Испосница

Испосница Светог Петра Коришког

Испосница је место где би се монах подвизивао, а овакав монах био је познат под називом пустињак или еремита. Главна одлика овог монашког начина живота је одвојеност, не само од света него и од монаха са којима се живи у заједници. Пустињачком начину живота приступали су, по савету и надзору игумана и искусних духовника само они монаси који су се одликовали дугогодишњим подвижничким животом.

Испоснице у Србији

У средњовековној Србији пустињаштво је било заступљено од најранијих времена. Пре Светог Саве познати пустињаци су били Свети Јован Рилски, Свети Јоаким Осоговски, Свети Прохор Пчињски, Свети Гаврило Лесновски и многи други.

По повратаку Светог Саве са Свете горе, где се посвећивао овом начину живота и формирао Карејску испосницу посвећену Светом Сави Јерусалимском, по њеном узору формирано је у околини манастира Студенице неколико испосница, од којих су најпознатије Доња Савина испосница и Горња Савина испосница.

У каснијем периоду испоснице су се формирале око православних манастира на целој територији тадашње Србије, користећи се пећинама и удубљењима на скровитим и усамљеним местима, најчешће на стрмим литицама и другим природом обдареним местима. У појединим испосницама, дозиђивали су се зидови, сликао живопис и формирале се цркве у којима се, додуше у скромним условима, одржавала служба, монаси се бавили преписивачким радом, чувале реликвије и богослужбени предмети.

У данашње време остале су познате или сачувани подаци и остаци средњовековних испосница Испосница Светог Петра Коришког и испосница Светог Николе код Призрена, Капела Григорија Синајита код манастира Горњак, Белајске испоснице код манастира Високи Дечани...

Литература

• Пустињаци (Р. Поповић, стр 605), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
• В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Сремски Карловци 1920.
• Н. Милаш, Православно калуђерство, Мостар 1902. (више пута прештампавано).