Душан Драјић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Душан Драјић
Drajic.jpg
Душан Драјић
Датум рођења1937.
Место рођењаБеоград
 Краљевина Југославија

Др Душан Драјић је редовни професор на Електротехничком факултету у Београду, у пензији.

Рођен је 1937. у Београду, где је завршио основну и средњу школу. Електротехнички факултет у Београду је уписао 1956. године а дипломирао је 1960. на Одсеку за електронику и телекомуникације. Магистрирао је 1967. а докторирао 1971. године на истом Факултету.

Од 1961. до 1973. био је асистент на Катедри за основе телекомуникација. Године 1973. изабран је у звање доцента на тадашњем Заводу за телекомуникациону и микроталасну технику, године 1980. у звање ванредног професора а 1987. године у звање редовног професора на Катедри за телекомуникације. Пензионисан је 2003. године.

Учествовао је, односно учествује, у извођењу наставе из више предмета на редовним студијама:

  • Теорија телекомуникација,
  • Основи информатике,
  • Статистичка теорија телекомуникација (и теорија информација),
  • Дигиталне телекомуникације,
  • Рачунарске телекомуникације,
  • Кодови за пренос и запис и Кодови у рачунарским телекомуникацијама)

и постдипломским студијама

  • Теорија информација с кодовањем,
  • Теорија преноса података,
  • Статистичка детекциија сигнала,
  • Случајни процеси у телекомуникацијама).

Био је дугогодишњи руководилац смера Дигитални пренос информација на постдипломским студијама. Такође је држао наставу (редовну и постдипломску) на факултетима у Бањој Луци, Нишу[1] и Новом Саду.

Одржао је (2001.) постдипломски курс Алгебарска теорија кодовања на Универзитету у Оулу (Финска).

Основне области научне делатности, којим са бави, су

  • статистичка теорија телекомуникација,
  • теорија информација са кодовима и
  • дигиталне телекомуникације.

Водио је неколико доктората од којих су два добила награду Привредне коморе Београда и више од 30 магистратура. Сваке године је водио више дипломских радова, од којих је неколико увек резултовало у студентским радовима на домаћим, па и међународним конгресима.

Аутор је, односно коаутор 4 уџбеника од којих су неки доживели више издања.

Објавио је више од 140 научних и стручних радова, (од којих више од десет у Electronics Letters, IEE Proc. Part F: Communication, Radar and Signal Processing, IEEE Tr. on Comm., IEEE Comm. Mag.).

Године 1988. добио је награду из фонда проф. Раковића за најбољи рад објављен у иностраном часопису.

Стални је рецензент часописа Electronics Letters.

Био је експерт Савезног министарства за науку за електротехнику информатику. Водио је, и сарађивао на више пројеката из области дигиталних телекомуникација, нарочито за потребе армије.

Водио је петогодишњи пројекат (1996-2000) “Телекомуникације” (око 100 учесника) који је финансирало Министарство за науку Републике Србије.

У ТЕМПУС пројекту (2002-2004) “JEP-16090 University Science Park – Organisational Framework” био је представник Универзитета у Београду.

Такође је водио и пројекат ИТ.1.10.0153. Б (2002-2004) “Интегрисани приступ Интернету”.

Био је продекан за наставу у 2 мандата и водио низ факултетских комисија (за научни рад, за постдипломске студије, за издавачку делатност итд.). Био је више година заменик шефа Катедре за телекомуникације.

Као изузетно популаран професор и као педагог, у три наврата је добио годишњу плакету студената за успешан педагошки рад. Члан је програмских одбора ЕТРАН-а, ТЕЛФОР-а и ТЕЛСИКС-а.[2]

Референце[уреди | уреди извор]