Грнчарија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Грнчарија која се производи различитим брзинама на електричном грнчарском точку

Грнчарија су производи посуде од печене глине.[1] Производња грнчарије назива се грнчарство. Дефиниција грнчарије коју користи Америчко друштво за тестирање и материјале (ASTM) је „сви печени керамички производи који садрже глину, осим техничких, структурних и ватросталних производа.”[2] Грнчарски производи су печени керамичарски радови различите боје од различитих врста глина. Они могу бити глазирани или пак неглазирани, а стварају се ручно на грнчарском кругу, али и одливањем у калупима. Они се пеку у разним типовима пећи. Типични грнчаркси производи су;

  • теракота- неглазиране вазе, скулптурице, посуде за цвеће...
  • мајолика- украсни предмети, посуде, вазе које су украшаване покривном оловном глазуром...
  • лонци за кување- који не смеју да имају оловну глазуру која је отровна...
  • керамика за завршне радове у грађевинарству- разни рељефи и сл.
  • каљеви и делови за израду пећи...
Ћуп из Злакуса
Опеке од печене глине
Мајолика из Мексика
Грнчар на послу у Бангалору, Индија
Непечена грчарија на традиционалним полицама за сушење у Conner Prairie живом историјском музеју
Реконструкција грнчарске радионице у Музеју традиционалних заната и примењених уметности, Тројан, Бугарска

Грнчарија је један од најстаријих људских изума, који води порекло из Неолитског периода, са керамичким објектима попут оних из Граветијенске културе. Фигура Вестонишке Венере откривена у Чешкој републици и датира уназад до 29.000–25.000 п. н. е.[3] Грнчарске посуде које су откривене у Ђангси у Кини су из периода око 18.000 п. н. е. Рана неолитска грнчарија је нађена на местима као што су Јомон Јапан (10.500 п. н. е.),[4] Руски далеки исток (14.000 п. н. е.),[5][6] подсахарска Африка и Јужна Америка.

Најстарији производи су били ручно формирани, украшавани су жљебовима и нису били глазирани, а касније су били израђивани на грнчарском кругу који се покретао руком или ногом и био је познат у предњој Азији и Египту пре 3.500. године п. н. е, а у Европи пре 1.000. године п. н. е. Код словенске керамике се одомаћио тек у 11.12. веку. Производи су били глазирани и осликани. У грнчарству су се прославили углавном Грци. Средњовековна грнчарија се изравнавала са савременим грнчарским производима уметничких заната. Посуде племенитих форми су биле украшаване жљебовима и пластичним украсима које су биле стваране утискивањем форми које су били од људских и животињских главица до плодова малина. У новије време оживљава грнжарска декоративна пластика.

Грнчарија се прави формирањем керамичких (обично глинених) објеката жељеног облика и њиховим загревањем до високих температура у килну, чиме се уклања сва вода из глине, и индукују се реакције које доводе до перманентних примена. Тиме се повећава јачина и тврдоћа, и устаљује се облик. Глинено тело се може декорисати пре или након печења. Пре процеса обликовања, глина се мора припремити. Мешење помаже у осигуравању равномерне влажности у целокупној маси. Ваздух заробљен унутар глинене масе се мора уклонити. То се назива деоваздушавањем и може се остварити било помоћу машине зване вакумски паг или ручно путем мешења. Мешење исто тако може да помогне у остваривању равномерног садржаја влаге. Након припреме глинене масе, она се обликује применом мноштва техника. Након обликовања, предмети се суше и затим пеку.

Фазе производње[уреди]

Грнчари у послу у Јаури, Мадја Прадеш, Индија

Глинени производи попримају различите физичке карактеристике током израде керамике.

  • Предмети од сирове глине. При довољном садржају влаге, предмети су у овом стању веома пластични (они су мекани и савитљиви, и стога се могу лако деформисати при руковању).
  • Отврднути глинени предмети су делимично осушени. У овом ступњу глинени предмети имају око 15% влаге. Они су у овом стању веома чврсти и малој мери флексибилни. Обрезивање и додавање ручке се обично врше у овом ступњу.
  • Потпуно исушени предмети имају садржај влаге од или близо 0%. Они су спремни за третман у пећи.
  • Бисквит[7][8] се односи на глину након што је предмет обликован у жељену форму и испечен у пећи први пут, што је познато као „бисквитно печење”. Овим се глинени предмет мења на неколоко начина. Минералне компоненте глине подлежу хемијским променама чиме се мења боја глине.
  • Глазурно печење је финални ступањ у производњи дела грнчарије. Глазура се може применити на бисквитну форму и предмет се може декорисати на неколико начина. Након тога предмет се „глазурно пече”, што узрокује топљење глазурног материјала, и његово приањање за предмет. Глазурно печење исто тако још више отврдњава предмет пошто се хемијски процеси у глини настављају.

Глина и минерални садржај[уреди]

Постоји неколико материјала који се називају глином. Својства по којима се разликују су: пластичност, малеабилност тела; мера у којој они апсорбују воду; и скупљање, мера у којој се њихова величина редукује након уклањања воде. Различите глине се разликују по начину на који оне одговарају на печење. Глинени предмети се могу украсити пре печења. Пре неких процеса обликовања, глина се мора припремити. Различите глине се састоје од различитих типова и количина минерала што одређује карактеристике резултирајуће грнчарије. Могу да постоје регионалне варијације у својствима материјала који се користи за продукцију грнчарије, и то може да доведе до робе која је јединствена за дати локалитет. Устаљена је пракса да се глина и други материјали мешају да би се произвели глинени предмети подесни за специфичне сврхе. Заједничка компонента глинених предмета је минерал каолинит. Друга минерална једињења у глини могу да делују као флуксови који снижавају температуру витрификације предмета. Ово је списак различитих типова глине који се користе за грнчарију.[9]

Припрема глине за грнчарију у Индији
  • Каолинит, се понекад назива кинеском глином, јер је први пут кориштен у Кини. Користи се за порцелан.
  • Бол глина је екстремно пластична, ситнозрна седиментарна глина, која може да садржи извесну количину органске материје. Мале количине се могу додати у порцелан да би се повећала пластичност.
  • Ватростална глина има нешто нижи проценат флуксова од каолинита, али је обично сасвим пластична. Она је топлотно високо отпорна форма глине, која се може комбиновати са другим глинама да би се повећала температура печења и може се користити као састојак за прављење високотемпературних типова керамике.
  • Високотемпературна глина је подесна за правњење високотемпературне керамике. Ова глина има многе карактеристике ватросталне и бол глине, има финија зрна попут бол глине, али је отпорнија на топлоту попут ватросталне глине.
  • Обична црвена глина и шкриљаста глина садрже биљне и жељезно-оксидне нечистоће, што из чини користним за израду цигле, али су генерално неподесне за грнчарију изузев под специјалном условима одређених депозита.[10]
  • Бентонит је екстремно пластична глина која се може додати у малим количинама другим врстама глине да би се побољшала пластичност.

Методи обликовања[уреди]

Човек обликује грнчарију окретањем на точку. (Кападокија, Турска)
Обликовање на грнчарском точку; Гулшехир, Турска

Грнчарија се може обликовати на више начина међу којима су:

  • Ручно обликовање је најранији метод формирања предмета од глине. Предмети се могу ручно конструисати из глинених намотаја, комбиновањем са равним глиненим плочама, удубљивањем глинених кугли или неком комбинацијом тих приступа. Делови ручно направљених посуда се обично спајају помоћу шликера, водене суспензије глине. Глинени предмет се може украсити пре печења. Пре појединих процеса обликовања, глина се мора припремити као што је случај са посуђем. Поједини стурдијски грнчари сматрају да је ручно обликовање примереније креирању јединствених уметничких радова.
Грнчар обликује премет на грнчарском колу са електричним побоном
Класично грнчарско коло у Ерфурту, Немачка
  • Грнчарско коло. У процесу обраде са грнчарским колом (који се у енглеском језику назива throwing, што потиче од староенглеске речи thrawan са значењем окретати или обртати,[11]) глинена кугла се ставља у центар обртног точка, званог грнчарско коло, који грнчар окреће стопалом или електричним мотором променљиве брзине. При овом процесу ротирајућа мекана маса глине се обликује притискањем, стискањем и нежним извлачењем навише и ка спољашњости ради формирања шупљих предмета. Први корак је притискање округле глинене кугле наниже и ка унутра ради остваривања перфектне ротационе симетрије, што се назива центрирањем, и то је најважнија вештина коју је потребно савладати пре следећих корака: отварање (прављење централне шушљине у чврстој глиненој кугли), прављење пода (прављење равног или заокруженог дна унутар посуде), извлачење (повлачење навише и обликовање зидова до равномерне дебљине), и обрезивање или скидање (уклањање сувишне глине при рафинацији облика или ради формирања стопала).
Знатна вештина и искуство су неопходни за прављење лонаца прихватљивог квалитета, и док пусуде могу да имају високу уметничку вредност, репродуктивност метода је мала.[12] Због њених наследних ограничења, ова техника се може користити једино за прављење посуда са радијалном симетријом на вертикалној оси. Оне се могу изменити путем утискивања, испупљивања, резбарења, жлебљења, и засецања. Осим грчарових руку ове технике користе алате, укључујући лопатице, наковње и ребра, и оне специфично дизајниране за сечење или пробадање као што су ножеви, алати за полирање, игле и жице. Глинени предмети се могу додатно модификовати причвршћивањем ручки, поклопаца, стопала и заперака.
  • Гранулатно пресовање: Као што име сугерише, ово је операција обликовања грнчарије пресовањем глине у семисувом и гранулисаном стању у калупе. Глина се пресује у порозне калупе кроз које се вода пумпа од високим притиском. Грануларна глина се припрема путем спрејног сушења чиме се формира фини и слободно проточни материјал са садржајем влаге између 5 и 6 процената. Гранулатно пресовање, такође познато као пресовање праха, је у широкој примени у производњи керамичких плочица и, све више, плоча.
  • Инјекционо ливење: Ово је процес формирања облика за индустрију посуђа који је базиран да методу успостављеном пре дуго времена за формирање термопластике и неких металних компоненти.[13] Он је познат под називом Порцеланско инјекционо обликовање, или PIM (енгл. Porcelain Injection Moulding).[14] Овај процес је подесан за масовну продукцију предмета комплексних облика. Једна значајна предност ове технике је да омогућава продукцију чаша, укључујући дршку, у једнократном процесу, и стога елиминише операцију додавања дршке и омогућава формирање јаче везе између шоље и дршке.[15] Маса којом се пуне калупи је смеша од око 50 до 60 процената непечене масе у облику праха, заједно са 40 до 50 процената органских адитива који се састоје од везива, лубриканата и пластификатора.[14] Ова техника није тако широко коришћена као друге методе обликовања.[16]
  • Обрада џигером и џолијем: Ове операције се изводе на грнчарском колу и омогућавају скраћивање времена неопходног за формрање посуђа стандардног облика. Обрада џигером је операција при којој се обликовани алат доводи у контакт са пластичним глиненим комадом током формирање, који је постављен у ротирајући гипсани калуп на колу. Џигерски алат обликује једно лице док калуп обликује друго лице. Обрада џирегом се користи једино у продукцији равног посуђа, као што су тањири, док се слична операција, обрада џолијем, користи у продукцији посуђа са отвором као што су шоље. Ове две операције су кориштене у продукцији грнчарије од 18. века. У индустријској производњи великих размера, ове операције су обично аутоматизоване, што омогућава њихово обавњање примененом полуобучене радне снаге.
  • Машина са ваљком: Ова машина се користи за обликовање жица на ротирајућем калупу, попут обраде џигером и џолијем, али чри чему су ротациони алати за давање облика замењени фиксним профилом. Алат за ротационо обликовање је плитки конус који има исти дијаметар као и посуда која се формира и обликован је жељену форму. Посуде се могу на овај начин обликовати користећи релативно неквалификовану радну снагу, у једној операцији са брзином од око дванаест комада у минуту, мада то варира у зависности од величине предмета који се праве. Ове машине је развила фирма Service Engineers у УК непосредно након Другог светског рата, и оне су брзо нашле примену у производним постројењима широм света. Оне и данас представљају доминантни метод за продукцију посуђа.[17]
  • Ливење притиском: Специјално развијени полимерни материјали се користе за израду калупа који су отпорни на спољашње притиске до 4,0 MPa – што је знатно више од гипсаних калупа код којих капиларне силе одговарају притиску од око 0,1 - 0,2 MPa. Висок притисак омогућава знатно брже ливење и стога брже производне циклусе. Осим тога, примена ваздуха под високим притиском кроз полимерне калупе након вађења одливка значи да се циклус може да започне одмах у истом калупу, за разлику од гипсаних калупа који захтевају дуготрајно сушење. Полимерни материјали имају много већу издржљивост од гипса и стога је могуће постићи облике производа са бољим димензионим толеранцијама и далеко дужим трајањем калупа. Ливење под притиском развијено је 1970-их година за производњу санитарне опреме, а у скорије време је нашло примену у изради стоног прибора.[18][19][20]
  • РАМ пресовање: Овај метод се користи за обликовање посуђа пресовањем глиненог диска између две порозне плоче у жељени облик. Након пресовања компресовани ваздух се продувава кроз поре и тиме се ослобађа одливак.
  • Слип ливење: Овај приступ је идеално прилагођен прављењу предмета који се не могу формирати путем других метода обликовања. Маса за ливење се прави мешањем глине са водом. Она се сипа у високо апсорптивни гипсани калуп. Вода бива апсорбована калупом остављајући слог глине који покрива унутрашње површине и поприма унутрашњи облик калупа. Сувишна ливна маса се одлива из калупа, који се затим отвара и одливак се одваја. овај метод ливења налази широку примену у изради санитарних производа и такође се користи за израду мањих предмета, као што су компликоване детаљне фигурине.

Археологија[уреди]

Грнчарија нађена у Чатал Хојуку, из шестог миленијума п. н. е.

Истраживање керамике може да помогне у стицању увида у древне културе. Керамика је издржљива, а бар фрагменти често преживе дуго након што артефакти израђени од мање издржљивих материјала пропадну до те мере да су непрепознатљиви. У комбинацији са другим доказима, истраживање артефаката керамике је од помоћи у развоју теорија о организацији, економском стању и културном развоју друштава која су произвела или стекла керамику. Истраживање керамике такође може да омогући извлачење закључака о свакодневном животу културе, религији, друштвеним односима, ставовима према суседима и сопственом свету, као и о начину на који култура схвата универзум.

Хронологије засноване на грнчарству често су есенцијалне при датирању култура које нису имале писмо, а често су од помоћи и у давању историјских култура. Анализа елемената присутних у траговима, углавном помоћу неутронске активације, омогућава прецизно идентификовање извора глине. Термолуминесцентно тестирање се користити за процену датума последњег пуцања. Испитивањем грнчарских остатака из преисторијског доба, научници су сазнали да приликом печења на на високим температурама, жељезни материјали у глини бележе тачно стање магнетског поља Земље у датом тренутку.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 'Pottery Science: materials, process and products.' Allen Dinsdale. Ellis Horwood Limited, 1986.
  2. 'Standard Terminology Of Ceramic Whitewares And Related Products.' ASTM C 242–01 (2007) ASTM International.
  3. „No. 359: The Dolni Vestonice Ceramics”. Uh.edu. 1989-11-24. Приступљено 2010-09-04. 
  4. Diamond, Jared (јун 1998). „Japanese Roots”. Discover. Discover Media LLC. Приступљено 2010-07-10. 
  5. 'AMS 14C Age Of The Earliest Pottery From The Russian Far East; 1996-2002.' Derevianko A.P., Kuzmin Y.V., Burr G.S., Jull A.J.T., Kim J.C. Nuclear Instruments And Methods In Physics Research. B223-224 (2004) 735-739.
  6. 'Radiocarbon Dating Of Charcoal And Bone Collagen Associated With Early Pottery At Yuchanyan Cave, Hunan Province, China.' Boaretto E., Wu X., Yuan J., Bar-Yosef O., Chu V., Pan Y., Liu K., Cohen D., Jiao T., Li S., Gu H., Goldberg P., Weiner S. Proceedings of the National Academy of Science USA. June 2009. 16;106(24):9595-600.
  7. "The Fast Firing Of Biscuit Earthenware Hollow-Ware In a Single-Layer Tunnel Kiln." Salt D.L. Holmes W.H RP737. Ceram Research.
  8. "New And Latest Biscuit Firing Technology". Porzellanfabriken Christian Seltmann GmbH. Ceram.Forum Int./Ber.DKG 87, No.1/2, p.E33-E34, E36. 2010
  9. Ruth M. Home, 'Ceramics for the Potter', Chas. A. Bennett Co., 1952
  10. Home (1952). стр. 16.
  11. Dennis Krueger, Why On Earth Do They Call It Throwing?, in Ceramics Today
  12. "Whitewares: Production, Testing And Quality Control." W.Ryan & C.Radford. Pergamon Press. 1987
  13. "Novel Approach To Injection Moulding." M.Y.Anwar, P.F. Messer, H.A. Davies, B. Ellis. Ceramic Technology International 1996. Sterling Publications Ltd., London, 1995. pg.95-96,98.
  14. 14,0 14,1 "Injection Moulding Of Porcelain Pieces." A. Odriozola, M.Gutierrez, U.Haupt, A.Centeno. Bol. Soc. Esp. Ceram. Vidrio 35, No.2, 1996. pg.103-107
  15. "Injection Moulding Of Cups With Handles." U.Haupt. International Ceramics. No.2, (1998). стр. 48-51.
  16. "Injection Moulding Technology In Tableware Production." Ceramic World Review. 13, No.54, 2003. pg94, 96-97.
  17. An Introduction To The Technology Of Pottery. Paul Rado. Pergamon Press. 1969
  18. 'Sanitaryware Technology'. Domenico Fortuna. Gruppo Editoriale Faenza Editrice S.p.A. 2000.
  19. „Ceramicindustry.com”. Ceramicindustry.com. 2000-11-21. Приступљено 2010-09-04. 
  20. Dictionary Of Ceramics. Arthur Dodd & David Murfin. 3rd edition. The Institute Of Minerals. 1994.

Литература[уреди]

  • Příruční slovník naučný, ČS Akadémia Vied, Praha 1963
  • Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.
  • J. Petráň a kol., Dějiny hmotné kultury. I/1, Kultura každodenního života od pravěku do 13. století. Praha: SPN 1985
  • J. Petráň a kol., Dějiny hmotné kultury. I/2, Kultura každodenního života od 13. do 15. století. Praha: SPN 1985
  • J. Petráň a kol. Dějiny hmotné kultury. II/1, Kultura každodenního života od 16. do 18. století. Praha: Karolinum. 1995. ISBN 978-80-7184-085-5. 
  • J. Petráň a kol. Dějiny hmotné kultury. II/2, Kultura každodenního života od 16. do 18. století. Praha: Karolinum. 1995. ISBN 978-80-7184-086-2. 
  • E. Placáková; M. Pošustová; A. Vondrušková. Keramika I, Bez hrnčířského kruhu. Praha: Grada, 2004 - 48 s. ISBN 978-80-247-0889-8. 
  • P. Rada, Kniha o technikách keramiky. Praha: SNKLHU 1959
  • P. Rada. Slabikář keramika. Praha: Grada 1997 - 160 s. ISBN 978-80-7169-419-9. 
  • V. Scheufler, Lidové hrnčířství v Českých zemích. Praha: Academia 1972
  • K. Žíla. Průvodce keramika. Praha: Grada, 2005 - 120 s. 21 cm. ISBN 978-80-247-0920-8. 
  • Cooper, Emmanuel, 10,000 Years of Pottery, 2010, University of Pennsylvania Press
  • ASTM Standard C 242-01 Standard Terminology of Ceramic Whitewares and Related Products
  • Ashmore, Wendy & Sharer, Robert J. (2000). Discovering Our Past: A Brief Introduction to Archaeology Third Edition. Mountain View, California: Mayfield Publishing Company. ISBN 978-0-07-297882-7. 
  • Barnett, William & Hoopes, John (Eds.) (1995). The Emergence of Pottery. Washington: Smithsonian Institution Press. ISBN 978-1-56098-517-4. 
  • Childe, V. G., (1951). Man Makes Himself. London: Watts & Co.
  • Rice, Prudence M. (1987). Pottery Analysis – A Sourcebook. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-71118-8. 

Спољашње везе[уреди]