Драгољуб Петровић (новинар)

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте чланак Драгољуб Петровић.
Драгољуб Дража Петровић
Драгољуб Петровић, 2018. године
Лични подаци
Датум рођења(1970-12-06)6. децембар 1970. (53 год.)
Место рођењаБеоград, СР Србија, СФРЈ
Породица
Деца2
Новинарски рад
Новине
ТелевизијаН1 и Нова С (ПЉиЖ)

Драгољуб Дража Петровић (Београд, 6. децембар 1970) српски је новинар.

Биографија[уреди | уреди извор]

Студирао је Позоришну и радио продукцију на Факултету драмских уметности у Београду. У новинарство је ушао случајно, из Школе новинарства коју је организовао недељник Време 1994. године где су предавачи били истакнути и афирмисани новинари.

Почео је да се бави новинарством у Борби 1994. године. Са редакцијом листа у децембру 1994. одбија послушност новом режимском руководству Борбе и прелази у новоосновану Нашу Борбу.

Судобитник је награде Станислав Сташа Маринковић за 1997. годину заједно са новинарком Тањом Јакоби. Од 1997. године до 2006. стални је сарадник независне ТВ продукције ВИН (Видео недељник) коју је уређивала Гордана Суша за коју је као аутор урадио стотинак ТВ прилога.

Из Наше Борбе прелази 1998. године у Глас недеље.

Од 1999. године је новинар Гласа јавности, где је радио као репортер, уредник репортаже и колумниста. Од децембра 2004. пише колумну Важне ствари у Гласу, која у марту 2005. бива преименована у Чекајући фајронт.

Од јануара 2006. постаје и стални колумниста таблоида Курир за који као спољни хонорарни сарадник пише недељну колумну Србија до Токија. Од јуна 2009. ради у дневном листу Данас где пише колумну "Жвака у пепељари". У традиционалној новогодишњој анкети магазина Статус, у којој је учествовало више од 100 новинара и уредника, проглашен је за најбољег новинара 2010. године. Други пут добио награду Станислав Сташа Маринковић' 9. јуна 2011. Добитник награде "Драгиша Кашиковић" и награде „Десимир Тошић“ за 2013. годину. Добитник награде Удружења новинара Србије "Лаза Костић" у категорији новинска сатира за 2016. годину.[1] Награду за сатиричну храброст коју додељује Београдски афористичарски круг добио у новембру 2021. година на Сатира фесту[2]. Објавио књигу сабраних колумни "Жвака у пепељари" [3].

Стални је колумниста њусмагазина Недељник од првог броја и портала Н1. Био је стални колумниста Ал Џазире Балканс, НИН-а, Цензоловке...

Главни уредник листа „Данас“ постао је у марту 2016. године.[4]

Телевизија[уреди | уреди извор]

Са Војом Жанетићем и Драгољубом Мићком Љубичићем коаутор сатиричне емисије ПЉИЖ која је почела да се емитује у априлу 2018. године на Телевизији Н1. Емисија ПЉиЖ се од маја 2020. емитује на Телевизији Нова С. У првој епизоди серије "Сенке над Балканом 2" појављује се у улози Опозиционог новинара. [5] Појављује се и у серији "Жигосани у рекету" где је глумио самог себе [6]. Био је први аналитичар који се појавио у "24 минута са Зораном Кесићем" [7]. Био је гост у првој епизоди емисије "Добар, лош, зао" [8].

Притисци, претње, напади[уреди | уреди извор]

Као члану екипе ВИН телевизијске продукције 9. маја 2000. забрањен му је улазак у Пожаревац током митинга Слободана Милошевића и привођен је у СУП Смедерево. Током демонстрација 1996/1997 одакле је извештавао за Нашу Борбу, напала га група људи у цивилу код Теразијске чесме, добио ударац пендреком у пределу врата. Због сумње да је претио смрћу главном уреднику Данаса полиција 2016. привела D.I. из Лазаревца [9]. Шеф посланичке групе СНС-а у Скупштини Србије Александар Мартиновић је у априлу 2017. године, у Скупштини Србије, а потом и у емисији „Упитник“ на РТС-у, јавно приказао тајно снимљене фотографије више новинара који су виђени на на спонтаним уличним протестима, а на једној су Зоран Кесић и Драгољуб Петровић. Новинарска удружење су ово осудила као притисак и кривично дело [10]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Кум му је био глумац Драган Николић, колега његовог оца.[11]

Син је глумца Богољуба Петровића.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 22. 12. 2016. г. Приступљено 21. 12. 2016. 
  2. ^ „Драгољубу Дражи Петровићу уручена награда за сатиричну храброст”. НОВА портал (на језику: српски). 2021-10-21. Приступљено 2021-11-10. 
  3. ^ „Платформа за секирање глупости”. Недељник Време. Приступљено 2021-08-11. 
  4. ^ Дража Петровић уредник листа „Данас“ („Вечерње новости“, 28. март 2016)
  5. ^ Петровић, Драгољуб Дража (2019-11-09). „Највећа тајна друге сезоне "Сенки над Балканом": Како нам је Бјела уместо глава исекао - сцену”. Недељник (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-11. 
  6. ^ „Драгољуб Драза Петровиц”. ИМДб. Приступљено 2021-08-11. 
  7. ^ 24минута: друга епизода (на језику: српски), Приступљено 2021-08-11 
  8. ^ 01 #ДОБАР_ЛОШ_ЗАО / РТВ Шабац / 03.02.2017. / гост: Дража Петровић (на језику: српски), Приступљено 2021-08-11 
  9. ^ „Пронађен осумњичени за претње Дражи Петровићу на Цензоловци”. Цензоловка (на језику: српски). 2016-11-10. Приступљено 2021-08-11. 
  10. ^ „БАЗА НАПАДА НА НОВИНАРЕ”. www.базенунс.рс. Приступљено 2021-08-11. 
  11. ^ „Опроштајна колумна Драже Петровића од свог кума Гаге Николића („Недељник“, 16. март 2016)”. Архивирано из оригинала 18. 03. 2016. г. Приступљено 28. 03. 2016. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dragoljub_Petrović_(novinar)&oldid=26739699”