Давенкоу култура
Давенкоу култура је назив који су дали археолози групи неолитских заједница које су пре свега живеле у Шандонгу, али су се такође појављивале и у провинцијама Анхуи, Хенан и Ђијангсу. Култура је постојала од 4100 до 2600 година п.н.е. коегзистирајући са Јангшао културом. Производи од тиркиза, жада и слоноваче су често проналажени на налазиштима Давенкоуа. Неолитски знакови, који су можда у вези са записима који ће тек настати, попут оних из династије Шанг, пронађени су на грнчарији Давенкоуа.
Археолози обично деле ову културу на три фазе: рана фаза(4100-3500 г.п.н.е.), средња фаза(3500-3000 г.п.н.е.) и позна фаза(3000-2600 г.п.н.е.). На основу доказа из загробних предмета, рана фаза је била строго егалитарна. За ову фазу је карактеристично присуство индивидуално дизајнираних, високих чаша (鬹 гуī).
Давенкоу гробови[уреди | уреди извор]
Гробови грађени са земљаним ободима постали су све чешћи пред крај ране фазе. Током средње фазе, загробни предмети су почели да се истичу квантитетом уместо диверзитетом. Током позне фазе, дрвени ковчези почињу да се појављују у сахрањивањима Давенкоу културе. Откривено је преко 100 гробница различитог изгледа. Заједничко је да су све правоугаоног облика, глава покојника је окренута ка истоку, а већина тела у рукама је држала зубе јелена.
За разлику од раскошних и разметљивих гробница више класе, већина гробова је таман толико велика колико је потребно да се леш сахрани, и практично уопште немају никакве посмртне дарове. Ово указује на то да се од Давенкоу периода економско стање нижих слојева друштва знатно погоршало. Полазећи од богатства нађеног у гробницама, позно Давенкоу друштво може се поделити на три или четири класе. Највеће гробнице имала су посебно место на гробљима, и у њима су били богати саркофази, погребни намештај и посмртни делови. У неким гробницама такође су нађене свињске вилице, чији број указује на друштвени статус покојника.
Типско археолошко налазиште у Давенкоуу, Таи’ан, провинција Шандонг, је ископавано 1959,1974 и 1978. Само средњи слој у Давенкоуу је повезан са Давенкоу културом, најранији слој одговара Беисин култури, а последњи слој одговара раној Шандонг варијанти Лунгшан културе.
Политичка организација[уреди | уреди извор]
Израз ,,руководство’’ је прикладан у опису политичке организације културе Давенкоу. Доминантна група је највероватније моћ манифестовала кроз религијску власт, а не присилу.
За разлику из Беисин културе из које су проистекли, људи из Давенкоу културе су примећени због тога што су се бавили насилним сукобима. Научници сумњају дас у можда учествовали у претресима за земљиште, усеве, сточну храну и престижну робу.[1]
Пољопривреда и исхрана[уреди | уреди извор]
Топла и влажна клима Давенкоу области је била погодна за разноврсне усеве, иако су они претежно гајили просо на већини налазишта. Њихова производња проса била је прилично успешна, судећи по пронађеинм контејнерима за складиштење који су могли да приме до 2000 кг проса. Међутим, неким Давенкоу налазиштима на југу пиринач је био битнији усев, посебно у позном периоду. По анализама људских остатака Давенкоу налазишта у јужним деловима Шандонг провинције откривено је да се исхрана припадника више класе састојала углавном од пиринча, док су обични људи јели највише просо.
Људи Давенкоу културе су успешно припитомили кокошке, псе, свиње и стоку, али нема доказа о припитомљавању коња. Најбројнији су свињски остаци, чинећи око 85% укупног броја, стога се свиња сматра најважнијом домаћом животињом. Свињски остаци, углавном глава или вилица, су такође пронађени у гробовима, што истиче њихов значај. Морски плодови су такође битан део основне исхране. Риба и разне врсте шкољки су пронађени током раних периода, што указује да су биле значајан извор хране.
Трепанација[уреди | уреди извор]
Становници Давекоуа су најраније почели да практикују трепанацију у праисторијској Кини. Лобања човека Давенкоу периода из 3000.г.п.н.е. пронадјена је са озбиљним повредама главе које су, изгледа, излечене овом примитивном хирургијом.
Керамика[уреди | уреди извор]
Према Уметничком музеју Универзитета Принстон: ,,Произведена керамика укључивала је земљане посуде у белим, црним, црвеним, сивим, смеђим и жутим бојама, чије су врсте и облици знатно измењени током периода Давенкоу. Керамика углавном има глатку завршну обраду, а често је сјајна. Украшена је бојом, резбаријама или утискивањем печата. Осим тога, избор глине за одређене грнчарске посуде је прилагођаван његовој намени. Пажљиво бирана фина глина била је резервисана за деликатне ритуалне посуде, док су глине са ситним или грубим песком често коришћене за теже услужне производе.[2]
Највероватније је у овом периоду измишљен грнчарски точак, који је омогућио брже и прецизније прављење грнчарије. Захваљујући точку, грнчари су успевали да праве посуде јако танких зидова, свуде исте дебљине.
Жад[уреди | уреди извор]
Вештина обрађивања жада и многи традиционални облици жада јавили су се у неолитској средини.
Тешкоће у обрађивању жада представља његова крајња тврдоћа. Претпоставља се да је неолитски човек као алат користио тестере разних облика, као и неке врсте сврдла. За тестере је могла да послужи било каква врста каменог сечива, највероватније тип каменог ножа који се с времена на време нађе у неолитским налазиштима унутар и изван Кинеског зида. Такав нож често има два или више уреза на полеђини сечива, и научници верују да се помоћу њих нож ,,облачио’’ кожом да би се згодније држао.
Поменути зарези често се јављају на раном кинеском жаду. У пречнику имају од неколико милиметара до неколико центиметара. Начињени су сврдлом. На многима се виде знаци кружне обраде, као и знаци сврдлања с обе стране; бушотине нису увек у истој равни, а рупе су често у пресеку купасте због постепеног трошења меке главе сврдла; тамо где се бушило само с једне стране, рупа је обично купаста.
Рани жад се може поделити у две главне групе, од којих се прва састоји од малих украсних амајлија у облику перил, дугмади, висуљака и украсних плочица које се носе на одећи или пришивају за њу; у другу групу спадају предмети чија је употреба, по општем веровању, везана за обредне I церемонијалне тренутке. У овој групи су најчешће таблице које традиција назива куеј. Разних су облика и традиција им приписује разноврсне улоге; али их је, опште узвев, сматрала обележјем суверене моћи I феудалног ранга.
Традиционална улога раног кинеског жада је обредна и церемонијална употреба међу живима.
Од алата, неизбраздана углачана секира од жада представља неолитску културу; неколико десетина фино углачаних примерака нађено је у налазиштима позног неолита у северној Кини, као и у неким удаљеним местима као што су Сечуан и Тајван. Ова алатка је у ствари распрострањена по читавом културном комплексу неолитске источне Азије, укључујући ту и Гоби, Синкјанг и Маџурију. Те секире се могу класификовати према облицима, али имају једну заједничку одлику. Посматране с профила, оне су потпуно симетричне према уздужној оси. [3]
Људи Давенкоу културе су веровали да жад штити дух и тело од злих демона и чува од распадања, због тога он постаје амајлија, талисман.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Историја кинеске цивилизације. Том 1, Од најранијих времена до 221. пре н. е. Београд: Албатрос Плус. 2017. ИСБН 978-86-6081-250-8.
- ^ „Принцетон Университy Арт Мусеум”.
- ^ Жерне, Жак (2007). Кинески свет. Београд: Цлио. ИСБН 978-86-7102-286-6.
