Миланска катедрала

Миланска катедрала
Duomo di Milano
Миланска катедрала гледано са трга
Основни подаци
Тип	Католичка црква
Управник	Клаудио Бурђо
Архитектура
Архитекта	Симон да Орсениго et al.
Локација
Место	Милано
Држава	Италија
Координате	45° 27′ 51″ N 9° 11′ 29″ E
Миланска катедрала Миланска катедрала на карти Милано

Плоча која слави полагање првог камена 1386. године.

Поглед на миланску катедралу са трга.

Миланска катедрала (итал. Duomo di Milano) је катедрала у Милану, Ломбардија, северна Италија. Седиште је миланске архиепископије.

Катедрала је позната широм света по свом значају у промоцији хришћанске вере, по својој улози у заснивању католичке традиције обожавања, и дивној готичкој архитектури.

Грађена од краја 14. до средине 19. века (и, на неки начин, никада завршена, с обзиром да се радови и данас настављају), катедрала у Милану је једна од највећих цркава на свету, друга по величини у Италији (од ње је већа само Базилика Светог Петра у Риму), и друга по величини готичка катедрала на свету, после катедрале у Севиљи, Шпанија.

Унутрашњу висину централног брода катедрале надмашује само катедрала Бове која се налази у Француској.

Историја

Свети Амвросије изпштава Теодосија из миланске катедрале, дело Антонија ван Дајка

Милански распоред, са улицама које или зраче из Дуома или круже око њега, открива да Дуомо заузима оно што је било централно место у римском Медиолануму, место јавне базилике окренуте према форуму. Прва катедрала, „нова базилика“ (basilica nova) посвећена Светој Текли, завршена је 355. године. Сматра се да, у нешто мањем обиму, дели план савремене цркве недавно поново откривене испод Тауер Хила у Лондону. Суседна базилика је подигнута 836. године. Стара осмоугаона крстионица, Батистеро Палеокристијано, датира из 335. године и још увек се може посетити испод Катедрале. Када је пожар оштетио катедралу и базилику 1075. године, оне су обновљене као Дуомо.

Изградња почиње

Године 1386, надбискуп Антонио да Салуцо је започео изградњу катедрале. Почетак изградње поклопио се са доласком на власт у Милану надбискуповог рођака Ђана Галеаца Висконтија, а замишљен је као награда племићкој и радничкој класи, која је патила под његовим тиранским Висконтијевим претходником Барнабом. Изградњу катедрале диктирали су и врло специфични политички избори: са новим градилиштем становништво Милана је намеравало да нагласи централно место Милана у очима Ђана Галеаца, проминенцију доведену у питање избором новог господара да борави и одржава свој двор, као његов отац Галеацо II, у Павији, а не у Милану. Пре самог почетка радова срушене су три главне зграде: архијерејска палата, палата Ординари и крстионица Светог Стефана на извору, док је стара црква Св. Марија Мађоре експлоатисана као каменолом. Убрзо се међу становништвом проширио ентузијазам за огромну нову зграду, а проницљиви Ђан Галеацо, заједно са својим рођаком надбискупом, прикупио је велике донације за радове у току. Програм изградње био је стриктно регулисан у оквиру „Фабрика дел Дуомо“, која је имала 300 запослених на челу са првим главним инжењером Симонеом да Орсенигом. Орсениго је првобитно планирао да сагради катедралу од цигле у стилу ломбардске готике.

Висконти је имао амбиције да прати најновије трендове у европској архитектури. Године 1389, именован је француски главни инжењер Никола де Бонавентура, који је цркви додао њену рајонску готику. Галеацо је омогућио Фабрици дел Дуомо ексклузивну употребу мермера из каменолома Кандоља и ослободио га пореза. Десет година касније још један француски архитекта, Жан Мињо, позван је из Париза да процени и побољша обављени посао, пошто је зидарима била потребна нова техничка помоћ да би камење подигли на висину без преседана. Мињо је све до тада обављене послове прогласио као у pericolo di ruina („опасност од пропасти“), јер су били спроведени у sine scienzia („без науке“) моду. У наредним годинама Мињова предвиђања су се показала нетачним, али су подстакла Галеацове инжењере да побољшају своје инструменте и технике. Међутим, односи између Ђана Галеаца и највишег руководства фабрике (које су изабрали грађани Милана) често су били напети: лорд (који је 1395. постао војвода од Милана) намеравао је да преобрази катедралу у династички маузолеј Висконтија, уметањем централног дела катедрале који је погребни споменик његовог оца Галеаца II, и то је наишло на снажно противљење фабрике и Миланаца, који су желели да нагласе своју аутономију. Настао је сукоб који је приморао Ђана Галеаца да одлучи о оснивању новог градилишта намењеног искључиво династији Висконти: Чертоса ди Павија. Радови су се одвијали брзо, а након смрти Ђан Галеаца 1402. године, скоро половина катедрале је била завршена. Изградња је, међутим, скоро потпуно застала све до 1480. године, због недостатка новца и идеја: најзначајнија дела овог периода били су гробови Марка Карелија и папе Мартина V (1424) и прозори апсиде (1470-их), од којих су они сачувани портретишу Светог Јована Еванђелисту, Кристофора де Мотиса, и Светог Елигија и Светог Јована од Дамаска, оба Никола да Варала. Године 1452, под Франческом Сфорцом, брод и бокови су завршени до шестог дела.

Ђовани Антонио Амадео о „Амадеовом малом шпицу”

Године 1488, Леонардо да Винчи и Донато Браманте креирали су моделе на такмичењу за дизајн централне куполе; Леонардо је касније повукао своју апликацију. Од 1500. до 1510. године, под Лудовиком Сфорцом, завршена је осмоугаона купола, која је у унутрашњости украшена са четири серије од по 15 статуа, које приказују свеце, пророке, сибиле и друге фигуре из Библије. Спољашњост је дуго остала без икаквог украса, осим Guglietto dell'Amadeo („Амадеов мали торањ“), изграђеног 1507–1510. Реч је о ренесансном ремек-делу које се ипак добро ускладило са општим готичким изгледом цркве.

Архитектура и уметност

Једна од скулптура смештених на крову миланске катедрале.

Кров је отворен за посете туриста (уз накнаду), што омогућава да се изблиза виде многе изванредне скулптуре које су ту смештене.

Зграда је изграђена од цигала, а фасада јој је покривена белим мермером. Основа је у облику латинског крста и дели цркву на 5 бродова, који су раздвојени са 40 стубова.

Прво је изграђен источни део са апсидом, који има највише готичких карактеристика. Радови на западној фасдади су започети око 1650, а завршени тек у 19. веку, тако да ова фасада има више класичних него готичких карактеристика.

Изградња куполе почела је крајем 15. века, а завршена је изградњом торња над куполом у 18. веку.

Мере

Поглед на кров миланске катедрале.

• Спољашња дужина: 158 метара
• Унутрашња дужина: 148 метара
• Спољашња ширина: 93 метра
• Унутрашња ширина: 66 метара
• Дужина фасаде на улазу: 67,9 метара
• Унутрашња ширина брода: 16,75 метара
• Унутрашња висина брода: 45 метара
• Висина бродских стубова: 24,5 метара
• Пречник бродских стубова: 3,4 метра
• висина централног дела катедрале: 65,5 метара
• Висина торња: 106,5 метара
• Димензије апсидалних прозора: 20,7 x 8,5 метара
• Скулптура: 3400
• Торњева: 135
• Површина: 11,700 m²
• У катедралу може да стане 40.000 људи.
• Географски положај: 45° 27′ 51″ N 9° 11′ 27″ E

Занимљивости

Песма Ђованија Д'анција из 1934. "O mia bela Madonina" о златној статуи Мадоне на торњу је и данас незванична химна Милана, коју певају и навијачи ФК Милан.

Већина људи који говоре миланским дијалектом, због векова који су протекли док је катедрала изграђена, користе израз „градња катедрале“ (итал. Fabbrica del Duomo) кад хоће да окарактеришу неки задатак који је превише сложен, дуго траје или га је немогуће завршити.

Наполеон Бонапарта је крунисан за краља Италије 26. маја 1805. године у овој катедрали.

Око 5 милиона људи посети ову катедралу сваке године. Радним даном Дуомо посети око 10,000 људи, док је викендом посета знатно већа од 20 до 25 хиљада људи.

Према једној студији, бренд града Милана вреди 400 милијарди евра, од чега сам бренд Дуомо вреди 82 милијарде евра.

Литература

• „Art and History of the Duomo: Architecture”. duomomilano.it. Архивирано из оригинала 30. 4. 2017. г. Приступљено 16. 8. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Frend, W. H. C. (1965). The Early Church. SPCK. стр. 135. 
• Halsall, Paul (јануар 1996). „Galerius and Constantine: Edicts of Toleration 311/313”. Fordham University. Архивирано из оригинала 29. 05. 2012. г. Приступљено 16. 09. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Lactantius (1844). „34, 35, 48”. Ур.: Fritzsche, O. F. Opera: De Mortibus Persecutorum. II. Leipzig. стр. 273, 288. „(Bibl. Patt. Ecc. Lat. XI)” 
• University of Pennsylvania. Department of History (1907) [1897]. Translations and Reprints from the Original Sources of European History. 4. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. стр. 28—30. 
• Lusardi Siena, Silvia (2012). Biscottini, Paolo; Sena Chiesa, Gemma, ур. Quale cattedrale nel 313 d.C.? Nota per una messa a punto del problema del primitivo gruppo episcopale [Which Cathedral in 313 AD? Note for a Tune-up of the Problem of the Primitive Episcopal Group] (на језику: италијански). Milan: Mondadori Electa/Mostra di Palazzo Reale (25 October 2012 – 17 March 2013). стр. 29—33. 
• Shaw, Brent D. (2011). Sacred Violence: African Christians and Sectarian Hatred in the Age of Augustine (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 460—466. ISBN 978-0-521-19605-5. 
• De Vecchi, Pierluigi; Cerchiari, Elda (1999). I tempi dell'arte [The Times of the Art] (на језику: италијански). 1. Milan: Bompiani. 
• Allen, William C. (2001), Senate Document 106-29: History of the United States Capitol: A Chronicle of Design, Construction, and Politics, U.S. Government Printing Office 
• Aoki, Takayoshi; Chiorino, Mario Alberto; Roccati, Roberto (јануар 2003). Huerta, S., ур. „Structural Characteristics of the Elliptical Masonry Dome of the Sanctuary of Vicoforte” (PDF). Proceedings of the First International Congress on Construction History, Madrid, 20th-24th January 2003. Madrid: I. Juan de Herrera, SEdHC, ETSAM, A. E. Benvenuto, COAM, F. Dragados: 203—212. Архивирано из оригинала (PDF) 2015-09-09. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Bagliani, Stefano (мај 2009). „The Architecture and Mechanics of Elliptical Domes” (PDF). Proceedings of the Third International Congress on Construction History, Cottbus. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 10. 2013. г. Приступљено 16. 09. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Bažant, Jan (2008). The Prague Belvedere (1537 - 1563). Превод: Sherman, Tamah (English; Second, revised изд.). Prague: Festina Lente Press CZ. ISBN 978-80-200-1411-5. 
• Bellini, Federico (2017). „8 Vaults and Domes: Statics as an Art”. Ур.: Mallgrave, Harry Francis; Payne, Alina. Companion to the History of Architecture, Volume I, Renaissance and Baroque Architecture. John Wiley & Sons, Ltd. ISBN 978-1-118-88722-6. doi:10.1002/9781118887226.wbcha009. 
• Bergdoll, Barry (септембар 1987). „Reviewed Work(s): Pierre Michel d'Ixnard, 1723-1795, Leben und Werk by Erich Franz; Friedrich Weinbrenner, Architect of Karlsruhe: A Catalogue of the Drawings in the Architectural Archives of the University of Pennsylvania by David Brownlee”. Journal of the Society of Architectural Historians. University of California Press. 46 (3): 307—309. JSTOR 990247. doi:10.2307/990247. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Betts, Richard J. (март 1993). „Structural Innovation and Structural Design in Renaissance Architecture”. Journal of the Society of Architectural Historians. 52 (1): 5—25. JSTOR 990755. doi:10.2307/990755. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Born, Wolfgang (април 1944). „The Introduction of the Bulbous Dome into Gothic Architecture and its Subsequent Development”. Speculum. 19 (2): 208—221. JSTOR 2849071. S2CID 162699497. doi:10.2307/2849071. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Cabezas, Lino (2011). „Ornamentation and Structure in the Representation of Renaissance Architecture in Spain” (PDF). Nexus Network Journal. 13 (2): 257—279. S2CID 123519607. doi:10.1007/s00004-011-0067-3 . Приступљено 5. 1. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Camilloni, Humberto Rodríguez (јануар 2003). Huerta, S., ур. „Quincha architecture: The development of an antiseismic structural system in seventeenth century Lima” (PDF). Proceedings of the First International Congress on Construction History, Madrid, 20th-24th January 2003. Madrid: I. Juan de Herrera, SEdHC, ETSAM, A. E. Benvenuto, COAM, F. Dragados: 1741—1752. Приступљено 24. 3. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Castex, Jean (2008). Architecture of Italy. Reference Guides to National Architecture. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-32086-6. 
• Cavalagli, Nicola; Gusella, Vittorio (новембар 2014). „Structural Investigation of 18th-Century Ogival Masonry Domes: From Carlo Fontana to Bernardo Vittone”. International Journal of Architectural Heritage. 9 (3): 265—276. S2CID 110969076. doi:10.1080/15583058.2013.771294. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Coisson, Eva; Ottoni, Federica (2015). „Structural monitoring of historical structures: increasing knowledge to minimize interventions”. Ур.: Toniolo, Lucia; Boriani, Maurizio; Guidi, Gabriele. Built Heritage: Monitoring Conservation Management. Springer. стр. 83—92. ISBN 978-3-319-08532-6. doi:10.1007/978-3-319-08533-3_7. 
• Como, Mario (2013). Statics of Historic Masonry Constructions. Springer. ISBN 978-3-642-30131-5. 
• Cowan, Henry J. (1977). „A History of Masonry and Concrete Domes in Building Construction”. Building and Environment. Great Britain: Pergamon Press. 12: 1—24. doi:10.1016/0360-1323(77)90002-6. hdl:2027/mdp.39015041999635 . 
• Cowan, Henry J. (1983). „Domes: Ancient and Modern”. Journal of the Royal Society of Arts. Royal Society for the Encouragement of Arts, Manufactures and Commerce. 131 (5320): 181—198. JSTOR 41373544. 
• Denny, Mark (2010). Super Structures: The Science of Bridges, Buildings, Dams, and Other Feats of Engineering. Baltimore, Maryland: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-9436-7. 

Спољашње везе

• Мапа са положајем миланске катедрале (језик: енглески)
• Фотографије и детаљи (језик: енглески)
• Дуомо на Google Maps (језик: енглески)
• Виртуелни модел миланске катедрале (језик: енглески)
• Kasadoo.com