Испосница
Испосница је место где би се монах подвизивао, а овакав монах био је познат под називом пустињак или еремита. Главна одлика овог монашког начина живота је одвојеност, не само од света него и од монаха са којима се живи у заједници. Пустињачком начину живота приступали су, по савету и надзору игумана и искусних духовника само они монаси који су се одликовали дугогодишњим подвижничким животом.[1]
Испоснице у Србији[уреди]
У средњовековној Србији пустињаштво је било заступљено од најранијих времена. Пре Светог Саве познати пустињаци су били Свети Јован Рилски, Свети Јоаким Осоговски, Свети Прохор Пчињски, Свети Гаврило Лесновски и многи други.[2]
По повратаку Светог Саве са Свете горе, где се посвећивао овом начину живота и формирао Карејску испосницу посвећену Светом Сави Јерусалимском, по њеном узору формирано је у околини манастира Студенице неколико испосница, од којих су најпознатије Доња Савина испосница и Горња Савина испосница.
У каснијем периоду испоснице су се формирале око православних манастира на целој територији тадашње Србије, користећи се пећинама и удубљењима на скровитим и усамљеним местима, најчешће на стрмим литицама и другим природом обдареним местима. У појединим испосницама, дозиђивали су се зидови, сликао живопис и формирале се цркве у којима се, додуше у скромним условима, одржавала служба, монаси се бавили преписивачким радом, чувале реликвије и богослужбени предмети.
У данашње време остале су познате или сачувани подаци и остаци средњовековних испосница Испосница Светог Петра Коришког и испосница Светог Николе код Призрена, Капела Григорија Синајита код манастира Горњак, Белајске испоснице код манастира Високи Дечани...
Извори[уреди]
Литература[уреди]
- Пустињаци (Р. Поповић, стр 605), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Сремски Карловци 1920.
- Н. Милаш, Православно калуђерство, Мостар 1902. (више пута прештампавано).
![]() |
Испосница на Викимедијиној остави. |