Петриња

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Петриња
Petrinja ulica.jpg
Главна улица у Петрињи
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Хрватска
ЖупанијаСисачко-мославачка
Становништво
Становништво
 — 2011.15.683
 — густина392,08 ст./km2
Агломерација (2011.)24.671
Географске карактеристике
Координате45°26′26″ СГШ; 16°16′42″ ИГД / 45.44050° СГШ; 16.27835° ИГД / 45.44050; 16.27835Координате: 45°26′26″ СГШ; 16°16′42″ ИГД / 45.44050° СГШ; 16.27835° ИГД / 45.44050; 16.27835
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина40 км2
Петриња на мапи Хрватске
Петриња
Петриња
Остали подаци
ГрадоначелникДаринко Думбовић (ХНС)
Поштански број44250
Позивни број+385 44
Веб-сајт
www.petrinja.hr

Петриња је град у Хрватској, у Сисачко-мославачкој жупанији. Према првим резултатима пописа из 2011. у граду је живео 24.671 становник, а у самом насељу је живело 15.683 становника.[1]

Налази се у Банији, на ушћу рјечице Петрињчице у Купу, 13 км југозападно од Сиска и 60 км југоисточно од Загреба.

Историја[уреди]

градски парк

Име Петриња има коријен у латинској ријечи petrus — камен. Претпоставља се да је град постојао у римско доба на подручју Зринске горе богате каменом. Петриња се помиње у XII вијеку. Тада се налазила нешто јужније него данас, на подручју села Јабуковац. Пошто су Турци спалили првобитну, на том мјесту се развила нова Петриња која је постала значајно војно и трговачко средиште у оквиру Војне крајине.

Нову локацију Петриња добија 1592. године изградњом турског утврђења на ушћу Петрињчице у Купу. Утврђење је требало да послужи Турцима у освајању Сиска, Туропоља и Загреба. Током времена у Петрињу се досељава све више занатлија и трговаца и тада почиње бржи привредни развитак града. Петриња је у саставу Наполеонове Илирије од 1809. до 1813. године када град постаје значајно трговачко и саобраћајно средиште, а на војном полигону француска војска сади велелепне липе које и данас свједоче о том историјском тренутку.

Петриња је у саставу Хабзбуршке монархије, а нагодбом 1867. године, улази у састав Краљевине Угарске, а укидањем Војне крајине улази у састав аутономне области Хрватска и Славонија, која је све до распада монархије била провинција са територијалном аутономијом (није представљала искључиво Хрватски национални ентитет) у саставу Краљевине Угарске са сопственим Сабором у Загребу, који је доносио одређене самосталне одлуке и уредбе о аутономном животу, али је врховна реч припадала Угарској скупштини у Пешти.

У Петрињи се 1905. године налазе и Учитељска школа, Реалка, Виноградсрска школа, Стручна женска школа и комунална основна школа. Такође ту су и пошта и брзојав.

По распаду Хабзбуршке Монархије, Петриња је ушла у састав (Краљевина Срба Хрвата и Словенаца), Краљевина Југославија, Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Петриња је била у саставу Републике Српске Крајине од распада Југославије 1991. године до августа 1995. Упркос жилавом и снажном отпору СВК пред улазом у град током агресије на РСК, 6. августа 1995. године хрватска војска заузела је Петрињу протеравајући већинско српско становништво у граду и околини. Након тога Петриња је ушла у састав Сисачко - мословачке жупаније и Републике Хрватске.

Други свјетски рат[уреди]

У Петрињском срезу само у Банском Грабовцу крајем јула 1941. године убијено је око 2.000 Срба из истог места и око 2.000 Срба из других крајева. У исто време, у Марин-Бријегу, убијено је око 2.000 Срба. На Петрињском православном гробљу, на сам дан Божића, 7. јануара 1942. године стрељано је 45 Срба из села Јошевице и Дејановића, међу којима су биле и две жене, изведене на стрељање из болнице. Усташе су их све заједно повезали и терали кроз град на стрељање, при чему су "морали стално да певају". У самом граду Петрињи од 1.000 и више Срба остали су и преживели рат само четворица јер су им жене биле Хрватице, а сваки од њих био је стар преко 60 година.[2]

У Петрињском срезу из села Мале Градусе покренуто је 36, а из села Блињски Кут 80 породица. На њихова имања насељени су Хрвати из Загорја.[3]

У масовном насилном покатоличавању Срба у Петрињи и околини нарочито се истицао жупник Мијо Разум из Петриње. Он је позивао поједине Србе затворене у логору да пређу у римокатоличанство, да би били пуштени на слободу и враћени својим кућама.

У петрињском срезу порушене су цркве у Брђанима, Кињачи, Тремушњаку, Шушњару, Петрињцима, Старом Селу, Думачи, Градуси, Великој Градуси, Свиници, Четвртковцуи Петрињи.[4]

Срби у Петрињи[уреди]

Културни летопис Срба у Петрињи исписују читаоци књига и листова. Године 1814. узело је неколико њих једну мудру књигу преведени на српски језик. Претплатили су се из Петриње: Симон Кавић купец, Јован от Кунић, Василије Кнежевић, Јован Тодоровић и Петар Чакоје.[5] Вуков српски речник доспео је 1818. године до петрињских читалаца Срба. Купили су свој егземплар мештани: Петар Чакое трговац и Симеун Живковић учитељ.[6]

Почетком 20. века Петриња је велика православна парохија којој припадају као филијале околна места: град Сисак, Гора, Цапраг, Галдово, Прашно, Будичина, Цепелић, Дренчина, Небојан, Глинска Пољана, Мокрице, Слана, Палањак, Ријечица, Церје и Жунци. У Петрињи тада има 240 српских домова са 1686 православних душа.[7] Срби поседују 2112 кј. земље. Од јавних здања ту је православна црква посвећена Св. Спиридону чудотворцу из 1875. године и једна српска народна школа. Православни имају чак пет гробаља. Парохија је прве платежне класе са једним свештеником, који ужива парохијски дом, а од државе прима накнаду уместо сесије земље. Парох је поп Радомир Пајић (рукоп. 1888), а председнк Црквене општине др Душан Пелеш. Православно парохијско звање је основано 1784. године а цквене матице се воде од 1785. године. Народну основну школу похађа 69 ђака, а пофторну иде још 23. Учитељ је Светозар Вукашиновић родом из Великог Будмира, завршио је Сомборску препарандију и у месту ради последњих 14 година.

Становништво[уреди]

Попис 2001.[уреди]

Према попису из 2001. године, општина Петриња је имала 23.413 становника, од којих су:

Сам град Петриња имао је 13.801, а приградско насеље Мошченица 2.348 становника.

Попис 2011.[уреди]

Према попису из 2011. године, општина Петриња је имала 24.671 становника, од којих су:

Сам град Петриња имао је 15.683, а приградско насеље Мошченица 2.470 становника.

Попис 1961, 1971, 1981, 1991, 2001, 2011.[уреди]

По попису становништва из 1991. године, општина Петриња је имала 35.565 становника, распоређених у 57 насељених места.

Година Укупно Хрвати Срби Остали
1961 27.517 14.942 (54.30%) 11.955 (43.45%) 620 (2.25%)
1981 33.570 14.621 (43.55%) 12.617(37.58%) 6.332 (18.86%)
1991 35.565 15.791 (44.40%) 15.969 (44.90%) 3.805 (10.70%)
2001 23.413 19.280 (82.35%) 2.809 (12.00%) 1.324 (5.65%)
2011 24.671 20.925 (84.82%) 2.710 (10.98%) 1.036 (4.20%)

Попис 1991.[уреди]

На попису становништва 1991. године, насељено место Петриња је имало 18.706 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Срби
  
8.445 45,14 %
Хрвати
  
7.662 40,96 %
Југословени
  
1.329 7,10 %
Муслимани
  
147 0,78 %
Албанци
  
53 0,28 %
Македонци
  
45 0,24 %
Словенци
  
41 0,21 %
Црногорци
  
26 0,13 %
Чеси
  
16 0,08 %
Мађари
  
13 0,06 %
Бугари
  
5 0,02 %
Руси
  
4 0,02 %
Италијани
  
3 0,01 %
Грци
  
2 0,01 %
Аустријанци
  
1 0,00 %
Немци
  
1 0,00 %
Пољаци
  
1 0,00 %
Роми
  
1 0,00 %
Румуни
  
1 0,00 %
Русини
  
1 0,00 %
Словаци
  
1 0,00 %
Украјинци
  
1 0,00 %
остали
  
7 0,03 %
неопредељени
  
658 3,51 %
регион. опр.
  
11 0,05 %
непознато
  
231 1,23 %
укупно: 18.706

Привреда[уреди]

Темељи првој хрватској фабрици саламе, сушеног меса и масти постављени су 1792. године, а данас је фабрика „Гавриловић“ носилац привредног развитка петрињског краја и добро позната по квалитети својих гастрономских производа.

Референце[уреди]

  1. ^ „Попис становништва 2011.”. Државни завод за статистику РХ. 2011. Приступљено 3. 2. 2014. 
  2. ^ Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991). p. 252.
  3. ^ Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991). p. 119.
  4. ^ Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991). p. 174
  5. ^ Стефан Живковић: "Прикљученија Телемака сина Улисова", превод, Беч 1814. године
  6. ^ Вук Ст. Караџић: "Српски рјечник...", Беч 1818. године
  7. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910.

Литература[уреди]

  • Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9. 

Спољашње везе[уреди]