи, Liegende). Дно окна се називало жол (од немачког Sohle). И вертикални и хоризонтални ископи су се осигуравали од обрушавања оплатама или потпорним гредама које су општим именом називане цимрови (од немачког Zimmerung). По ходницима су биле распоређене једноставне машине, пре свега витла звана хашпула и хорн, којима се извлачила руда, а у неким случајевима њима су дизани и спуштани сами рудари, који су иначе у јаме силазили лествама. У самим окнима, витла су покретали људи. Улазак у јаму препознавао се по заравни насталој одлагањем јаловине извлачене из ње. То су били халдине или ајдине, сачуване у топономастици. Код главног улаза у окно налазило се витло, затим тзв. крам, надстрешница или кућица у којој су се чували алат и руда. Најважнији алати рудара били су килаво, чекић, полуге и пробојници.

Ефикасност при експлоатацији минералне сировине

Испитивања која су вршиле турске власти 1488. године изричито сведоче о великим разликама у условима рада у појединим рудницима. У Јањеву се рачунало да је потребно годину дана копати да би се дошло до лежишта ако се наиђе на стеновити слој. У меком терену се могло допрети до руде и за три месеца или пола године. Битно су другачије информације о Новом Брду, где су се у то време лежишта руде налазила на дубини од око 150 m, а терен стеновит, тако да је требало копати 10,12 или 15 година да би се дошло до руде. Овакве разлике утицале су у великој количини на трошкове. Величина лежишта руде и правац његовог простирања, утицали су непосредно на уобличавање комплекса цехова, ходника и ровова и на њихову концентрацију. Тамо где су лежишта била велика експлоатација је трајала дуго, вршила се на великом броју цехова, од којих су једни напуштани а други отварани. Велики и дуго експлоатисани цехови би се снабдевали пратећим објектима, везивали би уза се топионичарска постројења и она за припрему руде, а исто тако и насеља у којима су рудари живели. Имена Новог Брда, Рудника, Трепче или Јањева не покривају један одређени рудник, већ читав пространи комплекс, који је могао, судећи по идентификованим траговима рударских радова и топонимима, захватати десетине квадратних километара.

Прерада минералних сировина

Постројења за припремање и обраду руде налазила су се на равним површинама у близини водених токова, где год је то било могуће, и то не само због водене енергије већ и ради испирања руде које се вршило на местима званим поток и плакаоница. Вода се пропуштала преко степенасто распоређених удубљења или једноставних дрвених конструкција да би односила растворљиве материје с којима је руда била измешана. Водена енергија је била неопходна и код других видова припреме руде, пре свега њеног дробљења и уситњавања, вршеног помоћу великих чекића (млат) које су подизали точкови, исти онакви као што су покретали млинове или надимали мехове. Кад су коришћена на покретање чекића та постројења су се називала самокови и играла су велику улогу у добијању и преради гвожђа. Пре топљења и рафиновања неке врсте руде су морале бити подвргаване пржење руде, које се вршило на отвореном простору, на местима званим рошти илирошли. Гомиле наизменично насутих слојева руде и дрвеног угља паљене су и остављане да горе данима развијајући димове и гасове, чију штетност су познавали и средњовековни људи, па су настојали да буду што даље од насеља. У Сребреници сурошти били тако близу града да је то, поречима Дубровчана, изазвало смрт многих добрих људи, па су тражили да се рошти изместе. Деспот Ђурађ Бранковић се сагласио са тим премештањем, али власници као да нису журили, па је и дубровачка влада била присиљена да дипломатски интервенише Најважнију улогу су имале топионице, чија је конструкција јако сложена и чији је најважнији елемент точак.

Проблеми при раду

Рад рудара је био угрожаван и недостатком ваздуха на једној, а присуством гасова који су тровали и гушили на другој страни. Од животне важности је због тога било успостављање циркулације ваздуха, па је и рударско право обавезивало јаме и цехове да сарађују и не спречавају бушење отвора који су обезбеђивали струјање ваздуха (ветар — у старој рударској терминологији). На већим дубинама природна вентилација није била довољна, па се свакако и ту морало прибегавати употреби мехова, али о томе нема сачуваних података. Радове у јамама је ометала и веома честа појава воде, која је могла угрозити и животе рудара. Ослобађање од воде тражило је много довитљивости и техничког знања, сматрано је за вештину, кунст у ужем смислу те речи. Једноставнији вид одбране било је пробијање ходника којима би се вода одводила до падине и тако отицала. За то су најчешће служиле дуге и скупе штолне, али често положај јаме и лежишта није дозвољавао такво решење. Тада је било потребно избацивати воду у кожним посудама, или градити сложене системе црпки или точкова са судовима који би дизали воду на већу висину. Негде је било потребно понављати тај поступак по спратовима док се не би дошло до места одакле је вода могла отицати. Било је посебних стручњака за ову врсту посла који су обезбеђивали рудник од воде, уз учешће у добити у виду процента руде.