Црква Госпе покрај Мора на Чиову
| Црква Маријина Очишћења | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Оснивање | 10/11. век |
| Место | Чиово, Далмација Хрватска |
Црква Госпе покрај Мора на Чиову или црква Маријина Очишћења је стара црква, на овом острву преко пута Трогира која је према Павлу Андреису била посвећена Маријином Очишћењу.[1] Ова раносредњовековна црква (из 10. или 11. века) преуређена је у 15. веку у презбитеријум продужене и проширене цркве. Слична овој је црква Светог Јурја у Радуну (Каштел Стари).[2] Црква припада посебној раширеној групи далматинско - предроманијског радитељства. То је једнобродна грађевина са рашчлањеном унутрашњошћу и спољашњошћу и без куполе какву обично имају цркве јужније од Сплита и Брача.[3]
Положај[уреди | уреди извор]
Црква се налази на острву Чиово у Трогир, у Хрватској. Донедавно је доминирала над источним ободом предграђа, смештена међу боровима и чемпресима, који су накнадно посечена и замењена стаблима маслинама.[2]
Предуслови[уреди | уреди извор]
Развој хришанства у Трогиру сведочи да је из оближње бискупске митрополије Салоне хришанство врло брзо стигло у овај трговачки градић, кога је положаја на острву спасио од судбине градова на копну. Ћињеница је да цркве које су се градиле у предроманијском и ранороманијском раздобљу по стилу или именима својих донатора говоре о раном насељавању Трогира хрватским становништвом хришчанске вере.[4]
Почев од 9. века Трогир плаћа дажбине хрватским владарима, али задржава аутономију под суверенитетом Византије. Од 11. века Трогир постаје бискупија и добија све атрибуте ондашњих европских градова.[5] Почетак 12. века је време признаја власти хрватско-угарских краљева, а записано је да су га 1123. године до темеља разорили и опљачкали Сарацени.[6]
Након поновне краће византске владавине 1180. Трогир је опет доспео под власт хрватско-угарских краљева који су му потврдили аутономна градска права.
Током 13. века, Трогир је доживео снажан привредни развој и обнову грађевина. О снази Трогира сведоћи и податак да је у њему 1242. уточиште нашао хрватско-угарски краљ Бела IV. у време његовог бекства пред Татарима.
Историја[уреди | уреди извор]
.jpg)
Павао Андреис који спомиње у овој цркви и чудотворну слику, наводи да је црква била подигнута као заветна црква за „велику победу” Трогирана над Сплићанима у поморској битци. Међутим црква је знатно старија од тог догађаја који се одиграо 1243. године. Према предању у цркви је служио своју прву мису Петар Бериславић. Према писању Ивана Тонка Мрнавића у капелици - цркви на Чиову (не спомиње њеног титулар) у којој се поштовала чудотворна слика Богородице, своју прву мису служио је Петар Бериславић, будући бискуп и хрватски бан.[7]
Једна легенда описује процесију мртваца која се из града по мору упутила до Госпе поред Мора.[2]
Папски визитатор Агостино Валиер у свом походу бискупијама источне обале Јадрана 1579. године кратко се задржао и у овој црквици,83 и пописао црквени инвентар. Валиер је у цркви затекао три олтара: главни са сликом Богородице опточене заветним даровима, бочне олтаре: олтарић Светог Анте и олтар Свете Јеролима на коме је стара икона, све уз богату литургијску опрему која је укључивала и један антифонар.[2]
| „ | Иако је олтаре назвао „непосвећенима“, морамо знати да је Валиер кренуо на пут свеобухватног пописивања стања по бискупијама, не би ли дао упуте за усклађивање са смерницама Тридентског сабора (1545—1563. године) у слављењу мисе. Тек су након тога они могли бити посвећени, наравно уз посебне процедуре „на локалном нивоу“.[8] | ” |
Као и уз друге чиовске цркве, и уз ову цркву су некада боравиле/боравили:
- испоснице, световне жене које су се на острво повукле из града и уз цркву живеле у самоћи, како то наводи Иван Луцић (који цркву спомиње као Мадонна дел Лидо).[9]
- пустињаци и братими (браћа) братовштине основане при цркви, која је имала и свој писани статут на хрватском језику (лингуа Иллyрица), што 1603. године потврђује папин визитатор Мицхеле Приули, који наводи
| „ | ...да уз цркву (С. Мариа апуд литтус Марис) борави братовштина која је имала свој статут писан на хрватском (лингуа Иллyрица).[10] | ” |
Архитектура[уреди | уреди извор]
Црква се описује као једнобродну грађевину од два дела и две фазе градње (10–11. век и 15. век), оријентисану исток — запад, наткривену изворним покривачем од плоча шкриљаца, како је то било уобичајено на раносредњовековним црквама.[8]
Старији део цркве има површину око 25 м2 (6,4 x 4,10 м), док је источно са плитком квадратном апсидом са спољне стране бочно разведена са по пет плитких ниша између лезена које завршавају луковима, док је апсида разведена трима плитким нишама. У средњој ниши апсиде је мали изворни отвор, а у забату цркве други. Иако мала по димензијама ова црква, својом рашчлањеношћу и наглашеном вертикалом оставља утисак монументалности.[8]
Простор цркве је изворно био подељен на три јединице, а свод су му придржавале појаснице које су се наслањале на лезене. Рушењем предњег зида пренаменована је у презбитеријум проширене цркве. Наиме додатком ширег брода, старији је постао њен презбитеријум, а шупљина настала избијењем зида отвор према светилишту.[8]
Зидно платно, укључујући и зидове плитке апсиде, које је у основи правоугаоног облика, споља је рашчлањено плитким нишама између лезена које се завршавају луковима.
На врху прочеља цркве подигнута је преслица попут оквира прозора са лучним завршетком. У преслици више не виси звоно. На њеном врху је гвоздени са заставицом, ветроказ. Композиција прочеља са вратима уз која су два прозора уобичајена је на трогирским црквама 15. и 16. века.[2]
На олтару је изворно стајао готички полиптих у чијем је средишњем пољу приказана Богородица која доји дете. Ваљда се због тог призора црква спомиње и као „Госпе од Млика”, а Чиовљани је називају „Госпица”. Полиптих је приписан сплитском сликару Дујму Вушковићу, а изложен је у Музеју сакралне умјетности, Пинакотека.
На стипесу је донедавно стајао осликани кожни антепендиј из 17. века, са ликовима Светог Ивана Трогирског, Богородице са Дететом и Светог Ловре.[11]
Занимљиве су и две слике, дела такозваних мадонера, критско-млетачких сликара 16. века; једна са приказом Поклонства пастира, друга с призором Навјештења. Насликане су на дасци снажним бојама с изразитим линеаризмом у духу византске традиције, али са просторним решењима преузетима из оновременог млетачког касноренесансног сликарства. Слике су пренесене у самостан Светог Анте на Дриду.[12]
Обнова цркве у 20. веку[уреди | уреди извор]
На цркви су осамдесетих година 20. веке извршени грађевински радови који су је тешко оштетили:[2]
- Оштећена је жбука, уобичајена на раносредњовековним здањима, која је покривала зидове сазидане од грубо обрађеног и ломљеног камења.
- Уништене су појаснице на своду и лезене које су их придржавале.
- Нише на бочним зидовима до половине су испуњене тако да су преименоване у клупе.
- Нови, проширени део је већи, дужи и шири од раносредњовковне цркве.
| „ | I поред ових измена изразита виткост ове цркве указује на још увек готички изглед простора. На прочељу је отвор унутар кога је уписан крст, а испод њега је уграђена камена греда на којој су међу осталима приказане укрштене кости и лобања као симболи који опомињу на пролазност живота.[2] | ” |
Након разношења литургијској инвентара и уметничких дела црква је данас оголеле унутрашњости, на којој се могу уочити трагови конзерваторских инвентара састављених седамдесетих година 20. века.[13] А након рецентне „обнове“ цркве у предњем делу леже разбацани ретабли два одваљена дрвена ренесансна олтара.[2]
Иако је део инвентара премештен у друге цркве током послератног раздобља (до седамдесетих година 20. века), већи део је однесен непосредно пре њене обнове од 1997. до 1999. године, вероватно са намером да буде враћен. Међутим, никад није враћен, нити су потпуно документован каснија места складиштења хронолошки и стилски у материјалима и наменом разноврсних предмета, које данас стручњаци покушавају, макар имагинарно, објединити у древни сакрални простор ове цркве који једва ишчитавају.[8]
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Андреис, П. (1977-1978), Повијест града Трогира I-II, Сплит, I, стр. 338.
- ^ а б в г д ђ е ж Госпе покрај Мора (црква Маријина Очишћења) на Чиову У: Иво Бабић, Трогир, град и споменици, Књижевни круг Сплит, 2914. стр. 447-449
- ^ Крешимир Реган, Бранко Надило, Црквено градитељство Грађевинар 60 (2008) стр. 263, Приступљено: 29. 5. 2020
- ^ Крешимир Реган, Бранко Надило, Црквено градитељство Грађевинар 60 (2008) Приступљено: 29. 5. 2020
- ^ Видовић, M.: Сплитско-макарска надбискупија – жупе и установе, Сплитско-макарска надбискупија, Сплит, 2004.
- ^ Делалле, I.; Сладе-Шиловић, M.; Гејић, С.: Трогир – мала туристиþка монографија, Студио Хрг, Загреб, 1999
- ^ Мрнавић, I. Т. (2008), Вита Петри Берислави – Животопис Петра Бериславића, Загреб-Трогир стр. 7.
- ^ а б в г д Матулић Билач, Ж. (2019). 'Готички полиптих из трогирске црквице Госпе покрај Мора и контекстуализација њезина расутог инвентара', Портал, (10.), стр. 47-71.
- ^ Луцић, Иван, Повијесна свједочанства о Трогиру И–ИИ, Сплит, 1979. II., 1006, 1011, биљ. 22.
- ^ 5 Приолус M. (1603), ф. 546. р
- ^ Томић, Р. (1997), Трогирска сликарска баштина од 15-20. стољећа, Загреб-Сплит стр. 96.
- ^ Демори-Станичић, З. (2005), Прилози средњовјековном текстилу у Трогиру. Приједлог за локалну везилачку радионицу, ППУД 40, стр. 169-174.
- ^ Радић, D. (2005.ц), Завјетне цркве и вотиви жупе св. Јакова на Чиову, у: Жупа св. Јакова, стр. 78-79.
Литература[уреди | уреди извор]
- Андреис, П.: Повијест града Трогира I, чакавски сабор, Сплит, 1977.
- Делалле, I.; Сладе-Шиловић, M.; Гејић, С.: Трогир – мала туристиþка монографија, Студио Хрг, Загреб, 1999.
- Миготи, Б.: Ранокршüанска топографија на подруþју између Крке и Цетине, ЈАЗУ, Загреб, 1990.
- Ковачић, V.. Прилози за ранокршћанску топографију Трогира, Диадора, гласило Археолошког музеја у Задру (1992) 14., стр. 291-310
- Марасовиü, Т.: Значај раносредњовјековног градитељства у Трогиру, Могућности (1980), 10.-11., стр. 1001-1008
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Цркве и самостани у Трогиру Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2020) (језик: хрватски)