Пређи на садржај

Наивна уметност

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Наива (вишезначна одредница).
Анри Русо: Сан
Начела наивне уметности
  • То је делатност уметнички нешколованих
  • Уметници су претежно из сеоских средина
  • Карактеристичан је спонтани позив за уметничким радом, кроз који самоуки уметник своје основно занимање доживљава као личну инспирацију и поглед на свет, и начин на који саопштава свој доживљај живота, постојања и битисања.[1]
  • Одсутност норми свих официјелних уметничких праваца
  • Изолација сликара од уметничких тенденција времена
  • Настојање да се што верније репродукује виђено
  • Ограниченост уметника на себе самог
  • Јак утицај фантастике, спајање иреалног са реалним
  • Технички проблеми имају предност над естетским
  • Занемаривање правила пропорције, односно боја...
  • Животно дело наивних сликара не показује никакав развој, сем усавршавања технике и композиције.[2][3][4]

Наивна уметност или наива је посебни сегмент уметности XX века. Означава дела, најчешће самоуких уметника, која се не слажу са доминантним токовима у уметности свога доба.[5]

Наивна уметност је аутономна уметност која постоји независно од јасно одређених одлика стила и уметничког образовања, одвојена од спољашњих утицаја. Изолована је – што као последицу има разноврсност ликовних решења. Не трпи правила – правила се обично откривају тек по завршетку сликарског чина. Немогуће је научити је – као што се ни таленат не може научити. Стихијска је у наступу рађања облика – јер је спонтана. Не жели да учи, већ нам, захваљујући необузданој машти стваралаца, намеће своје особено писмо и нове облике естетског.[6]

Наивна уметност у принципу посвећује доста пажње детаљима, живим бојама, фолклорним мотивима и животу простог народа, нарочито сељака.

Термин наивна је први пут употребљен у 19. веку као опис сликарства Анрија Русоа (Цариника) и сликара са Хаитија.

Познати наивни уметници из 19. и прве половине 20. века су: Анри Русо, Серафин Луј, Андре Бошан и Фердинанд Шевал из Француске, Кандидо Лопез из Аргентине, Едвард Хикс и бака Мозес из САД, и Нико Пиросмани из Грузије. После Другог светског рата, појавили су се: Антонио Лигабуе из Италије, Ради Неделчев из Бугарске, Крсто Хегедушић, Иван Генералић и Иван Рабузин из Хрватске, Јанко Брашић и Зузана Халупова из Србије.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Smiljković K. Naive art. The History of Serbian Culture. Middiesex: English Editionb, Porthill Publishers; 1995.
  2. ^ Stevanovski, Slobodan. „Naivno slikarstvo Kovačice i Padine” (PDF). Opštinska biblioteka Kovačica, Kovačica, 2004. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 10. 2016. г. Приступљено 5. 10. 2016. 
  3. ^ Oto Bihalji-Merin Umetnost naivnih u Jugoslaviji. - [Beograd] : Izdavački zavod "Jugoslavija", 1963. str. 7,8
  4. ^ Enciklopedija naivne umetnosti sveta Oto Bihalji-Merin, Nebojša-Bato Tomašević. – Beograd : Jugoslovenska revija, [1984]. str. 19
  5. ^ О наиви, naiva.rs. Приступљено 3. јуна 2014.
  6. ^ Наивна уметност у Србији Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јун 2014), САНУ, Нина Крстић. Приступљено 3. јуна 2014.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Музеји наивне уметности у свету
Икона за клице

Овај чланак везан за уметност је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Наивна_уметност&oldid=28494889”