Пушење

С Википедије, слободне енциклопедије

Пушење луле

Пушење је пракса у којој се супстанца сагорева, а настали дим удише да би се окусио и апсорбовао у крвоток. Најчешће се користи сушени листови биљке дувана, који су ваљани у мали квадрат рижиног папира да би се створио мали, округли цилиндар који се зове „цигарета”. Пушење се првенствено практикује као начин примене рекреативне употребе лекова, јер сагоревање осушених биљних листова доводи до испаравања и достављања активних супстанци у плућа, где се брзо апсорбују у крвоток и доспевају до телесног ткива. У случају пушења цигарета, ове материје се налазе у мешавини честица аеросола и гасова, и укључују фармаколошки активни алкалоид никотин; испаравање ствара загрејани аеросол и гас у облику који омогућава удисање и дубоку пенетрацију у плућа где долази до апсорпције активних супстанци у крвоток. У неким културама пушење се изводи и као део различитих ритуала, где га учесници користе како би изазвали стање налик трансу, које они верују да их може довести до духовног просветљења.

Пушење генерално има негативне здравствене ефекте, јер удисање дима инхерентно представља изазове различитим физиолошким процесима као што је дисање. Показало се да болести повезане са пушењем дувана убијају приближно половину дуготрајних пушача у поређењу са просечним стопама смртности са којима се непушачи суочавају. Пушење је узроковало преко пет милиона смртних случајева годишње од 1990. до 2015. године.[1]

Пушење је један од најчешћих облика рекреативне употребе дрога. Пушење духана је најпопуларнији облик који у свету практикује преко милијарду људи, од којих је већина у земљама у развоју.[2] Мање уобичајени лекови за пушење укључују канабис и опијум. Неке супстанце су класификоване као тешки наркотици, попут хероина, али употреба истих је врло ограничена, јер обично нису комерцијално доступни. Цигарете се првенствено индустријски производе, али могу се и ручно ваљати од млевеног дувана и папира за увијање. Остали уређаји за пушење укључују луле, цигаре, бидије, наргиле и бонг.

Пушење се може датирати већ од 5000 пне, а забележено је у многим различитим културама широм света. Рано пушење развијало се у контексту верских обреда; као понуда божанствима, у ритуалима чишћења или као омогућавање шаманима и свештеницима да мењају своје мисли у сврху прорицања или духовног просветљења. Након европског истраживања и освајања Америка, пракса пушења дувана брзо се проширила на остатак света. У регионима попут Индије и субсахарске Африке, она се спојила са постојећим праксама пушења (углавном канабиса). У Европи је то довело до увођења нове врсту друштвене активности и облика уноса дрога који до тада није био непознат.

Перцепција о пушењу варирала је током времена и од једног места до другог: света и грешна, софистицирана и вулгарна, лековита и смртоносно опасна по здравље. У 20. веку пушење је посматрано у негативном светлу, посебно у западним земљама. То је због пушења дувана који је један од водећих узрока многих болести попут рака плућа, срчаног удара, ЦОПД, еректилне дисфункције и конгениталних аномалија.[2] Штете по здравље од пушења узроковале су да многе државе уведу високе порезе на дуванске производе, приказују огласе како би одвратиле употребу, ограниче огласе који промовишу употребу, и да пружају помоћ у одустајању од пушења.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Историја пушења

Ране употребе[уреди | уреди извор]

Женама Астека се предаје цвеће и цеви за пушење пре јела на банкету, Фирентински кодекс, 1500.

Историја пушења датира још од 5000 година пне за шаманистичке ритуале.[3] Многе древне цивилизације, као што су Вавилонци, Индијци и Кинези, палили су тамјан као део верских ритуала, као и Израелци и касније католичке и православне хришћанске цркве. Пушење у Америци вероватно има своје порекло у церемонијама паљења тамјана шамана, али је касније усвојено из задовољства, или као друштвено оруђе.[4] Пушење дувана, као и разних халуциногених дрога, коришћено је за постизање транса и за контакт са духовним светом.

Супстанце као што су канабис, прочишћени путер (гхе), рибље изнутрице, сушене змијске коже и разне пасте обликоване око мирисних штапића датирају уназад најмање 2000 година. Фумигација (дупа) и приношење ватре (хома) су прописане у Ајурведи у медицинске сврхе и практикују се најмање 3.000 година, док се пушење, думрапана (дословно „дим за испијање”), практикује најмање 2.000 година. Пре модерног времена ове супстанце су се конзумирале кроз луле, са стабљикама различите дужине или чилима.[5] Археолошки налази такође показују постојање лула за пушење опијума на Кипру и Криту већ у бронзано доба.[6]

Пушење канабиса било је уобичајено на Блиском истоку пре доласка дувана, и рано је било уобичајена друштвена активност која се усредсређује на тип водене луле зване наргила. Пушење, посебно након увођења дувана, било је суштинска компонента муслиманског друштва и културе, и постало је интегрисано са важним традицијама као што су венчања, сахране и изражено је у архитектури, одећи, књижевности и поезији.[7]

Пушење канабиса унели су у Подсахарску Африку преко Етиопије и источне афричке обале индијски или арапски трговци у 13. веку или раније и проширило се истим трговачким путевима као и они који су преносили кафу, а која потиче из висоравни Етиопије.[8] Пушило се у калабашким воденим лулама са посудама за пушење од теракоте, очигледно етиопски изум који је касније пренет у источну, јужну и централну Африку.

Извештаји првих европских истраживача и конквистадора који су стигли до Америке говоре о ритуалима у којима су домаћи свештеници пушили у толиком степену опијености да је мало вероватно да су ритуали били ограничени само на дуван.[9]

Популаризација[уреди | уреди извор]

Персијска девојка која пуши од Мухамеда Касима, 17. век.

Године 1612, шест година након насељавања Џејмстауна, Џон Ролф је био заслужан као први насељеник који је успешно узгајао дуван као профитну културу. Потражња је брзо расла, јер је дуван, назван „златна трава“, оживео Вирџинијску компанију из њених неуспешних експедиција у потрази за златом у Америци.[10] Да би се задовољили захтеви старог света, дуван се гајио у следу, брзо исцрпљујући земљу. Ово је постао један од мотиватора за насељавање на запад на непознатом континенту, као и жеља за експанзијом производње дувана.[11] Најамне слуге су постале примарна радна снага све до Беконове побуне, од које се фокус окренуо на ропство.[12] Овај тренд се смањио након Америчке револуције, јер се ропство сматрало неисплативим. Међутим, пракса је поново оживела 1794. године проналаском машине за чишћење памука.[13]

Француз по имену Жан Нико (од чијег имена потиче реч никотин) увео је дуван у Француску 1560. Из Француске се дуван проширио у Енглеску. Први извештај документује енглеског морнара у Бристолу 1556. године, који је виђен како „избацује дим из ноздрва“.[14] Попут чаја, кафе и опијума, дуван је био само једно од многих опојних средстава која су првобитно коришћена као облик лека.[15] Дуван су увели француски трговци око 1600. године у данашњу Гамбију и Сенегал. У исто време каравани из Марока донели су дуван у области око Тимбуктуа, а Португалци су ту робу (и биљку) донели у јужну Африку, успостављајући популарност дувана у целој Африци до 1650-их.

Убрзо након увођења у Стари свет, дуван је био под честим критикама државних и верских вођа. Мурад IV, султан Османског царства 1623–40, био је међу првима који је покушао да забрани пушење тврдећи да је то претња јавном моралу и здрављу. Кинески цар Чонгжен издао је едикт о забрани пушења две године пре своје смрти и свргавања династије Минг. Касније су манџурски владари из династије Ћинг прогласили пушење „гнуснијим злочином чак и од занемаривања стрељаштва“. У едо периоду у Јапану, неке од најранијих плантажа дувана су биле презрене од стране шогуна као претње војној економији тако што је драгоцено пољопривредно земљиште запуштано зарад употребе рекреативне дроге уместо да се користи за садњу прехрамбених усева.[16]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Реитсма, Марисса Б; Фуллман, Нанцy; Нг, Марие; Салама, Јосепх С; Абајобир, Амануел (април 2017). „Смокинг преваленце анд аттрибутабле дисеасе бурден ин 195 цоунтриес анд территориес, 1990–2015: а сyстематиц аналyсис фром тхе Глобал Бурден оф Дисеасе Студy 2015”. Тхе Ланцет. 389 (10082): 1885—906. ПМЦ 5439023 Слободан приступ. ПМИД 28390697. дои:10.1016/С0140-6736(17)30819-X. 
  2. ^ а б в „Тобаццо Фацт схеет Н°339”. мај 2014. Приступљено 13. 5. 2015. 
  3. ^ Сее Гателy; Wилберт
  4. ^ Робицсек 1978, стр. 30
  5. ^ П. Рам Манохар, "Смокинг анд Аyурведиц Медицине ин Индиа" ин Смоке, пп. 68–75
  6. ^ Гонзáлез Wагнер, Царлос (1984). Псицоацтивос, мистицисмо y религиóн ен ел мундо антигуо. Цомплутенсе Университy оф Мадрид. 
  7. ^ Гилман & Xун 2004, стр. 20–21.
  8. ^ Пхиллипс, стр. 303–19
  9. ^ Цое, стр. 74–81
  10. ^ Јаместоwн, Виргиниа: Ан Овервиеw Архивирано 7 фебруар 2009 на сајту Wayback Machine
  11. ^ Куликофф, стр. 38–39
  12. ^ Цоопер, Wиллиам Ј., Либертy анд Славерy: Соутхерн Политицс то 1860, Университy оф Соутх Царолина Пресс, 2001, п. 9.
  13. ^ Тхе Пеопле'с Цхронологy, 1994 бy Јамес Трагер
  14. ^ Ллоyд & Митцхинсон
  15. ^ Танyа Поллард, "Тхе Плеасурес анд Перилс оф Смокинг ин Еарлy Модерн Енгланд" ин Смоке, п. 38
  16. ^ Тимон Сцреецх, "Тобаццо ин Едо Период Јапан" ин Смоке, пп. 92–99

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Пушење на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pušenje&oldid=27679845”