Клима

Из Википедије, слободне енциклопедије
Класификација климе широм света

Клима (са грчког нагиб, клима) као метеоролошки појам је скуп метеоролошких утицаја и појава које у одређеном временском прериоду чине средње стање атмосфере на неком делу Земљине површине. Клима је статистички профил времена током дужег временског периода.[1][2] Она се мери проценом обрасца варијација у температури, влажности, атмосферском притиску, ветру, преципитацији, броју атмосферских честица и другим метеоролошким променљивама у датом региону током дугих временских периода. Клима се разликује од времена, по томе што време описује само краткорочне услове тих променљивих у датом региону.

Поред метеоролошког, постоји и биолошки и географски појам климе. Биолошка клима је комплекс климатских услова који са другим чиниоцима неке одређене средине одређују постојање, развитак, размножавање и премештање живих организама. Географска клима је скуп атмосферских стања која владају на одређеној површини Земље. Регионска клима се генерише путем климатског система, који има пет компонената: атмосфера, хидросфера, криосфера, литосфера, и биосфера.[3]

Клима дате локације зависи од латитуде, терена, и алтитуде, као и оближњих водених маса и њених струја. Климе могу бити класификоване користећи параметре као што су температура и падавине ради дефинисања специфичних климатских типова. Најчешће коришћена класификациона шема је она коју је изворно развио Владимир Кепен. Торнтвајтов систем,[4] који је у употреби од 1948, садржи информације о евапотранспирацији заједно са температуром и преципитацијом и корисе се у стурирању биолошке разноврсности и начина на који климатске промене утичу на њу. Бергерон и просторни системи синоптичке класификације имају фокус на пореклу ваздушних маса које дефинишу климу региона. Клима се разматра у планетарним или у континенталним размерама - макроклима; у приземном ваздуху до 2 метра висине и на малом простору (поље, шума, трг и сл.) - микроклима, а у регионалним или локалним размерама - мезоклима. Наука која проучава процес формирања климе је климатологија.

Палеоклиматологија је студија древних клима. Пошто директне опсервације климе нису доступне за период пре 19. века, инфомације о палеоклимама се изводе из прокси променљивих које обухватају небиотичку евиденцију као што су седименти присутни у днима језера и узорцима леда из ледењака, и биотичку евиденцију као што су годови стабала и корали. Климатски модели су математички модели прошлих, садашњих и будућих клима. Климатске промене се могу јавити током дужих и краћих временских скала услед мноштва фактора; недавно загревање се разматра у оквиру глобалног загревања. Глобално загревање доводи до редистрибуција. На пример, „промена средње годишње температуре од 3°C кореспондира са померањем изотерме од апроксимативно 300–400 km у латитуди (у умерену зону) или 500 м у елевацији. Стога, очекује се да ће дођи до ширења врста на више надморске висине и ка половима у респонсу на померање климатски зона”.[5][6]

Дефиниција[уреди]

Клима (од старогрчког klima, са значењем инклинација) обично се дефинише као просечне метереолошке прилике у дужем временском периоду.[7] Стандардни просечни период је 30 година,[8] мада се други периоди могу користити у зависности од сврхе. Клима исто тако укључује статистике које нису просеци, као што су манитуде варијација од дана до дана и од године до године. Дефиниција глосара Међувладиног панела о климатским променама (IPCC) 2001 је следећа:

Клима у ужем смислу обично се дефинише као „просечно време”, или ригорозније као статистички опис у смислу средње величине и варијабилности релевантних количина током периода од месеца до хиљада или милиона година. Класични период је 30 година, који је дефинисала Светска метеоролошка организација (СМО). Ове величине најчешће су површинске променљиве, као што су температура, падавине и ветар. Клима у ширем смислу је стање, укључује статистички опис климатског система.[9]

Светска метеоролошка организација (СМО) описује климатске „нормале” као „референтне тачке које користе климатолози за поређење садашњих климатолошких трендоова са онима у прошлости или онима који се сматрају 'нормалним'. Нормално се дефинише аритметички просек климатског елемента (e.g. температуре) током тридесетогодишњег периода. Период од тридесет година се користи, пошто је он довољно дуг за издвајање свих међугодишњих варијација или абнормалности, али је исто тако довољно кратак да омогући приказ дужих климатских трендова.”[10] СМО је проистекла из Међународне метеоролошке организације коју је успоставила техничка комисија за климатологију 1929. године. На њеном састанку из 1934. у Висбадену техничка комисија је дизајнирала тридесетогодишњи период од 1901 до 1930 као референтни временски оквир за климатолошке стандардне нормале. Године 1982 СМО је одлучила да обнови климатске нормале, и тај посао је накнадно комплетиран на бази климатских података од 1. јануара 1961 до 31. децембра 1990.[11]

Разлика између климе и времена се обично сумира популарном фразом: „клима је оно што очекујете, време је оно што добијате”.[12] Током историјских временских периода постоји известан број скоро константних променљивих које одређују климу, укључујући латитуду, алтитуду, пропорцију копна у односу на водену површину, и близину океана и планина. Оне се мењају једино током периода од милиона година услед процеса као што је тектоника плоча. Друге климатске одреднице су у већој мери динамичке: термохалинска циркулација океана доводи до 5 °C (9 °F) загревања северног Атланског океана у поређењу са другим океанским базенима.[13] Друге океанске струје редистрибуирају топлоту између копна и воде на више регионалним размерама. Густина и тип вегетацијског покривача утичу на соларну топлотну апсорпцију,[14] задржавање воде, и падавине на регионалном нивоу. Промене у количини атмосферских гасова стаклене баште одређују количину соларне енергије која се задржава на планети, доводећи до глобалног загревања и глобалног хлађења. Варијабилне величине које одређују климу су бројне и интеракције су комплексне, али постоји општа сагласност да се широке контуре могу разумети, барем у оној мери у којој се ради о детерминантама историјских климатских промена.[15]

Класификација клима[уреди]

Map of world dividing climate zones, largely influenced by latitude. The zones, going from the equator upward (and downward) are Tropical, Dry, Moderate, Continental and Polar. There are subzones within these zones.
Светска класификација клима

Постоји неколико начина класификације клима у сличне режиме. Оригинално, климе су дефинисане у старој Грчкој ради описивања времена зависно од латитуде локације. Модерни методи класификација клима се деле у генетске методе, чији фокус је на узроцима климе, и емпиријске методе, чији фокус је на ефектима климе. Примери генетичке класификације обухватају методе базиранена релативној фреквенцији различитих типова ваздушних маса или локација унутар синоптичких временских поремећаја. Примери емпиријских класификација обухватају климатске зоне дефинисане путем биљне отпорности,[16] евапотранспирације,[17] или у виду општије Кепенове класификације клима која је оригинално била дизајнирана за идентификацију клима асоцираних са појединим биомима. Заједнички недостатак ових класификационих шема је да оне производе дистинктне границе између зона које дифинишу, уместо постепене транзиције климатских својстава која је чешћа у природи.

Бергеронска и просторно синоптичка класификација[уреди]

Најједноставнија класификација је она која обухвата ваздушне масе. Бергеронска класификација је најшире прихваћена форма класификације ваздушних маса.[18] Класификација ваздушних маса користи ознаке са три слова. Прво слово описује њихово својство влажности, при чему се c користи за континенталне ваздушне масе (суве), а m за поморске ваздушне масе (влажне). Друго слово описује термалне карактеристике њеног изворног региона: T за тропски, P за поларни, A за Арктик или Антарктик, M за монсунски, E за екваторијални, и S за виши ваздушни слој (сув ваздух формиран путем знатног кретања на доле у атмосфери). Треће слово се користи за означавање стабилности атмосфере. Ако је ваздушна маса хладнија од земљишта испод ње, она се означава са k. Ако је ваздушна маса топлија од земљишта испод ње, она се означава са w.[19] Мада је идентификација ваздушне масе оригинално била кориштена у прогнозирању времена током 1950-тих, климатолози су почели да успостављају синоптичке климатологије на бази ове идеје 1973. године.[20]

На Бергеронској класификационој шеми је базиран Просторни синоптички класификациони систем (енгл. Spatial Synoptic Classification system - SSC). Постоји шест категорија унутар SSC шеме: сува поларна (слична са континенталном поларном), сува умерена (слична са вишом морском), сува тропска (слична са континенталном тропском), влажна поларна (слична са морском поларном), влажна умерена (хибрид између морске поларне и морске тропске), и влажна тропска (слична морској тропској, морској монсунској, или морској екваторијалној).[21]

Кепен[уреди]

Месечне просечне површинске температуре у периоду 1961–1990. Ово је пример климатских варијација по локацијама и сезонама
Месечна глогална слика из НАСА земљине опсерваторије (интерактивни SVG)

Кепенова класификација зависи од просечних месечних вредности температуре и падавина. Најчешће коришћена форма Кепенове класификације има пет примарних типова обележених са A до E. Ови примарни типови су A) тропска, B) сува, C) блага средњих латитуда, D) хладна средњих латитуда, и E) поларна. Пет примарних класификација се могу даље поделити у секундарне класификације као што су кишна шума, монсун, тропска савана, влажна суптропска, умереноконтинентална, морска, медитеранска, пустињска, степска, субполарна, тундра, и поларна ледена капа.

Тропске шуме су карактерисане великим количинама кише, при чему су по дефиницији минималне годишње падавине у опсегу од 1.750 mm (69 in) од 2.000 mm (79 in). Средња месечна температура прелази 18 °C (64 °F) током свих месеци године.[22]

Монсун је сезонски превалентни ветар који траје неколико месеци, и којим се успоставља кишна сезона у региону.[23] Региони унутар Северне Америке, Јужне Америке, Подсахарске Африке, Аустралије и Источне Азије имају монсунске режиме.[24]

Облачна и сунчана места у свету. Мапа НАСА земаљске опсерваторије користећи податке прикупљене између јула 2002 и априла 2015.[25]

Тропска савана је травни биом лоциран на семиаридним до семивлажних климатских региона субтропских и тропских латитуда, где се просечне температуре задржавају изнад 18 °C (64 °F) током целе године и падавине су између 750 mm (30 in) и 1.270 mm (50 in) годишње. Оне су широко заступљене у Африци, а присутене су и у Индији, северним деловима Јужне Америке, Малезије, и Аустралије.[26]

Покривач од облака по месецу за 2014. NASA земаљска опсерваторија[27][28]

Влажна субтропска климатска зона је заступљена у пределима где су зимске кишне падавине (а понекад и снежне падавине) праћене велим олујама које антипасати усмеравају са запада на исток. Већина летњих кишних падавина је јавља током олуја са грмљавином и при повременим тропским циклонима.[29] Влажна субтропска клима се јавља на источној страни континената, у опсегу латитуда од 20° од 40° степени од екватора.[30]

Умереноконтинентална клима је обележена променљивим временским обрасцима и великом сезонском температурним варијансама. Места са више од три месеца са просечним дневним температурама изнад 10 °C (50 °F) и најхладнијим месечним температурама испод −3 °C (27 °F) и која не задовољавају критеријуме за аридну или семиаридну климу, се класификују као локације са континенталном климом.[31]

Океанска клима се типично налази дуж западних обала средњих латитуда свих светских континената, и у југоисточној Аустралији. Она је праћена изобилном преципитацијом током целе године.[32]

Медитеранска клима је режим који подсећа на клуму у Медитеранском базену, деловима западне Северне Америке, делова Западне и Јужне Аустралије, у југозападној Јужној Африци и у деловима централног Чилеа. Ова клима је карактерисана топлим, сувим летима и хладним, влажним зимама.[33]

Степска клима је заступљена на сувим пашњацима са годишњим температурним опсегом током лета и до 40 °C (104 °F), а током зиме са минималним температурама и до −40 °C (−40 °F).[34]

Субполарна клима има мало преципитације,[35] и месечне температуре које су изнад 10 °C (50 °F) за један до три месеца годишње, са пермафростом у великим деловима области услед хладних ветрова. Зиме унутар области са субарктичком климом обично обухватају до шест месеци са просечним температурама испод 0 °C (32 °F).[36]

Мапа арктичке тундре

Тундра се јавља на далекој северној хемисфери, северно од појаса тајги, чиме су обухваћене велике области у северној Русији и Канади.[37]

Поларна ледена капа, или поларни ледени слој, је регион на високим-латитудама планете или месеца који је прекривен ледом. Ледене капе се формирају зато што региони на високим-латитудама примају знатно мање енергије у виду соларне радијације од Сунца него екваторијални региони, што резултира у нижим површинским температура.[38]

Пустиња је форма предела или региона који прима веома мало преципитације. Пустиње обично имају велике дневне и сезонске температурне опсеге. У завистности од локације летње дневне температуре могу да пређу 45 °C or 113 °F, док ниске зимске ноћне температуре иду испод 0 °C or 32 °F услед екстремно ниске влажности. Многе пустиње су формиране услед кишних сенки, пошто планине блокирају пут влази и преципитацији до пустиње.[39]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Planton, Serge (France; editor) (2013). „Annex III. Glossary: IPCC – Intergovernmental Panel on Climate Change” (PDF). IPCC Fifth Assessment Report. стр. 1450. Приступљено 25. 7. 2016. 
  2. Shepherd, Dr. J. Marshall; Shindell, Drew; O'Carroll, Cynthia M. (1. 2. 2005). „What's the Difference Between Weather and Climate?”. NASA. Приступљено 13. 11. 2015. 
  3. AR4 SYR Synthesis Report Annexes. Ipcc.ch. Retrieved on 2011-06-28.
  4. C. W. Thornthwaite (1948). „An Approach Toward a Rational Classification of Climate” (PDF). Geographical Review. 38 (1): 55—94. JSTOR 210739. doi:10.2307/210739. 
  5. Hughes, Lesley (2000). Biological consequences of globalwarming: is the signal already. стр. 56. 
  6. Hughes, Leslie (1. 2. 2000). „Biological consequences of global warming: is the signal already apparent?”. Trends in Ecology and Evolution. 15 (2): 56—61. doi:10.1016/S0169-5347(99)01764-4. Приступљено 17. 11. 2016. 
  7. „Climate”. Glossary of Meteorology. American Meteorological Society. Приступљено 2008-05-14. 
  8. „Climate averages”. Met Office. Архивирано из оригинала на датум 2008-07-06. Приступљено 2008-05-17. 
  9. Intergovernmental Panel on Climate Change. Appendix I: Glossary. Archived 2017-01-26 at the Wayback Machine. Retrieved on 2007-06-01.
  10. „Climate Data and Data Related Products”. World Meteorological Organization. Архивирано из оригинала на датум 1. 10. 2014. Приступљено 1. 9. 2015. 
  11. „Commission For Climatology: Over Eighty Years of Service” (pdf). World Meteorological Organization. 2011. стр. 6, 8, 10, 21, 26. Приступљено 1. 9. 2015. 
  12. National Weather Service Office Tucson, Arizona. Main page. Retrieved on 2007-06-01.
  13. Stefan Rahmstorf The Thermohaline Ocean Circulation: A Brief Fact Sheet. Retrieved on 2008-05-02.
  14. Gertjan de Werk and Karel Mulder. Heat Absorption Cooling For Sustainable Air Conditioning of Households. Archived 2008-05-27 at the Wayback Machine. Retrieved on 2008-05-02.
  15. Ledley, T.S.; Sundquist, E. T.; Schwartz, S. E.; Hall, D. K.; Fellows, J. D.; Killeen, T. L. (1999). „Climate change and greenhouse gases”. EOS. 80 (39): 453. Bibcode:1999EOSTr..80Q.453L. doi:10.1029/99EO00325. Приступљено 2008-05-17. 
  16. United States National Arboretum. USDA Plant Hardiness Zone Map. Retrieved on 2008-03-09
  17. „Thornthwaite Moisture Index”. Glossary of Meteorology. American Meteorological Society. Приступљено 2008-05-21. 
  18. Army, United States Dept of the (1969). Field behavior of chemical, biological, and radiological agents (на језику: енглески). Dept. of Defense] Depts. of the Army and the Air Force. 
  19. „Airmass Classification”. Glossary of Meteorology. American Meteorological Society. Приступљено 2008-05-22. 
  20. Schwartz, M.D. (1995). „Detecting Structural Climate Change: An Air Mass-Based Approach in the North Central United States, 1958–1992”. Annals of the Association of American Geographers. 85 (3): 553—568. doi:10.1111/j.1467-8306.1995.tb01812.x. 
  21. Robert E. Davis, L. Sitka, D. M. Hondula, S. Gawtry, D. Knight, T. Lee, and J. Stenger. J1.10 A preliminary back-trajectory and air mass climatology for the Shenandoah Valley (Formerly J3.16 for Applied Climatology). Retrieved on 2008-05-21.
  22. Susan Woodward. Tropical Broadleaf Evergreen Forest: The Rainforest. Archived 2008-02-25 at the Wayback Machine. Retrieved on 2008-03-14.
  23. „Monsoon”. Glossary of Meteorology. American Meteorological Society. Приступљено 2008-05-14. 
  24. International Committee of the Third Workshop on Monsoons. The Global Monsoon System: Research and Forecast. Retrieved on 2008-03-16.
  25. Central, Brian. „The Bright Side of 13 Years of Clouds in 1 Map”. Приступљено 2015-05-17. 
  26. Susan Woodward. Tropical Savannas. Archived 2008-02-25 at the Wayback Machine. Retrieved on 2008-03-16.
  27. „Cloud Fraction (1 month – Terra/MODIS) – NASA”. Cloud Fraction (1 month – Terra/MODIS) – NASA. Приступљено 2015-05-18. 
  28. Central, Brian. „The Bright Side of 13 Years of Clouds in 1 Map”. Приступљено 2015-05-18. 
  29. „Humid subtropical climate”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Online. 2008. Приступљено 2008-05-14. 
  30. Michael Ritter. Humid Subtropical Climate. Archived October 14, 2008, at the Wayback Machine. Retrieved on 2008-03-16.
  31. Peel, M. C.; L, Finlayson B.. & McMahon, T. A. (2007). „Updated world map of the Köppen-Geiger climate classification”. Hydrol. Earth Syst. Sci. 11 (5): 1633—1644. ISSN 1027-5606. doi:10.5194/hess-11-1633-2007. 
  32. Climate. Oceanic Climate. Retrieved on 2008-04-15.
  33. Michael Ritter. Mediterranean or Dry Summer Subtropical Climate. Archived 2009-08-05 at the Wayback Machine. Retrieved on 2008-04-15.
  34. Blue Planet Biomes. Steppe Climate. Retrieved on 2008-04-15.
  35. Michael Ritter. Subarctic Climate. Archived 2008-05-25 at the Wayback Machine. Retrieved on 2008-04-16.
  36. Susan Woodward. Taiga or Boreal Forest. Archived 2011-06-09 at the Wayback Machine. Retrieved on 2008-06-06.
  37. „The Tundra Biome”. The World's Biomes. Приступљено 2006-03-05. 
  38. Michael Ritter. Ice Cap Climate. Archived 2008-05-16 at the Wayback Machine. Retrieved on 2008-03-16.
  39. San Diego State University. Introduction to Arid Regions: A Self-Paced Tutorial. Retrieved on 2008-04-16. Archived June 12, 2008, at the Wayback Machine.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]