Охта
| Охта Охта, Ohtajoki | |
|---|---|
 Ушће реке Охте (на слици Малоохтински мост) | |
 Мапа басена реке Неве | |
| Опште информације | |
| Дужина | 99 km |
| Басен | 768 km2 |
| Слив | Нева → Балтичко море |
| Водоток | |
| Извор | Лемболовско побрђе на 60° 18′ 14″ N 30° 07′ 15″ E / 60.30389° С; 30.12083° И |
| В. извора | 130 m |
| Ушће | у Неву на 59° 56′ 48″ N 30° 24′ 21″ E / 59.94667° С; 30.40583° И |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е |  Русија |
| Област | Лењинградска област Санкт Петербург |
| Насеља | Токсово, Санкт Петербург |
| Притоке | Okkervil River, Bezymyanny Ruchei, Лубја, Murinski ruchei |
| ДРВ | 01040300412102000009032 |
| Река на Викимедијиној остави | |
Охта (рус. Охта; фин. Ohtajoki) река је на северозападу европског дела Руске Федерације која протиче преко територија Всеволошког рејона, на северозападу Лењинградске области. Десна је притока реке Неве и део басена Балтичког мора.
Река Охта свој ток започиње на Лемболовском побрђу, тече углавном у смеру север-југ и улива се у реку Неву на 12,5 km узводно од њеног ушћа у Фински залив. У горњем делу тока често се назива и Великом Охтом. Укупна дужина водотока је 99 km, ширина реке варира од 10 до 50 метара, дубина од 0,5 до 5,5 метара, а просечан пад је 1,4 метра по километру тока. Површина сливног подручја реке Охте је 768 km².
Најважније притоке Охте су Харвази (12 km), Пиполовка (25 km), Лубја (26 km), Жерновка (10 km) и Окервиљ (15 km). У северном делу Санкт Петербурга на Охти је саграђено вештачко Охтинско језеро површине 1,3 km². У средњем делу тока на њеним обалама лежи варошица Токсово.
У писаним изворима река се помиње по први пут у Првом Новгородском летопису из 1300. године, а у XVII веку Швеђани су је називали Свартом или Црном реком (швед. Swarte Back).
Према извештају Федералне службе за хидрометеорологију и мониторинг из 2011. године река Охта се у доњем делу тока сматра екстремно загађеним водотоком, водотоком чија вода се сматра прљавом. У истом периоду у реку су се на подручју Санкт Петербурга изливале отпадне воде из преко 67 индустријских постројења.[1][2]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Информация о наиболее загрязненных водных объектах РФ. Гидрохимический институт Федеральной службы по гидрометеорологии и мониторингу окружающей среды Архивирано на сајту Wayback Machine (21. децембар 2012)
- ^ „67 предприятий сливают отходы в Охту - Город - Gazeta.Spb”. Архивирано из оригинала 31. 01. 2016. г. Приступљено 06. 07. 2015.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Государственный водный реестр РФ: река Охта
- Горбачевич К. С., Хабло Е. П. Почему так названы? О происхождении названий улиц, площадей, островов, рек и мостов Санкт-Петербурга. — 4-е изд., перераб. — СПб.: Норинт, 1996. — С. 191—192. — 359 с. —. ISBN 978-5-7711-0002-9..
