Korisnik:Stefan 7598/pesak

Rad rudara starog srpskog rudarstva

Podzemna eksploatacija

Staro srpsko rudarstvo

Podzemni rudnik

Glavni rad rudara odvijao se u podzemnom prostoru u kome su se morali snalaziti, kretati i raditi svoju šihtu od šest časova. Sav rad pod zemljom odvijao se u veoma skučenom prostoru. Rudari su u svome komuniciranju razlikovali gornje površine — hagunat (ono što visi, od nemačke reči Hângende) i donje površiie —ligunat (ono što leži, Liegende). Dno okna se nazivalo žol (od nemačkog Sohle). I vertikalni i horizontalni iskopi su se osiguravali od obrušavanja oplatama ili potpornim gredama koje su opštim imenom nazivane cimrovi (od nemačkog Zimmerung). Po hodnicima su bile raspoređene jednostavne mašine, pre svega vitla zvana hašpula i horn, kojima se izvlačila ruda, a u nekim slučajevima njima su dizani i spuštani sami rudari, koji su inače u jame silazili lestvama. U samim oknima, vitla su pokretali ljudi. Ulazak u jamu prepoznavao se po zaravni nastaloj odlaganjem jalovine izvlačene iz nje. To su bili haldine ili ajdine, sačuvane u toponomastici. Kod glavnog ulaza u okno nalazilo se vitlo, zatim tzv. kram, nadstrešnica ili kućica u kojoj su se čuvali alat i ruda. Najvažniji alati rudara bili su kilavo, čekić, poluge i probojnici.

Efikasnost pri eksploataciji mineralne sirovine

Ispitivanja koja su vršile turske vlasti 1488. godine izričito svedoče o velikim razlikama u uslovima rada u pojedinim rudnicima. U Janjevu se računalo da je potrebno godinu dana kopati da bi se došlo do ležišta ako se naiđe na stenoviti sloj. U mekom terenu se moglo dopreti do rude i za tri meseca ili pola godine. Bitno su drugačije informacije o Novom Brdu, gde su se u to vreme ležišta rude nalazila na dubini od oko 150 m, a teren stenovit, tako da je trebalo kopati 10,12 ili 15 godina da bi se došlo do rude. Ovakve razlike uticale su u velikoj količini na troškove. Veličina ležišta rude i pravac njegovog prostiranja, uticali su neposredno na uobličavanje kompleksa cehova, hodnika i rovova i na njihovu koncentraciju. Tamo gde su ležišta bila velika eksploatacija je trajala dugo, vršila se na velikom broju cehova, od kojih su jedni napuštani a drugi otvarani. Veliki i dugo eksploatisani cehovi bi se snabdevali pratećim objektima, vezivali bi uza se topioničarska postrojenja i ona za pripremu rude, a isto tako i naselja u kojima su rudari živeli. Imena Novog Brda, Rudnika, Trepče ili Janjeva ne pokrivaju jedan određeni rudnik, već čitav prostrani kompleks, koji je mogao, sudeći po identifikovanim tragovima rudarskih radova i toponimima, zahvatati desetine kvadratnih kilometara.

Prerada mineralnih sirovina

Postrojenja za pripremanje i obradu rude nalazila su se na ravnim površinama u blizini vodenih tokova, gde god je to bilo moguće, i to ne samo zbog vodene energije već i radi ispiranja rude koje se vršilo na mestima zvanim potok i plakaonica. Voda se propuštala preko stepenasto raspoređenih udubljenja ili jednostavnih drvenih konstrukcija da bi odnosila rastvorljive materije s kojima je ruda bila izmešana. Vodena energija je bila neophodna i kod drugih vidova pripreme rude, pre svega njenog drobljenja i usitnjavanja, vršenog pomoću velikih čekića (mlat) koje su podizali točkovi, isti onakvi kao što su pokretali mlinove ili nadimali mehove. Kad su korišćena na pokretanje čekića ta postrojenja su se nazivala samokovi i igrala su veliku ulogu u dobijanju i preradi gvožđa. Pre topljenja i rafinovanja neke vrste rude su morale biti podvrgavane prženje rude, koje se vršilo na otvorenom prostoru, na mestima zvanim rošti ilirošli. Gomile naizmenično nasutih slojeva rude i drvenog uglja paljene su i ostavljane da gore danima razvijajući dimove i gasove, čiju štetnost su poznavali i srednjovekovni ljudi, pa su nastojali da budu što dalje od naselja. U Srebrenici surošti bili tako blizu grada da je to, porečima Dubrovčana, izazvalo smrt mnogih dobrih ljudi, pa su tražili da se rošti izmeste. Despot Đurađ Branković se saglasio sa tim premeštanjem, ali vlasnici kao da nisu žurili, pa je i dubrovačka vlada bila prisiljena da diplomatski interveniše Najvažniju ulogu su imale topionice, čija je konstrukcija jako složena i čiji je najvažniji element točak.

Problemi pri radu

Rad rudara je bio ugrožavan i nedostatkom vazduha na jednoj, a prisustvom gasova koji su trovali i gušili na drugoj strani. Od životne važnosti je zbog toga bilo uspostavljanje cirkulacije vazduha, pa je i rudarsko pravo obavezivalo jame i cehove da sarađuju i ne sprečavaju bušenje otvora koji su obezbeđivali strujanje vazduha (vetar — u staroj rudarskoj terminologiji). Na većim dubinama prirodna ventilacija nije bila dovoljna, pa se svakako i tu moralo pribegavati upotrebi mehova, ali o tome nema sačuvanih podataka. Radove u jamama je ometala i veoma česta pojava vode, koja je mogla ugroziti i živote rudara. Oslobađanje od vode tražilo je mnogo dovitljivosti i tehničkog znanja, smatrano je za veštinu, kunst u užem smislu te reči. Jednostavniji vid odbrane bilo je probijanje hodnika kojima bi se voda odvodila do padine i tako oticala. Za to su najčešće služile duge i skupe štolne, ali često položaj jame i ležišta nije dozvoljavao takvo rešenje. Tada je bilo potrebno izbacivati vodu u kožnim posudama, ili graditi složene sisteme crpki ili točkova sa sudovima koji bi dizali vodu na veću visinu. Negde je bilo potrebno ponavljati taj postupak po spratovima dok se ne bi došlo do mesta odakle je voda mogla oticati. Bilo je posebnih stručnjaka za ovu vrstu posla koji su obezbeđivali rudnik od vode, uz učešće u dobiti u vidu procenta rude.