У трамвају (приповетка)
| У трамвају | |
|---|---|
| Ориг. наслов | У трамвају |
| Аутор | Стеван Сремац |
| Земља |  Краљевина Србија |
| Језик | српски |
| Жанр / врста дела | приповетка |
У трамвају је приповетка српског писца Стевана Сремца, настала за време његовог службовања у Београду у последњи годинама пишчевог живота, као једна од многих типичних портрета Србије на прелазу из 19 у 20. век.[1]
Услови у којима је настала приповетка[уреди | уреди извор]
После ослобођења Србије од Османлија 1878. године и касније проглашења Краљевине Србије и њена престоница Београд доста брзоје мењала свој лик. Почиње нови, богатији и интензивнији живот Срба. Старе српске куће са доксатима, ћепенке и тесне сокаке замењују нова здања и широке улице, али се менталитет и начин живота његових грађана споро мења, који су се свакодневно борили против немаштине, за голи опстанак.[2]
У том смислу проза Стевана Сремца пружа увид у друштвено-политичка, социјална, морално-ментална превирања тадашње Србије. Кроз низ приповедака међу којима је и приповетка У трамвају, сагледава се уметничка слика прилика у Србији, као исечак из једног једноставног, другачијег, сиромашног и отвореног живота малих људи, њихов однос према животу и друштву, менталитет, тешкоће са којима живе, личне судбине.[3]
Радња приповетке[уреди | уреди извор]
Приповетка је једна изванредно жива сцена попут многих из реалног живота не само Београда већ и целе Краљевине Србије, у којој писац књижевним језиком осликава колективни портрет Србије свога времена...[4]
.jpg)
...када је лакомислена сиротиња давала и последњи грош у нади да ће после неког времена хиљаде добити, и кад су грамзиви шпекуланти ударали у формалну трговину с људима као с еспапом неким, кад су почели да осигуравају бабе, и своје и туђе; кад су зетови постали нежнији и пажљивији према бабама својим; кад је дошло бабје време и бабама скочила цена, и оне постале као неки берзански артикал, и као наполеон скакале сваког дана...“ [5]
У овој приповеци возећи се трамвајем два сапутника хвале све што није школовано и што је неписмено у Србији. Они се диве свим српским самоуким људима попут Карађорђа и Вука Караџића. Они ликују што је, ето у Србији један човек, као што је Дамјан пиљар постао министар финансија.[4]
У таквој Србији је могуће да чиновник са лошим препорукама, („Политички мученик“), који је осуђен пошто је проневерио државни новац, затражи поново чиновнички посао када „његови“ буду дошли на власт.[4] Јер, да у влади нису били његови политички противници он не би тако прошао: „нити бих ја био оптужен, нит петљан, нити осуђен,нити одлежао!“ и због тога, тражећи службу чиновника, он тражи да му се упишу у стаж и две године проведене у затвору.[4] На то писац даје следећи коментар...
„За Србе, изгледа, постаје правило „да мубаш оно вреди што није школовано, што је неписмено...Тај несрећни народ избаци понешто – па се све чудиш откуд га избаци![6]
Критика[уреди | уреди извор]
Према речима Милана Кашанина приповедач у свом делу У трамвају указује на... једну од оних похвала људске глупости какве у Срба, које нико није умео тако добро описати као Стеван Сремац [7]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Vučenov, D. (1951). Beograd i srbijanska palanka u delima Stevana Sremca. U:S. Sremac. Izabrane pripovetke (9–23). Beograd: Jugoslovenska knjiga
- ^ Вукићевић, Д. (2006). Приватни живот у огледалу реалистичке књижевности. У: А. Столић, Н. Макуљевић (прир.),Приватни живот код Срба у деветнаестом веку од краја осамнаестог века до Првог светског рата (457–482). Београд: Clio.
- ^ Стеван Сремац. (2001). Десет најлепших прича. Београд: Лирика.
- ^ а б в г Биљана С.Солеша. „Уметничка слика Београда у прози Стевана Сремца. Прегледни рад”. doi:10.5937/ZRFFP49-21323.
- ^ Стеван Сремац. (1977). Вукадин и друге приповетке. Београд: Просвета. стр. 503
- ^ Стеван Сремац. (1977). Вукадин и друге приповетке. Београд: Просвета. стр. 506–507
- ^ Кашанин, М. (1968). Судбине и људи. Београд: Просвета. стр. 237.
Литература[уреди | уреди извор]
- Живковић Ђорђе. О тексту Сремчеве приповетке „У трамвају” ЗбМСКЈ 29 св. 3 (1981) 509-513
- Деретић, J. (2011). Историја српске књижевности. Зрењанин: SEZAM BOOK.
- Иванић, Д. (1996). Српски реализам. Нови Сад: Матица српска.