Гошвин Никел

С Википедије, слободне енциклопедије
Гошвин Никел
Датум рођења1582
Место рођењаЈилихЈилих-Клеве-Берг
Датум смрти31. јул 1664.
Место смртиРимПапска држава
ТитулаГенерал Дружбе Исусове
Мандат17. март 1652. — 31. јул 1664.
ПретходникАлојзије Готифреди
НаследникЂовани Павло Олива

Гошвин Никел (нем. Госцхwин Ницкел; Јилих, 1582. — Рим, 31. јул 1664) био је немачки свештеник и генерал реда језуита.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Кослару, предграђу Јилиха, у немачкој провинцији Северна Рајна-Вестфалија. Студије је завршио у Мајнцу, где је и рукоположен за свештеника 28. октобра 1614. Дана 17. марта 1652. био је устоличен као десети по реду генерал Дружбе Исусове (такозвани црни папа), наследивши Алојзија Готифредија, који је језуитима био надређени тек два месеца, услед своје преране смрти.

Генерал[уреди | уреди извор]

У Никелово време, сукоб између језуита и следбеника Корнелија Јансена, бискупа од Ипра, је ескалирао, поготово у Француској захваљујући упорном потпиривању ватре од стране француског филозофа и научника Блеза Паскала, чији су напади на језуите били засновани на Паскаловим властитим јансенистичким теолошким убеђењима.

Контраверзно питање кинеских обреда наставило је да дели Римокатоличку цркву на два табора. Под Никелом, Дружба Исусова наставила је да заступа став да су у питању бенигни и безопасни секуларни ритуали, који су спојиви са хришћанством, док су се доминиканци и фрањевци определили за супротно мишљење. Одговор на ово питање кодификован је тек 1962. на Другом ватиканском сабору, скоро три века након Никелове смрти.

Ставови[уреди | уреди извор]

За Никела се везује одбојност према патриотизму, сажета у Никеловом цитату да је љубав према отаџбини: "куга и најсигурнија смрт хришћанске љубави". На ову изјаву алудирали су многи, укључујући немачког романописца Томаса Мана у Чаробном брегу, као и финског филозофа, антрополога и социолога Едварда Вестермарка у свом есеју о пореклу и развитку моралних начела.

Смрт[уреди | уреди извор]

Никел је умро 31. јула 1664. године у Риму. Наследио га је Ђовани Павло Олива (1600—1681)

Литература[уреди | уреди извор]