Андалуски коњ

Преслушајте овај чланак
С Википедије, слободне енциклопедије

Андалуски коњ
Андалуски коњ
Друга именаЧисти шпански коњ, шп. pura raza española
Земља пореклаШпанија, Пиринејско полустрво
Својства
Препознатљиве одликеСнажно грађен, компактне, елегантне, густе гриве и репа
Стандарди расе

Андалузујац, такође познат као чистокрвни шпански коњ или PRE (шп. pura raza española[1]) раса је коња са Пиринејског полустрва, чији су преци живели хиљадама година. Андалузијци су препознати као засебна пасмина још од 15. века, и њихова конформација се током векова врло мало променила. Кроз историју били су познати по својој храбрости као ратни коњи, и племство их је ценило. Шпанска влада је ову пасмину користила као дипломатско оружје, и краљеви широм Европе јахали су и поседовали шпанске коње. Током 19. века, рат, болести и укрштање су драматично смањили величину крда, и упркос извесном опоравку у касном 19. веку, тренд се наставио и почетком 20. века. Извоз андалузијаца из Шпаније био је ограничен до 1960-их, али пасмина се од тада проширила широм света, упркос њиховој малој популацији. Током 2010. године било је више од 185.000 регистрованих андалузијаца широм света.

Карактеристике[уреди | уреди извор]

„Кобра” од Андалузијаца, то јест, група кобила коју показује један руковатељ

Андалуски жребци и уштројени коњи су у просеку високи 156 цм у хрбати и теже 512 кг; кобиле просечно имају 154 цм и 412 кг.[2] Шпанска влада поставила је минималну висину за регистрацију у Шпанији на 152 цм за мужјаке и 150 цм за кобиле - овој стандард следи Шпанско удружење узгајивача чистокрвних шпанских коња (Asociación Nacional de Criadores de Caballo de Pura Raza Española или ANCCE) и Аустралазијско удружење андалуских коња. Шпанско законодавство такође захтева да, како би животиње биле одобрене као „квалификовани” или „елитни” узгојни сток, здребци морају имати најмање 155 цм, а кобиле најмање 153 цм.[3][4]

Андалуски коњи су елегантни и снажно грађени. Припадници пасмине имају главе средње дужине, равно или благо конвексног профила.[5] Ултра конвексни и конкавни профили су обесхрабрени у пасми и бивају кажњавани на изложбама расе.[6] Њихови вратови су дуги и широки, идући до добро дефиниране хрбати и масивних прса. Они имају кратка леђа и широки, снажни задњи део тела са добро заобљеном крупом. Ова пасмина има чисте ноге, без склоности манама или повредама, као и енергично кретање. Грива и реп су дебели и дуги, али ноге немају прекомерну длаку. Андалузијци су склони послушности, а истовремено су интелигентни и осетљиви. Када се с њима поступа с поштовањем, они брзо уче, одговарају и сарађују.[5][7]

Постоје две додатне карактеристике јединствене за картузијанску лозу, за коју се верује да сежу уназад до лозиног оснивачког ждребца Есклава. Прво су брадавице испод репа, особина коју је Есклаво пренио на своје потомство и особина коју су неки узгајивачи сматрали неопходном да докажу да је коњ припадник Есклавове крвне лозе. Друга карактеристика је повремено присуство „рогова”, који су фронтална испупчења, вероватно наслеђена од азијских предака. Физички описи тих испупчења варирају, у распону од оних налик на калцијумске депозите на слепочницама, до малих избочина сличних роговима у близини или иза уха. Међутим, ови „рогови” се не сматрају доказом Есклавовог порекла, за разлику од репних брадавица.[8]

У прошлости је постојала већина боја длаке, укључујући тачкасте обрасце.[5] Данас је већина Андалузијанаца сива или смеђа; у САД је око 80 одсто свих андалужанаца сиво. Од преосталих коња отприлике 15 посто је смеђе, а 5 посто црно, црвенкасто или паломино или кестењасто.[9] Остале боје, као што су јеленска, бисерна и кремаста, су ретке, али их регистрациона тела за ову пасму препознају као дозвољене боје.[10][11]

У раној историји пасмине, одређене беле површине и увијања длаке су сматране показатељима карактера и добре или лоше среће.[12] Сматрало се да коњи са белим чарапама на ногама имају добру или лошу срећу, зависно од обележене ноге или ногу. Коњ без икаквих белих трагова сматран је зло-наравним и врашким, док су се поједине ознаке лица сматрале индикацијом искрености, оданости и издржљивости.[13] Слично томе, увијања длаке на разним местима сматрана су да показују добру или лошу срећу, при чему су најнесрећнија била она на местима где их коњ није могао видети - на пример, на слепоочницама, образу, рамену или срцу. Два завијања крај корена репа сматрана су знаком храбрости и среће.[14]

Кретање андалуских коња је издужено, уздигнуто, ритмично и складно, са равнотежом заокружености и кретања напред. Лоше уздигнуће, неправилан темпо и прекомерно кривљење (бочно кретање ногу од колена према доле) стандарди пасмине обесхрабрују. Андалуски коњи су познати по својој спретности и способности да брзо науче тешке потезе, попут напредне колекције и окретања на бедримра.[6] Једна студија из 2001. године упоредила је кинематске карактеристике андалуских, арапских и англо-арапских коња током кретања у касу. Откривено је да андалузијци мање повлаче (степен до којег стражње копито слети испред отисака предњег копита), али да такође показују веће савијање предњих и задњих зглоба, кретање у складу са уздигнутим начином кретања који се обично налази код ове пасмине. Аутори студије су теоретисирали да ове карактеристике пасмине коња могу допринети њиховом успеху као јахачки и дресурни коњи. [15]

Једна студија из 2008. утврдила је да андалузијци доживљавају исхемијске болести (смањени проток крви) танког црева знатно брже од осталих раса; а ждребци су имали већи број препонских кила, са ризиком појаве 30 пута већим од осталих пасмина. Истовремено, они су такође показали нижу учесталост опструкције дебелог црева. Током студије, андалузијци су такође показали највећи ризик од ламинитиса као медицинске компликације повезане са цревним проблемима.[16]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Тхе Спанисх пура раза еспаñола литераллy транслатес то 'Спанисх пуре бреед'. Тхис Спанисх наме ис сометимес цапитализед wхен усед ин Енглисх-лангуаге публицатионс, бут ис алл лоwер-цасе ин Спанисх, wхицх доес нот цапитализе адјецтивес деривед фром пропер ноунс.
  2. ^ „Бреед дата схеет: Еспаñола/Спаин”. Доместиц Анимал Диверситy датабасе оф тхе Фоод анд Агрицултуре Организатион оф тхе Унитед Натионс. Приступљено 13. 12. 2011.  (То аццесс, цлицк "Бреедс", тхен "Бреед Дата Схеет", тхен селецт "Спаин", тхен "Еспанола/Спаин")
  3. ^ „Болетíн Официал дел Естадо 313:46330” (ПДФ) (на језику: Спанисх). Министерио де Агрицултура, Песце y Алиментациóн. 2002. Приступљено 13. 12. 2011. „Ордер АПА/3319/2002, датед 13 Децембер, ин wхицх аре естаблисхед тхе зоотецхницал цхарацтеристицс оф тхе Пура Раза Еспаñола хорсе 
  4. ^ „Тхе Пуребред Спанисх Хорсе”. Андалусиан Хорсе Ассоциатион оф Аустраласиа. Архивирано из оригинала 25. 1. 2012. г. Приступљено 14. 12. 2011. 
  5. ^ а б в „Андалусиан”. Интернатионал Мусеум оф тхе Хорсе. Приступљено 1. 4. 2012. 
  6. ^ а б „Цхаптер АЛ: Андалусиан/Луситано Дивисион”. Унитед Статес Еqуестриан Федератион. стр. АЛ7. Приступљено 26. 6. 2009. 
  7. ^ „Андалусиан”. Бреедс оф Ливестоцк. Оклахома Стате Университy. Архивирано из оригинала 10. 4. 2009. г. Приступљено 21. 6. 2012. 
  8. ^ „Цартхусиан”. Бреедс оф Ливестоцк. Оклахома Стате Университy. Архивирано из оригинала 29. 12. 2010. г. Приступљено 6. 12. 2008. 
  9. ^ „Андалусиан/Луситано Цхарацтеристицс”. Унитед Статес Еqуестриан Федератион. Приступљено 26. 6. 2009. 
  10. ^ „Рулес анд регулатионс оф регистратион”. Интернатионал Андалусиан анд Луситано Хорсе Ассоциатион. Архивирано из оригинала 8. 6. 2008. г. Приступљено 22. 5. 2010. 
  11. ^ „Импортант Информатион Абоут тхе ПРЕ Хорсе”. Натионал Ассоциатион оф Пуребред Хорсе Бреедерс оф Спаин. Архивирано из оригинала 21. 4. 2012. г. Приступљено 17. 2. 2012. 
  12. ^ Лламас, Тхис ис тхе Спанисх Хорсе, п. 313
  13. ^ Лламас, Тхис ис тхе Спанисх Хорсе, пп. 316–321
  14. ^ Лламас, Тхис ис тхе Спанисх Хорсе, пп. 330–335
  15. ^ Цано, M.Р.; Виво, Ј.; Миро, Ф.; Моралес, Ј.L.; Галистео, А.M. (2001). „Кинематиц цхарацтеристицс оф Андалусиан, Арабиан анд Англо-Арабиан хорсес: а цомпаративе студy”. Ресеарцх ин Ветеринарy Сциенце. 71 (2): 147—153. ПМИД 11883894. дои:10.1053/рвсц.2001.0504. 
  16. ^ Муñоз, Е.; Аргüеллес, D.; Аресте, L.; Сан Мигуел, L.; Прадес, M. (2008). „Ретроспецтиве аналyсис оф еxплораторy лапаротомиес ин 192 Андалусиан хорсес анд 276 хорсес оф отхер бреедс”. Ветеринарy Рецорд. 162 (10): 303—306. ПМИД 18326841. дои:10.1136/вр.162.10.303. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]