Адаптивни имунски систем
Adaptivni imunski sistem, ili specifična otpornost, je oblik imunosti organizma koji se stiče tokom života, a nastaje kao rezulatat izlaganja organizma raznim stranim supstancama (patogenima).[1] Specifična otpornost štiti organizam od toksina (otrova) i nepoželjnih enzima, kao i da podstiče, odnosno stimuliše, organizam da stvara antitela.
Zahvaljujući specifičnoj otpornosti čovek postaje zaštićen od određenog uzročinka (koji je prethodno kod njega izazvao određenu bolest) bez obzira na to koliko je puta u životu dalje bio u kontaktu sa tim uzročnikom (npr. virus malih boginja). Na tome se i zasniva uspeh vakcinacije, odnosno korišćenja nepatogenih oblika patogenih mikroba ili njihovih produkata da stimulišu zaštitu protiv virulentnih sojeva.[2]
Funkcije[уреди | уреди извор]
Adaptivna imunost se kod kičmenjaka aktivira kad patogen promakne urođenom imunskom sistemu i proizvede prag antigena.[3]
Glavne funkcije adaptivnog imunskog sistema su:
- prepoznavanje specifičnih stranih antigena, tokom procesa prezentacije antigena.
- stvaranje responsa koji je prilagođen da u maksimalnoj meri eliminiše specifične patogene ili patogenom zaražene ćelije.
- razvoj imunske memorije, kojom je svaki patogen “zapamćen” antitelom. Ove memorijske ćelije se mogu brzo da eliminišu patogen u slučajevima naknadnih infekcija.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Thomas J. Kindt; Richard A. Goldsby; Barbara Anne Osborne; Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 изд.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1429202114.
- ^ Mandel GL, Bannett JE, Dolin R, ур. (2000). Principles and Practise of Infectious Diseases (5 изд.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone. doi:10.1016/S1473-3099(10)70089-X. ISBN 044307593X.
- ^ Janeway, C.A., Travers, P., Walport, M., and Shlomchik, M.J. (2001). Immunobiology (5th изд.). New York and London: Garland Science. ISBN 978-0-8153-4101-7..
