Андрија Чолак

Андрија Чолак
Андрија Чолак
Датум рођења	18.02.1938
Место рођења	Петриња, Савска бановина; Краљевина Југославија
Занимање	новинар и публициста
Значајни радови	књиге "Паклена резиденција Брозових", "Агонија Југославије", "Југославија - заблуда најбољих"
Одликовања	Орден рада са златним венцем

Андрија Чолак (Петриња, 1938) југословенски је новинар и публициста који живи и ради у Београду.

Биографија[уреди | уреди извор]

Припада генерацији новинара која је највећи део свог радног века провела у држави која се звала Југославија. Радио је у Младости, загребачком Вечерњем листу (дописник из Београда), Четвртом јулу (директор и главни и одговорни уредник), загребачком Вјеснику (дописник и политички аналитичар из Београда), у Председништву ЦК СКЈ (саветник за медије) и на крају као слободни новинар. Објављивао је у већини тада водећих југословенских листова.

Бавио се и издавањем и уређивањем књига. Једна од њих је књига Саше Божовић Теби моја Долорес која је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих била бестселер на читавом југословенском простору, достигавши рекордне тираже^[1].

Био је члан Комисије за информисање Скупштине СФРЈ (1978-1982) и члан Програмског савета Радио Југославије. После распада Савеза комуниста на 14. конгресу 1990, вратио се новинарском послу и паралелно радио на књигама у којима је приказао распад југословенске заједнице, осланајући се, не само на дугогодишње новинарско искуство, већ и на сазнања која је стекао за време рада на одговорном послу у врху Савеза комуниста, као и на многобројне документе који су били недоступни јавности.

Књиге: Паклена резиденција Брозових, (објављена и у Словенији под насловом Пекленска резиденца Брозових), Агонија Југославије (словеначко издање под насловом Разпад Југославије), Југославија - заблуда најбољих, Тито и Јованка - од идиле до пакла и Дневник мог оца.

У три књиге, које чине својеврсну југословенску трилогију, (Паклена резиденција Брозових, Агонија Југославије и Југославија – заблуда најбољих) на неуобичајен начин је приказао развојни пут југословенске заједнице - од оснивања до распада - кроз наизглед споредна збивања и догађаје, са обиљем пикантних детаља, држећи се историјског контекста, али, пре свега, настојећи да, занимљивим казивањем, читаоцу приближи многе чињенице и објасни бурну историју заједничке државе.

Књиге (други о њима)[уреди | уреди извор]

Паклена резиденција Брозових[уреди | уреди извор]

Новинар Андрија Чолак био је средином осамдесетих саветник за медије Председништва Савеза комуниста Југославије, па је због те оконости и сам био умешан у причу о обрачуну југословенског руководства са Титовом удовицом усред највеће политичке кризе која је довела до распада земље. Одлучио је да објави причу засновану на веродостојним документима и наративима – не само због јавног интереса за случај удовице Јованке Броз, већ и због тога што ова прича садржи битне елементе свих оних политичких, међуетничких и личних сукоба, који су довели до тужног уништења Титове заоставштине. Након смрти Јованке Броз у октобру 2013, аутор је одлучио да у ово издање укључи и оне делове, којих је морао да се одрекне 1990. због политичког притиска. (Из рецензије словеначког издавача „Цицерон“ поводом објављивања књиге „Пекленска резиденца Брозових“ 2014)^[2].
Андрија Чолак је 1990. објавио књигу „Паклена резиденција Брозових“ и, иако дело има прилично сензационалистички наслов, озбиљно је написано и у њему аутор анализира узроке и чињенице везане за пад Јованке Броз у 1970-им. Књига се заснива превасходно на увиду у службене транскрипте и архиве СКЈ, па је својеврсни покушај завиривања у претходно неприступачне документе, због чега се ова књига разликује од већ објављених мемоара, сведочења и наратива и једна је од најпоузданијих и најобјективнијих анализа, не само приче о Јованки и Титу, већ и о збивањима и превирањима у југословенској политици тога времена. ( „Недељски Дневник“, Љубљана 20.V.2014)^[3].
Последњих година Титовог живота водила се борба за његовог наследника. У тој борби један претендент највише је сметао - Титова супруга. Јованка Броз била је Српкиња, а Јосип Броз Хрват. Ако је њихов брак деловао идилично и представљао симбол југословенског заједништва, распад тог брака је означио почетак распада југословенске државе која је на том заједништву почивала. (Из рецензије за електронско издање књиге „Тито и Јованка од идиле до пакла – Брак који је срушо Југославију“ у издању Ракутен Кобо)^[4].

Агонија Југославије[уреди | уреди извор]

Андрија Чолак се одважио да направи панораму драматичних расправа на савезном нивоу крајем осамдесетих прошлог века, када је радио као прес-човек највишег партијског тела. Он је то саставио професионално и вешто. Није ниједну страну апострофирао или сатанизовао, нити претеривао у сликању мана и врлина појединаца, који су чинили политички софтвер тих година... То се чита као класично драмско дело у коме се појављује двадесетак сталних актера и глумаца и још толико несталних, али у сталном дијалогу коме нема почетка ни краја и који се завршава у агонији, како је и дато име књизи. (Из колумне Милоја Поповића Каваје у листу Политика)^[5].
Можда ће будући историчари, читајући ову књигу, моћи да открију много детаља на основу којих ће изрицати суд о једном времену. Андрија Чолак је био непосредни посматрач рада државног и партијског врха и у свом дневнику прецизно, концизно и веома духовито, с посебним смислом за детаљ, представља период распада. Успео је да од сувопарне материје, истицањем пикантних детаља и духовитим обртима, мајсторски направи причу која држи читаочеву пажњу до краја. (Из рецензије Светозара Ђоновића)^[6]
Андрија Чолак је био пожељан саговорник чланова Председништва и такве разговоре није само памтио, него и записивао. Као активан учесник седница Председништва и низа сличних „кулоарских“ прича, могу да потврдим да ови приватни Чолакови разговори верно одражавају, односно потврђују садржај формалних наступа појединаца на седницама, а посебно веома пластично приказују њихове карактерне особине. (Из рецензије за српско и предговора за словеначко издање Бориса Мужевича, члана и извршног секретара некадашњег Председништва Савеза комуниста Југославије)^[7]
По вокацији новинар, Андрија Чолак је био и хроничар једног времена, тачније испратио је распад Југославије као активни учесник, на месту саветника за медије Председништва Савеза комуниста Југославије. Био је сведок формирања и пласирања истине једног доба. Рецензенти овог својеврсног дневника износе став да се ово узбудљиво штиво чита као политички трилер, што звучи интересантно, када узмете у обзир да су вам актери познати, али и деморалишуће када схватите да сте и сами били актери тог филма. (Из каталога Градске библиотеке Новог Сада)^[8]
Андрија Чолак се као саветник за медије у Председништву Централног комитета Савеза комуниста Југославије од 1985. до маја 1990. године, налазио на седиштима са најбољим погледом на распад Титове државе. Чолак је присуствовао седницама Председништва ЦК, још важније - био је присутан у кулоарима у којима се одређивала судбина Југославије. I што је најважније - водио је дневничке записе са тих догађаја. Недавно је објавио књигу "Агонија Југославије" (у издању Лагуне), у којој је изнео непознате детаље. (Из интервјуа магазину Недељник 19 октобар 2017)^[9]
Андрија Чолак, искусни београдски новинар, седео је, као „саветник за медије“, на практично целодневним седницама Председништва Савеза комуниста Југославије, врха тадашње владајуће и једине легалне политичке силе у земљи, и марљиво бележио догађаје, који би могли бити комични да нису довели до трагичног исхода. Чолаков наратив даје врло пластичан увид у стање ума људи који су се, макар формално, налазили на позицијама са којих су ток историје могли усмерити у другом правцу. На крају читања, читалац неће бити претерано изенанђен како то нису учинили. (Из рецензије Андреја Познича за словеначко издање књиге „Разпад Југославије“, 2014)^[10]

Југославија - заблуда најбољих[уреди | уреди извор]

Андрија Чолак је један од истакнутих представника новинарске генерације која је стасала и радила у „другој“ Југославији и који је не само сведок, већ и учесник многих преломних тренутака некадашње заједничке државе, о чему је оставио запажено сведочанство у књигама „Паклена резиденција Брозових“ и „Агонија Југославије“ (објављене у Србији у Словенији).

Књига "Југославија - заблуда најбољих" заокружује ауторов опус о Југославији и она је на неки начин трећи део те трилогије. Своју причу о Југославији Чолак гради и води држећи се доследно историјске хронологије, од рађања идеје до њеног слома. Али те историјске чињенице су у овој књизи само контекст у коме се, кроз наизглед споредна збивања, осветљава позадина и објашњавају узроци. То је управо оно што даје драж читању и држи читаочеву пажњу, изазивајући осећај откривања нових детаља за које до тада није знао. Чолаков стил је концизан и прецизан, он зна да заголица читаоца, водећи га кроз причу до саме границе сензационализма, али никада не прелазећи ту границу. Помало загонетан наслов књиге читаоцу ће бити јасан већ на самом почетку када прочита мото у коме Бертолд Брехт сугерише да су заблуде „мука најбољих“. Тако и у овој књизи провејава уверење да су Југославију стварали најбољи, упркос заблуде која се на крају показала. (Милоје Поповић Каваја: Из предговора за електронско издање књиге „Југославија – заблуда најбољих“ у издању Ракутен Кобо)^[11].