Опера

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Опера (вишезначна одредница).
Опера Гарније у Париzу, једна је од најпознатијих оперских кућа у свету
Театар ала Скала у Милану је једна од најпознатијих опера на Свету.
Зграда Сиднејске опере је једна од најпрепознатљивијих оперских зграда на Свету.

Опера је облик позоришта у којем се драма преноси у целини или углавном кроз музику и певање.[1] Опера се појавила у Италији око 1600-те године и углавном је повезана са западном класичном музичком традицијом. Опера користи многе од елемената говорног позоришта као што су сценографија, костими и глума. Међутим, уопштено гледајући опера се разликује од других облика драматизације по важности песме и конвенција певачке технике. Уз певача су у пратњи музички ансамбл у распону од малог инструменталног ансамбла до пуног симфонијског оркестра. Опера може имати плес, а ово је посебно истинито код француске опере за велики део њене историје.[2]

Традиционална опера има три врсте певања: рецитатив,[3] декламацију и арију, тј. отпевану соло деоницу. Кратка певна деоница назива се и ариосо. Све врсте певања прате музички инструменти.

Певачи и њихове улоге разврставају се према распону гласа. Мушкарац може бити бас, бас-баритон, баритон, тенор и контратенор. Жена може бити алт, мецосопран и сопран. Свака од тих врста има подврсте. (На пример, подврсте сопрана: лирски сопран, колоратурни сопран, спинто сопран, драмски сопран.) Те подврсте помажу да певач добије улоге које најбоље одговарају боји и каквоћи његовог гласа.

О релативном значају речи и музике у опери се расправља још од 17. века. Визуалне уметности као што је сликарство користе се како би створио сценски спектакл, који се сматра важним делом извођења. Осим тога, у опери се често користи плес. Због свега тога је славни оперски композитор Рихард Вагнер доделио опери знамениту титулу Gesamtkunstwerk, што би се могло превести као „збирно уметничко дело“.

Позадина опере[уреди]

Истовремено постоје уметнички облици из других делова света, а многи од њих су древног порекла, и такође се понекад називају опере. Обично иду уз придев који означава регије (на пример, кинеска опера). Ове независне традиције нису производ западне опере, али су веома различит облик музичког позоришта. Опера исто тако није једини облик западног музичког позоришта у античком свету. У грчкој драми се користи певање и инструментална пратња, а у модерним временима, појављују се други музички облици.[2]

Оперска терминологија[уреди]

Речи у опери су познате као либрето (дословно „мала књига“). Неки композитори, посебно Рихард Вагнер, написали су своја либрета, други су радили у тесној сарадњи са својим либретистима, нпр. Моцарт с Лорензом да Понтеом. Традиционална опера се састоји од два начина певања: рецитатива, прелаза током развијања радње у опери, често певани у немелодијском стилу карактеристичним за оперу, и арија у којој ликови изражавају своје емоције у вишеслојном мелодијском стилу. Дуети, трија и друге врсте ансамбла се често јављају, а рефрени се користе за коментар на акцију. У неким облицима опере, као што су сингспиел, комична опера, оперете, и полуопера, у рецитативима је углавном замењен говорним дијалогом. Мелодични или полумелодијски одломци се јављају усред или уместо рецитације, а такође се називају „ариосо“. Током барокног и класичног раздобља рецитативи се могу појавити у два основна облика: secco (суви) рецитатив, у пратњи само „континуа“, која је често била не више од чембала или „accompagnato“ (такође познат као stromentato) у којем оркестар пружа пратњу. Од 19. века музичка пратња accompagnato се много више користи, а оркестар има много већу улогу. Рихард Вагнер је извршио револуцију у опери укидањем готово свих разлика између арија и рецитације у потрази за оним што је он назвао „бескрајне мелодије“. Каснији композитори следе вагнеров пример, иако су неки попут Стравинског у свом The Rake's Progress надјачали силазни тренд.[2][4]

Историја[уреди]

Настанак опере[уреди]

Клаудио Монтеверди, композитор опере „Орфеј“

Реч опера је скраћени облик италијанског израза opera in musica (музичко дело), чиме се жели описати опера као збир музичких дела: соло певања, хорског певања, као и игре у једном делу.[5] Прво дело које се сматра опером у данашњем смислу је опера Дафне (Daphne) италијанског композитора Јакопа Перија из 1594. године, а текст за ту оперу је обновио Отавио Ринучини. Написана је за елитни круг фирентинских хуманистичких уметника који су се окупљали у просторијама "Camerata". Намера је била да се опером Дафне оживи класична грчка трагедија, као део целокупног буђења античких вредности у периоду ренесансе. Следећа Перијева опера Еуридика (Euridice) из 1600. године је најстарија сачувана оперска партитура.

Изговорен или декламиран дијалог уз свирку оркестра, што се у опери зове речитатив, јесте темељна особина мелодраме у њеном изворном смислу. Најпознатији пример такве музике је Менделсонова музика за Сан летње ноћи. Невидљиви оркестар који је у мелодрами 19. века наглашавао драмску радњу данас се може препознати у филмској музици. Филмски спектакли с озбиљном музиком директно наслеђују традицију мелодраме, а њихови специјални ефекти могу се сматрати наследницима и конкурентима облика велике опере.

Међу раним елементима из 16. века, који се још нису сложили у препознатљиву оперу, треба споменути дворску параду звану маска. Нови елементи маске могу се видети у драми Олуја Вилијама Шекспира (око 1611. године). Музичко-драмски елементи могу се видети и у мадригалима из 16. века, који су се уланчавали како би се постигла драмска радња.

Ако се осврнемо на још старија раздобља, видећемо да се музика користила већ у средњовековним мистеријаима. Сачувало се једно музичко дело које је старије од Дафне, Филотеја, које је на верски текст компоновао свештеник по имену Силберман. Осим тога, музика Хилдегарде из Бингена изводила се на сцени у драмском облику.

Барокна опера[уреди]

Георг Фридрих Хендл. Његова најпознатија опера је "Јулије Цезар

Опера се убрзо проширила изван оквира дворске публике. Око 1637. године у Венецији се појавила идеја „оперне сезоне“ (унутар карневала), где су се опере изводиле јавно уз наплату улазница. Истакнути оперни композитори 17. века су Франческо Кавали и Клаудио Монтеверди, чији је Орфеј (1607.) најстарија опера која се још увек изводи. Монтевердијево касније дело Одисејев повратак (1640.) такође се сматра врло важном раном опером. У Венецији се развија вокална деоница арије. Даље се опера проширила на Рим, где је сценографија и костимографија постала уверљивија, с обзиром се на то раније није претерано обазирало. Долазак опере у Напуљ је довело до настанка нумера као посебних музичких целина у опери. Те ране барокне опере мешале су комедију с елементима трагике, што је сметало профињенијим духовима, па је тако покренута прва у великом низу оперних реформа. Вођа реформе је био песник Пјетро Метастасио, чија либрета су увела облик опера сериа ("озбиљна опера"), пун морализирања. Комедија је у барокној опери добила своју грану: опера буфа ("смешна опера"), која се развијала засебно, а делимично се заснивала на традицији цоммедиа dell'арте.

Волфганг Амадеус Моцарт. Најпознатији је по операма „Дон Ђовани“ и „Чаробна фрула“.

Италијанска је опера поставила стандарде за барок. Италијанска либрета била су стандард, чак и за Немца Хендла, који је писао за Енглезе, или Моцарта, који је писао у Бечу крајем 18. века.

Белканто[уреди]

Под белкантом бел цанто (ита. лепо певање) подразумевамо развијено, виртуозно певање које је имало улогу да истакне способности и лепоте људског гласа и да изједначи јачину гласа у свим регистрима. Белканто настаје у Италији и након неког времена је, због дате слободе импровизовања коју су имали певачи, деоница арије постала исувише развијена и слободна. Тада долази до настанка великог јаза између арије и речитатива који касније Французи "доводе у ред" тиме што смањују витруозност арије а значајно раде на квалитету речитатива.

Француска опера[уреди]

Ђузепе Верди. Познат је по опери "Аида

Насупрот операма увезеним из Италије, развила се засебна француска традиција, где се певало на француском. Засновао ју је један Италијан, Жан-Батист Лили, који је основао француску музичку академију и владао француском опером од 1672. године надаље. Лилијеве увертире, течни и уредни рецитативи, плесна интермеца, дивертисмани и оркестрални пасажи између сцена поставили су схему коју је променио тек Глук готово сто година касније. Текст је био једнако важан као и музика: компликоване алегорије служиле су за ласкање краљу, а завршетак је готово увек био срећан. Опера је у Француској затим укључила и балетне делове, као и разрађену сценску машинерију.

Жан-Батист Лили је познат по опери "Персеј

Француска барокна опера, коју је разрадио Рамо, добила је једноставнији облик због реформе коју је спровео Кристоф Вилибалд Глук (Алкестида и Орфеј) крајем 1760-их година. Француска је опера била под утицајем школе бел канто, коју су заступали Росини и други Италијани.[6][7][8][9][10]

Опера буфа и опера comique[уреди]

Опера буфа или комична опера, настала је из италијанске увертире. Француска опера с говореним дијалогом назива се комична опера без обзира на тему. Једна врста комичне опере је оперета. Оперета је заједно с водвиљом довела до мјузикла, који је досегао врхунац у Њујорку.

Романтична опера и велика опера[уреди]

Ђузепе Верди је главни представник романтичне опере. Елементи француског облика велике опере појавили су се први пут у Росинијевој опери Виљем Тел (1829.) и Мејерберовој опери Роберт ле Диабле (1831).[11]

Немачка опера[уреди]

Моцартов сингспиел Чаробна фрула (1791.), написан на немачком, увео је традицију немачке опере, коју су у 19. веку развили Бетовен, Вебер, Хеинрицх Марсцхнер и Вагнер.

Рихард Вагнер. Познат је по циклусу од четири опера "Прстен Нибелунга".

Вагнер је створио стил у којем се рецитатив и арија мешају уз сталну пратњу оркестра. Вагнер је такође обилно користио лајтмотиве (иако их је први користио Вебер), који повезују одређену мелодију с одређеним ликом или појмом током целе опере.[12]

Остале националне опере[уреди]

Шпанија је створила свој облик опере, назван зарзуела. Почевши од Михаила Глинке, руски композитори su написали више значајних опера (Модест Мусоргски, Рубинштејн, Петар Чајковски и Николај Римски-Корсаков).

Петар Иљич Чајковски. Познат је по опери "Евгеније Оњегин

Након Вагнера: веризам и модернизам[уреди]

Након Вагнера, опера је кренула разним путевима. Једна реакција кратког века била је сентиментална „реалистична“ мелодрама веризма. Ту можемо споменути велико име, Ђакомо Пучини с операма Манон Леско, Боеми, Тоска, Мадам Батерфлај, Турандот и др. Друга реакција на Вегнеров митски средњи век је психолошка снага и социјална анализа Рихарда Штрауса.

Ђакомо Пучини. Познат је по операма „Мадам Батерфлај“ и "Турандот".

Током 20. и 21. века, иако је по читавом свету опера постала популарнија него икад, модерне опере које су ушле у канон могу се набројити на прсте, а међу њих спадају: Wozzeck (Берг) , Живот развратника (Стравински), Питер Грајмс (Бритн) и Разговори кармелићанки (Поуленц).

Карактеристике[уреди]

Певање представља саму срж опере. У великој опери (grand opera), врсти опере која се најчешће изводи у данашње време, читав текст је певан. Овакве опере обухватају како соло певање, тако и хорске деонице и играчке нумере (углавном балетске), а често су и бриљантни примери ликовне уметности у погледу сценографије и костима. За разлику од овога, у комичним операма (opera buffa) најчешће нема већих, грандиозних сцена, а често ни хор није толико заступљен, а радња између арија је приказана речитативима (ит. recitativo), полу-говорним полу-певаним пасажима уз (углавном само акордску) пратњу најчешће редукованог оркестра или клавијатурног инструмента (клавир или чембало). Сам термин комична опера не имплицира забавну радњу. Овај назив се односи на опере са ведријом темом од тзв. озбиљних опера (ит. opera seria). Ова разлика се појавила у 18. веку и сматрало се да комичне опере треба да се баве обичним људима и местима и да имају срећан крај, док озбиљне опере треба да се баве митолошким или историјским темама које се завршавају трагично. Касније, тема комичних опера је постала основа за веристичке опере, али оне су се најчешће завршавале трагично (такве су Травијата Ђузепеа Вердија, Кавалерија Рустикана Пјетра Маскањија (Pietro Mascagni), Боеми и Мадам Батерфлај Ђакома Пучинија и многе друге). Веселије теме су у 19. веку постале основа за оперете које су се касније (у 20. веку) развиле у водвиље и (најпре у САД) мјузикле.

Певачке улоге се у опери разврставају по распону и боји гласа. Мушки гласови могу бити (од највишег ка најнижем):

Женски гласови су:

Сваки од ових гласова има и подврсте (на пример, код сопрана то су

  • лирски сопран,
  • драмски сопран,
  • колоратурни сопран,
  • спинто сопран, и као посебна врста,
  • вагнеријански сопран).
За детаљнији преглед фахова види Гласовни фахови.
  • Напомена - већина нузичких примера из опера је наведено према Opera kalauz - Kertész Iván – Fiesta-Saxsum 1997.

Савремени, недавни, и модернистички трендови[уреди]

Модернизам[уреди]

Можда најочигледнија стилска манифестација модернизма у опери је развој атоналности. Тај корак даље од традиционалних тоналитета у опери почео је с Вагнером, а посебно са тзв. „Тристан акордом“. Композитори као што су Ричард Штраус, Клод Дебиси, Ђакомо Пучини, Паул Хиндемит и Ханс Пфицнер потиснули су вагнеровску хармонију даље с екстремнијим коришћењем хроматизма и већим кориштењем дисонанце.

Оперски модернизам има свој прави почетак у операма два бечка композитора, Арнолда Шенберга и његовог помоћника Албана Берга. Оба композитора су били заговорници атоналности и његовог каснијег развоја (као што је било код Шенберга), додекафонија. Шенбергови рани музичко-драмски радови, „Очекивање” (Erwartung) iz 1909, премијерно приказан 1924. године и „Сретна рука“ (Die Glückliche Hand) приказују велику употребу хроматске хармоније и дисонанце у целини. Шенберга такође повремено користи тзв. „говорећи глас“ (sprechstimme), који је описао као:

„„Глас се диже и пада у односу на назначене интервале, и све што је везано уз време и ритам музике, осим где је пауза означена.“”

Две опере Шенберговог ученика Албана Берга, „Wozzeck“ и опере “Лулу” (остављене непотпуне због смрти композитора) деле многе исте карактеристике као што је већ описано горе. Иако Берг комбинује своје високо лично тумачење Шенбергове додекафоније, која представља начине свирања разних група по 12 тонова са мелодијским прелазима који су више традиционалне тонске природе (сасвим Махлеријанског карактера). Ово можда делимично објашњава зашто су његове опере остале у стандардном репертоару, упркос својој контроверзној музици и радњама. Шенбергове теорије су утицале (директно или индиректно) на значајан број оперских композитора све до данас, чак и ако они сами нису компоновали користећи његове технике. Композитори који су били под овим утицајем су: Englez Бенџамин Бритн, Nemac Ханс Вернер Хензе, и Рус Дмитриј Шостакович. Филип Глас такође користи атоналност, иако се његов стил може уопштено описати као минимализам, обично сматран као још један од музичких развоја из 20. века.

Стравински, 1921. године

Међутим, кориштење додекафоније у оперском модернизму изазвала је реакцију међу неколико водећих композитора. Истакнути предводник ове реакције је био руски композитор Игор Стравински. Након састављања очито модернистичке музике за балете „Петрушка“ и „Посвећење прољећа“ у продукцији Сергеј Дјагиљева, године 1920. Стравински се окренуо неокласицизму, који је кулминирао у његовом оперском ораторијуму „Oedipus Rex“. Када је компоновао целу оперу која је била без сумње опера (надахнута радовима Римског-Корсакова „Славуј“ из 1914, и Мавра из 1922), у „The Rake’s Progress“ он је наставио да игнорише сериалистичке технике и написао „број“ оперу у стилу из 18. века, користећи диатоницизам. Његов отпор серијализму показао се као инспирација за многе друге композиторе.[2]

Остали трендови[уреди]

Заједнички тренд током целог 20. века, како у опери тако и уопште оркестарском репертоару, је смањење оркестара. Како се покровитељство за уметност смањује, наруџбине и наступи са новим музичким радовима се остварује са мањим буџетима, врло често резултирајући мањим делима попут камерних дела или опера у једном чину. Многе опере од Беџамина Бритена су написане за само 13 инструменталиста, Марк Адамова опера у два чина „Мале жене“ је написана за 18 инструменталиста.

Још једна карактеристика опера у 20. веку је појава савремене историјске опере. „Смрт Клингхофера“ и опера „Никсон у Кини“ Џона Адамса”, и „Dead Man Walking“ опера Џејка Хеџија подцртавају драматизацију недавних догађаја на сцени, где су ликови описани у опери били живи у време премијере саме опере. Ранији модели опере углавном су се бавили више удаљеном историјом, поновна обрада савремених измишљених прича (обраде популарних представа), или приче из митова и легенди.

Метрополитен опера у Њујорку извјештава да је просечна старост њених покровитеља сада 60 година. Многе оперске компаније, су имале сличан тренд, и интернет странице оперских компанија су препуне покушаја да привуче млађу публику. Овај тренд је део ширег тренда „проседе“ публике за европску класичну музику у последњој деценији 20. века.[2]

Од мјузикла назад према опери[уреди]

Од касних 1930-их, неки позоришни мјузикли почињу се писати с више оперске структуре. Ови радови укључују сложене полифоне ансамбле и одражавају музичка догађања свог времена. „Porgy i Bess“, под утицајем џез стилова, и оперете „Candide“ са својим отвореним, лирским одломцима и фарсичним пародијским операма, обе прво изведене на Бродвеју, ali su postale prihvaćene kao deo operskog repertoara. „Прича са западне стране“, „Brigadoon“ у мјузиклима „Sweeney Todd“, „Евита“ и друге драматичне приче са сложеном музиком и сада се понекад могу видети у операма. Неки мјузикли, почевши са рок опером „Томи“ из 1969. и „Исус Христ суперзвезда“ из 1971. су потпуно састављени и написани са рецитативом уместо дијалога, говорећи своје емотивне приче углавном кроз музику, и оне су у стилу рок опера.[2]

Оперски гласови[уреди]

Певачи и улоге које они играју се прво разврставају према њиховим вокалним распонима. Мушки певачи су разврстани по вокалном распону као: бас, бас-баритон, баритон, тенор и контратенор. Женски певачи су разврстани по вокалном распону као: контраалт, мецосопран и сопран. Осим тога, певачки гласови се лабаво препознају по карактеристикама осим распона, као што је боја звука или боје, вокалног квалитета, окретност, снага, и прилагођеност гласа музичком инструменту. Тако се сопран може назвати лирским сопраном, coloratura, soubrette, spinto, или драматични сопран. Ови појмови дефинишу улоге најпогодније за вокалне особености певача. Немачки Фач систем је посебно организован систем, иако не описује у потпуности певачки глас, повезујући певачки глас с вокалном класификацијом. Посебан певачки глас може се променити драстично у току његовог/њеног живота, ретко достижући вокалну зрелост до тридесете године, а понекад тек у средњим годинама.[2]

Занимљивости[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Opera: A Concise History, by Leslie Orrey and Rodney Milnes, World of Art, Thames & Hudson
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Opera - New World Enciclopedia
  3. Apel (1969). стр. 718.
  4. General information in this section comes from the relevant articles in The Oxford Companion to Music, by. P.Scholes (10th ed., 1968).
  5. Oxford Illustrated History of Opera, Chapter 1; articles on Peri and Monteverdi in The Viking Opera Guide.
  6. Larousse Dictionnaire de la musique
  7. Music and the Origins of Language: Theories from the French Enlightenment by Downing A. Thomas, p. 148. [1]
  8. Lully Studies by John Hajdu Heyer, p. 248
  9. A History of Western Musical Aesthetics by Edward A. Lippman, p. 171
  10. King's College London, seminar 1. Music: universal, national, nationalistic
  11. Oxford Illustrated History of Opera, Chapters 5, 8 and 9. Viking Opera Guide entry on Verdi.
  12. Strauss and Wagner
  13. 52 Interesting Facts about Opera
  14. Весела удовица поново у Сарајеву
  15. Преминула оперска дива Лиза дела Каза

Литература[уреди]

  • Apel, Willi, ed. (1969). Harvard Dictionary of Music, Second Edition. Cambridge, Massachusetts: The Belknap Press of Harvard University Press. SBN 674375017.
  • Cooke, Mervyn (2005). The Cambridge Companion to Twentieth-Century Opera. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-78009-8. See also Google Books partial preview. Accessed 3 October 2009.
  • Silke Leopold, "The Idea of National Opera, c. 1800", United and Diversity in European Culture c. 1800, ed. Tim Blanning and Hagen Schulze (New York: Oxford University Press, 2006), 19–34.
  • The New Grove Dictionary of Opera, edited by Stanley Sadie (1992), 5,448 pages, is the best, and by far the largest, general reference in the English language. ISBN 0-333-73432-7 and ISBN 1-56159-228-5
  • The Viking Opera Guide, edited by Amanda Holden (1994), 1,328 pages, ISBN 0-670-81292-7
  • The Oxford Illustrated History of Opera, ed. Roger Parker (1994)
  • The Oxford Dictionary of Opera, by John Warrack and Ewan West (1992), 782 pages, ISBN 0-19-869164-5
  • Opera, the Rough Guide, by Matthew Boyden et al. (1997), 672 pages, ISBN 1-85828-138-5
  • John Louis DiGaetani: An Invitation to the Opera, Anchor Books, 1986/91. ISBN 0-385-26339-2.
  • Dorschel, Andreas, 'The Paradox of Opera', The Cambridge Quarterly 30 (2001), no. 4, pp. 283–306. ISSN (printed): 0008-199X. ISSN (electronic): 1471-6836. Discusses the aesthetics of opera.
  • MacMurray, Jessica M. and Allison Brewster Franzetti: The Book of 101 Opera Librettos: Complete Original Language Texts with English Translations, Black Dog & Leventhal Publishers, 1996. ISBN 978-1-884822-79-7
  • Rous, Samuel Holland (1919). The Victrola Book of the Opera. Stories of The Operas with Illustrations.... Camden, New Jersey, U. S. A.: Victor Talking Machine Company. View at Internet Archive.
  • Simon, Henry W.: A Treasury of Grand Opera, Simon and Schuster, New York, 1946.
  • Howard Mayer Brown, "Opera", The New Grove Dictionary of Music and Musician. 2001. Oxford University Press
  • "Louis II", Encyclopædia Britannica. http://www.britannica.com/EBchecked/topic/348741/Louis-II}-
  • "Opera", Encyclopædia Britannica. http://www.britannica.com/EBchecked/topic/429776/opera}-
  • Grout, Donald Jay (1947). A Short History of Opera. New York: Columbia University Press. 

Спољашње везе[уреди]