Дон Ђовани (опера)

С Википедије, слободне енциклопедије

Дон Ђовани
Опера: V. А. Моцарт
Портраит Франческа Дандрада[1]
у главној улози 1912. године
ЛибретоЛорензо Да Понте[2][3][4]
ЈезикИталијански
Премијера
29. октобар 1787 (1787-10-29)
Ставовско позориште, Праг

Дон Ђиовани (К.527; потпуни назив: Ил диссолуто пунито, оссиа ил Дон Гиованни, дословно "Кажњени развратник, или Дон Ђиовани") је опера у два чина са музиком Волфганга Амадеуса Моцарта[5][6][7] и либретом Лоренза да Понтеа. Премијерно је изведена у прашком Државном позоришту, 29. октобра 1787.[8] Дон Ђиовани се сматра једном од највећих опера свих времена[9] и показала се плодном темом за коментар сама по себи; критичарка Фиона Мадокс описала ју је као једно од Мозартових „три ремек-дела с либретима Да Понта”.[10]

Дон Ђовани, Волфганг Амадеус Моцарт, Опера СНП-а, Нови Сад, 2007/2008; Наталија Воронкина (сопран), Саша Штулић (тенор), Јелена Кончар (мецосопран). Фотографија је део фото збирке Српског народног позоришта.

Дон Ђиовани се нашироко сматра једним од највећих музичких дела икад компонованим, а од опера заснованих на легенди о Дон Хуану Дон Ђиовани се сматра да је без премца. Да Понтеов либрето је, попут многих из тог времена, описан као dramma giocoso: „giocoso” значећи разигран, комичан, и „dramma” означавајући оперски текст (скраћеница од „dramma per musica”). Моцарт га је у свој каталог унео као „опера буфа”.[11]

Као део стандардног оперског реперторара, Дон Ђиовани је током пет сезона 2011/12 до 2015/16 била девета на Операбасе[12][13][14] списку највише извођених опера широм света.[15] Такође се показала као плодна тема за писце и филозофе. Дански филозоф Серен Киркегор је написао дуг есеј у својој књизи Enten/Eller (Или/или) у којој тврди да је Моцартов Дон Ђиовани најсавршенија опера икад написана. Финале, у којем Дон Ђиованни одбија да се покаје, је постао задивљујућа филозофска и артистичка тема за многе писце укључујући Џорџа Бернарда Шоа, који у делу Човек и суперчовек пародира оперу (са експлицитним спомињањем Моцартових нота за финалну сцену између Комендатореа и Дон Ђиованија). Филмска адаптација опере се појавила под насловом Дон Ђиовани 1979. и режирана је од стране Џозефа Лосија. Неки од великих Дон Ђиованија на оперним позорницама су били басеви Ецио Пинца, Чезаре Сиепи и Норман Теигл, те баритони Дитрих Фишер-Кискау и Томас Хапсон.

Познате арије[уреди | уреди извор]

  • Notte e giorno faticar - Лепорело у првом чину, сцена I
  • Là ci darem la mano - Дон Ђиовани & Зерлина у чину {I}-, сцена II
  • Ah! chi mi dice mai - Дона Елвира у чину I, сцена II
  • Madamina, il catalogo è questo - Лепорело у чину I, сцена II
  • Ah, fuggi il traditor - Дона Елвира у чину I, сцена III
  • Ho capito, signor, si - Масето у чину I, сцена III
  • Fin ch'han dal vino - Дон Ђиовани у чину I, сцена V
  • Batti, batti, o bel Masetto - Зерлина у чину I, сцена V
  • Dalla sua pace - Дон Отавио у чину I, сцена IV
  • Don Ottavio...Or sai chi l'onore - Дона Ана у чину I, сцена IV
  • Deh, vieni alla finestra - Дон Ђиовани у чину II, сцена I
  • Meta di voi qua vadano - Дон Ђиовани у чину II, сцена I
  • Vedrai, carino - Зерлина у чину II, сцена I
  • Ah, pieta! Signori miei! - Лепорело у чину II, сцена II
  • Il mio tesoro - Дон Отавио у чину II, сцена II
  • In quali...Mi tradi quell'alma ingrata - Донн Елвира у чину II, сцена III
  • Don Giovanni, a cena teco m'invitasti - Дон Ђиовани, Лепорелло & Цоммендаторе у чину II, сцена IV
  • Troppo mi...Non mi dir - Дона Ана у чину II, сцена V
  • Дон Ђовани, Волфганг Амадеус Моцарт, Извођење Опере СНП-а, Нови Сад, сезона 2007/08. Фотографије су део фото збирке Српског народног позоришта.

Композиција и премијера[уреди | уреди извор]

Поседни театар у Прагу,[16] место светске премијере Дон Ђованија 1787. Позориште је отворено четири године раније као Народно позориште Комитал Ностиц (Грäфлицх Ноститзсцхес Натионалтхеатер).

Опера је наручена након успеха Моцартовог путовања у Праг у јануару и фебруару 1787. године.[17] Тема је можда изабрана зато што је поџанр Дон Жуан опере настао у том граду.[18] Либрето Лоренца Да Понта заснован је на Ђованију Бертатију за оперу Дон Ђовани Тенорио, која је премијерно изведена у Венецији почетком 1787. У два аспекта копирао је Бертатија: уводећи убиство Комендатора и избегавајући помињање Севиље (за Бертатија је радња била у Вилени, Шпанија; Да Понте једноставно пише „град у Шпанији“).[19]

Опера је требало да буде премијерно изведена 14. октобра 1787. за посету надвојвоткиње Марије Терезије од Аустрије, али није била готова на време и замењена је Фигаровом женидбом.[20] Моцарт је забележио њен завршетак, коначно, 28. октобра, ноћ пре премијере (29. октобра).[17]

Опера је наишла на одушевљење, као што је често важило за Моцартово дело у Прагу. Прагер Оберпостамтзеитунг је известио: „Познаваоци и музичари кажу да Праг никада није чуо нешто слично“, и „опера... је изузетно тешка за извођење“.[21] Бечки Провинциалнацхрицхтен је известио: „Хер Моцарт је лично дириговао и радосно и весело дочекан бројном публиком.“[22]

Ревизија за Беч[уреди | уреди извор]

Моцарт је такође надгледао бечку премијеру дела, која је одржана 7. маја 1788. За ову представу написао је две нове арије са одговарајућим рецитативима – Дон Отавиову арију „Далла суа паце“ (К. 540а, компонована 24. априла за тенор Франческо Морела), Елвирина арија „Ин qуали еццесси ... Ми традì qуелл'алма инграта“ (К. 540ц, компонована 30. априла за сопран Катерину Кавалиери)[23] – и дует Лепорела и Церлине „Пер qуесте туе манине“ (К. 540б, састављено 28. априла). Такође је направио неке резове у Финалу како би га учинио краћим и оштријим, од којих је најважнији део где Ана и Отавио, Елвира, Церлина и Мазето, Лепорело откривају своје планове за будућност („Ор цхе тутти, о мио тесоро"). Да би се „Ах, церто è л'омбра цхе л'инцонтрò” („То мора да је био дух који је срела”) директно повезао са моралом приче „Qуесто è ил фин ди цхи фа мал” („Ово је крај који задеси зликовце"), Моцарт је компоновао другачију верзију „Рести дунqуе qуел бирбон фра Просерпина е Плутон!” („Да би бедник могао да остане доле са Просерпином и Плутоном!“). Ови резови се веома ретко изводе у позориштима или на снимањима.[24]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Форбес, Елизабетх (2008). "D'Андраде (Де Андраде), Францисцо ин Лаура Wиллиамс Мацy (ед). Тхе Грове Боок оф Опера Сингерс, п. 109. Оxфорд Университy Пресс
  2. ^ Смитх, Хоwард Јаy (2022). Тхе Ман Wхо Броугхт Опера то Америца, Америцан Херитаге Магазине, Вол. 67, Иссуе 3
  3. ^ Мусиц Виеw, Дид Цасанова Ленд а Хелпинг Ханд?, Тхе Неw Yорк Тимес, Доналд Хенахан, Нов. 10, 1985
  4. ^ А Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс/Понте, Лорензо да, Георге Грове Понте, Лорензо да бy Вицтор де Понтигнy
  5. ^ „Wолфганг Амадеус Мозарт | Цомпосер | Блуе Плаqуес”. Енглисх Херитаге. Приступљено 25. 9. 2020. 
  6. ^ Меердтер, Јое (2009). „Мозарт Биограпхy”. мидиwорлд.цом. Приступљено 20. 12. 2014. 
  7. ^ Палмер, Wиллард (2006). W. А. Мозарт: Ан Интродуцтион то Хис Кеyбоард Wоркс. Алфред Мусиц Публисхинг. стр. 4. ИСБН 978-0-7390-3875-8. 
  8. ^ Тхе тхеатре ис реферред то ас тхе Театро ди Прага ин тхе либретто фор тхе 1787 премиере (Деутсцх 1965, 302–03); фор тхе цуррент наме оф тхе тхеатре сее "Тхе Естатес Тхеатре" Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2011) at the Prague National Theatre website.
  9. ^ „The 20 Greatest Operas of All Time”. Classical Music. 
  10. ^ Maddocks, Fiona (19. 8. 2011). „Top 50 Operas”. The Guardian. 
  11. ^ John Stone, "Mozart's Opinions and Outlook: Opera" in "The Mozart Compendium" ed. HC Robbins Landon, Thames and Hudson, London 1990.
  12. ^ Edward Schneider (29 July 2001), "Singing and Their Suppers", The New York Times. Приступљено 13 May 2011.
  13. ^ Higgins, Charlotte (23. 05. 2003). „Operabase.com”. The Guardian. London. Приступљено 20. 11. 2013. 
  14. ^ Shapiro, Yehuda (2012), „Rarity Value”, Opera magazine, св. 63 бр. 6, стр. 671 
  15. ^ „Opera Statistics”. Operabase. Приступљено 28. 11. 2016. ; the count is of productions (performance runs)
  16. ^ „Don Giovanni at the Estates Theatre”. 
  17. ^ а б The background of the production is summarized in Freeman 2021, стр. 131–168.
  18. ^ The first eighteenth-century Don Juan opera produced in Europe was La pravità castigata (Prague, 1730), and the second one was Il convitato di pietra (Prague, 1776).
  19. ^ See Freeman 2021, стр. 263, for a discussion of Da Ponte's vague specification, including a theory about why it is so vague that is based on suspiciously archaic cultural references incompatible with the modern city of Seville as it existed in Da Ponte's day.
  20. ^ Mozart's letter sent to Gottfried von Jacquin, dated 15 October
  21. ^ Deutsch 1965, стр. 303.
  22. ^ Deutsch 1965, стр. 304.
  23. ^ „OperaGlass at Opera.Stanford.Edu”. 
  24. ^ Wolfgang Plath and Wolfgang Rehm, Neue Mozart-Ausgabe, Serie II, Werkgruppe 5, Band 17, Don Giovanni (Kassel, 1968)

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Abert, Hermann (2007). Cliff Eisen, ур. W. A. Mozart. Превод: Stewart Spencer. Yale University Press. ISBN 978-0300072235. 
  • Allanbrook, W. J. (1983). Rhythmic Gesture in Mozart: Le nozze di Figaro and Don Giovanni Chicago. (reviewed in Platoff, John. "Untitled." The Journal of Musicology, Vol . 4, No. 4 (1986). pp. 535–38).
  • Baker, Even A. (1993): Alfred Roller's Production Of Mozart's Don Giovanni – A Break in the Scenic Traditions of the Vienna Court Opera. New York University.
  • Casaglia, Gherardo (2005). "Don Giovanni, 29 October 1787". L'Almanacco di Gherardo Casaglia (језик: италијански).
  • Deutsch, Otto Erich (1965). Mozart: A Documentary Biography. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0233-1. .
  • Freeman, Daniel E. (2013). Mozart in Prague. Minneapolis: Bearclaw. ISBN 978-0-9794223-1-7. .
  • Goehr, Lydia; Herwitz, Daniel A. (2006). The Don Giovanni Moment: Essays on the Legacy of an Opera. Columbia Press University, New York.
  • Gounod, Charles, Mozart's Don Giovanni: A Commentary, transl. by Windeyer Clark and J. P. Hutchinson from the third French edition of Le Don Juan de Mozart, London, R. Cocks, 1895, Repr. Da Capo Press, New York, 1970.
  • Kaminsky, Peter (1996). How to Do things with Words and Music: Towards an Analysis of Selected ensembles in Mozart's Don Giovanni. Theory and Practice
  • Kierkegaard, Søren, Either/Or, ed. by Victor Eremita, abridged, translated, and with an introduction and notes, by Alastair Hannay, Penguin, London, 1992.
  • Melitz, Leo (1921): The Opera Goer's Complete Guide
  • McClatchy, J. D. (2010). Seven Mozart Librettos. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-06609-8. 
  • Noske, F. R. "Don Giovanni: Musical Affinities and Dramatic Structure." SMH, xii (1970), 167–203; repr. in Theatre Research viii (1973), 60–74 and in Noske, 1977, 39–75
  • Ponte, Lorenzo Da. Mozart's Don Giovanni. Dover Publications, New York, 1985. (reviewed in G.S. "Untitled." Music & Letters Vol 19. No. 2 (April 1938). pp. 216–18)
  • Sternfeld, F. W. (октобар 1984). „Reviews of Books”. Music & Letters. 65 (4): 377—78. doi:10.1093/ml/65.4.377. 
  • Schünemann, Georg and Soldan, Kurt (translated by Stanley Appelbaum) Don Giovanni: Complete orchestral and vocal score Dover 1974
  • Tyson, Alan. "Some Features of the Autograph Score of Don Giovanni", Israel Studies in Musicology (1990), 7–26

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Don Đovani na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Don_Đovani_(opera)&oldid=27675105”