Дигитонин

С Википедије, слободне енциклопедије
Дигитонин
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.031.129
КЕГГ[1]
  • C[C@@H]1CC[C@]2(OC1)O[C@H]3[C@@H](O)[C@H]4[C@@H]5CC[C@H]6C[C@@H](O[C@@H]7O[C@H](CO)[C@H](O[C@@H]8O[C@H](CO)C(O)[C@H](O[C@@H]9OC[C@@H](O)[C@H](O)[C@H]9O)[C@H]8O[C@@H]%10O[C@H](CO)[C@H](O)[C@H](O[C@@H]%11O[C@H](CO)[C@@H](O)[C@H](O)[C@H]%11O)[C@H]%10O)[C@H](O)[C@H]7O)[C@H](O)C[C@@]6(C)[C@H]5CC[C@@]4(C)[C@H]3[C@@H]2C
Својства
C56H92O29
Моларна маса 1229,312
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Дигитонин је органско једињење, које садржи 56 атома угљеника и има молекулску масу од 1229,312 Da.

Особине[уреди | уреди извор]

Дигитонин је гликозид добијен из дигиталис пурпуреје. Њагов агликон је стероид дигитогенин, дериват спиростана. Користи се као детерџент, јер ефикасно раствара липиде. Као такав, он има неколико примена у биохемији повезаној са мембраном, укључујући солубилизацију мембранских протеина , таложење холестерола и пермеабилизацију ћелијских мембрана. Дигитонин се понекад меша са срчаним гликозидом дигоксином, али то не утиче на рад срца.

Токсичност[уреди | уреди извор]

СДИАВ са израженом израженом хематоксичношћу (када се примењује интравенозно) и способношћу да оштети биомембране ћелија, њиховом солубилизацијом.


Особина Вредност
Број акцептора водоника 29
Број донора водоника 17
Број ротационих веза 14
Партициони коефицијент[4] (ALogP) -5,2
Растворљивост[5] (logS, log(mol/L)) -2,7
Поларна површина[6] (PSA, Å2) 454,7

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јоанне Wиxон; Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст. 17 (1): 48—55. дои:10.1002/(СИЦИ)1097-0061(200004)17:1<48::АИД-YЕА2>3.0.ЦО;2-Х. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  5. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  6. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]