Бранко Раковић

Бранко Раковић
Лични подаци
Датум рођења	24. септембар 1922.
Место рођења	Београд, Краљевина СХС
Датум смрти	18. фебруар 1984.
Место смрти	Београд, СФР Југославија

Бранко Раковић (Београд, 24. септембар 1922 — Београд, 18. фебруар 1984) био је редовни професор Електротехничког факултета у Београду, доктор наука и академик САНУ.

Биографија

У Београду је завршио школовање на Електротехничком факултету, 1948. Пошто је две године радио као асистент у Институту за телекомуникације САНУ, прешао је на Електротехнички факултет крајем 1950. Докторирао је 1956 године [3]. За доцента је изабран 1954. за ванредног професора 1959, а за редовног професора 1968. Од 1960. до 1974. био је шеф Катедре за електронику.

У периоду од 1960. до саме смрти био је ангажован на извођењу наставе из више предмета на Електронском факултету у Нишу, а у исто време, као први Шеф Катедре за Електронику Електронског факултета у Нишу, био је носилац научног и истраживачког рада у области електронике.

У једном изборном периоду био је шеф Одсека за електронику, а на положају декана Електротехничког факултета у Београду био је у периоду од 1964. до 1967. Као спољни сарадник радио је у Институту „Јарослав Черни“ 1952. и 1953. а затим у периоду од 1956. до 1960. у фабрици „Пупин“ и фабрици „Белинд“ у Београду, прво као директор Развојне лабораторије, а касније као технички саветник.

Од 1964. до 1966. био је саветник у Лабораторији за телекомуникације Института „Михајло Пупин“, док је следеће две године радио на развоју телекомуникационих уређаја као спољни сарадник у фабрици ВФ Електронске индустрије.

Књиге

Професор Раковић је писац универзитетских уџбеника:

• „Основи телекомуникационе технике“, Научна књига 1956 (стр. 315).,
• „Електроника И“, Научна књига 1958 (стр. 419)
• „Електроника И“ (проширено издање), Научна књига (стр. 530) и
• „Електроника ИИ“, Научна књига (стр. 316), који су имали неколико издања у периоду 1960. до 1970.

Он је коаутор привременог уџбеника:

• „Вежбе у лабораторији за високе учестаности“, Научна књига 1951,

а објавио је и скрипта

• „Транзистори“ Научна књига 1957. (стр. 145)
• „Логичка кола“ 1971.

Његова последња књига била је „Линеарна електронска кола“, Научна Књига, 1978. год.

Библиографија ауторских и коауторских научних радова садржи око сто публикованих радови из области линеарне, импулсне електронике као и из синтезе пасивних и активних филтара. У научним часописима у иностранству објавио је 8 радова док је остале радове објавио у домаћим научним публикацијама, претежним делом у публикацијама Електротехничког факултета.

Патенти

Поред тога он има и три патентне пријаве из генератора импулса.

Друштвени рад

Поред рада на Факултету, професор Раковић је обављао и више друштвених функција у области организације научних истраживања. Од 1958. до 1965. био је секретар Одбора за техничке науке и научни саветник у Савезном савету за научни рад, био је затим члан Управног одбора Републичког фонда за високо школство, председник Комисије за техничке науке и члан Савета Републичке заједнице за научни рад, члан Савета за научни рад у ЈНА, члан Савета Института „Борис Кидрич“ у Винчи и Института „Никола Тесла“. Био је члан Извршног одбора Републичке заједнице науке Србије и члан Универзитетског Савета у Нишу.

Признања

За резултате постигнуте науци и организације научног рада одликован је:

• Орденом рада са црвеном заставом,
• носилац је Седмојулске награде за науку 1968. и
• две годишње награде ЕТАН-а за радове приказане на Конференцијама за ЕТАН 1968. и 1972.
• Универзитет у Нишу доделио је проф. Раковићу 1975. Велику плакету Универзитета за резултате које је постигао у развоју научног рада на Универзитету у Нишу.
• Изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности 1974, а за редовног 1983 год.

Умро је 1984 пре него што је изговорио приступну беседу редовног члана САНУ.

Награда „Бранко Раковић“

Електротехнички факултет у Београду, имајући у виду огроман утицај који је Проф. Раковић остварио на развој електронике али и електротехничке струке у целини, основао је институцију „Награда Бранко Раковић“.

Међу добитницима награде „Бранко Раковић“ коју додељује ЕТФ Београд, су:

• Проф. Бранко Ковачевић,
• Проф. Душан Драјић,
• Проф. Бранка Вучетић,
• Проф. Драгољуб Рабреновић,
• Проф. Мирослав Лутовац,
• Проф. Љубиша Станковић,
• Проф. Слободан Вукосавић,
• Проф. Бранко Докић и Проф. Сања Вранеш.

Електронски факултет у Нишу је такође основао институцију „Награда Бранко Раковић“ која се додељује дипломираним студентима за најбољи дипломски рад из области електронике.

Награде ЕТРАНа из комисије за Електронику, после смрти проф. Раковића, добиле су назив „Награда Бранко Раковић“.

Спољашње везе

• Биографија на сајту САНУ