Арестини су првобитно откривени као део конзервираног двостепеног механизма за регулацију активности Г протеин-спрегнутих рецептора (ГПЦР) у видном родопсинском систему од стране Хермана Куна и његових сарадника[4], и у β-адренергичком систему од стране Мартина Лохсеа и сарадника.[5][6] У респонсу на стимулус, ГПЦР рецептори активирају хетеротримерне Г протеине. Да би се искључио овај респонс, или адаптирао у перзистентни стимулус, активирани рецептори морају бити утишани. Први степен је фосфорилација путем класе серин/треонин киназа званих Г-протеин спрегнуте рецепторске киназе (ГРК). ГРК фосфорилација специфично припрема активирани рецептор за везивање арестина. Арестинско везивање за рецептор блокира даљу Г протеин-спрегнуту сигнализацију, предодређује рецептор за интернализацију, и преусмерава сигнализацију ка алтернативним Г протеин-независним путевима. Сем ГПЦР рецептора, арестини се везују за друге класе рецептора на ћелијској површини и низ других сигналних протеина.[7]
Сисари изражавају четири подтипа арестина, и за сваки од њих је познат под више назива. Системска имена арестина (1-4) плус додатни називи у најширој употреби за сваки арестински подтип су наведени испод:
Арестин-1 је оригинално био идентификован као С-антиген (САГ) који изазива увеитис (аутоимунску болест ока). Затим је био независно описан као 48 kDa протеин који се везује за светлошћу-активирани фосфорилисани родопсин пре него што је постало јасно да су та два протеина иста. Касније је био преименован у визуелни арестин, али кад је још један за купе специфични визуелни подтип био клониран термин арестин штапића (енгл.rod arrestin) је формиран. То се такође показало неприкладним именом: арестин-1 је изражен у компаративно високим нивоима у штапићима и купама фоторецепторских ћелија.
Арестин-3 је други клонирани не-визуелни арестин. Он је првобитно био назван β-арестин-2 (ретроактивно мењајући име β-арестина у β-арестин-1), мада је већ у то време било јасно да не-визуелни арестини интерагују са стотинама различитих ГПЦР рецептора, а не само са β2-адренергичким рецептором. Систематска имена, арестин-2 и арестин-3, респективно, су накнадно предложена.
Арестин-4 су клонирале две групе и назвале га арестин купа, по типу фоторецептора који га изражава, и X-арестин, по хромозому где његов ген почива. У ХУГО бази података његов ген се зове арестин-3.
Арестини су издужени молекули, у којима неколико интра-молекулских интеракција одржава релативну оријентацију два домена. У нестимулисаној ћелија арестини су лоцирани у цитоплазми у њиховој “неактивној” конформацији. Активни фосфорилисани ГПЦР рецептор регрутује арестин на мембрану плазме. Везивање за рецептор индукује глобалну конформациону промену која обухвата померање два домена арестина и ослобађање његовог C-терминуса који садржи клатрин и АП2 место везивања. Повећана доступност ових места на рецептор-везаном арестину усмерава арестин-рецептор комплекс ка клатринској обложеној јами. Арестини такође везују микротубуле (део ћелијског “скелетона”), где они попримају још једну конформацију. За микротубуле-везани арестини регрутују одређене протеине на цитоскелетон, што утиче на њихову активност и/или преусмерава је на протеине везана за микротубуле.
Арестин (или С-антиген), Н-терминални домен
Структура арестина спољашњих сегмента говеђег штапића.[1]
. ПМИД 3006038. дои:10.1073/пнас.83.5.1174.
