Гордост и предрасуда

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Гордост и предрасуда (вишезначна одредница).
Гордост и предрасуда
Настанак и садржај
Ориг. насловПриде анд Прејудице
АуторЏејн Остин
Земља Енглеска
Језикенглески
Жанр / врста делароман
Издавање
Датум
издавања
28. јануар 1813.
Број страница351
Тип медијатврд повез
Класификација
ISBN ?38659585 Невалидан ИСБН
Подаци преузети са са [1]. Могуће разлике међу издавачима.

Гордост и предрасуда је роман Џејн Остин, који је по први пут објављен 1813-е године. Прича је фокусирана на емотивни развој главне јунакиње, Елизабет Бенет, која учи о грешци исхитреног расуђивања и почиње да цени разлику између површног и неопходног. Комедија писања лежи у опису манира, образовања, брака, и новца у британском регентству.Духовита и интелигентно написана књига, Гордост и предрасуда води читаоца кроз раскошне салоне деветнаестовековне Енглеске и чини, према мишљењу многих теоретичара књижевности веома добро штиво.

Гдин. Бенет са поседа Лонгбурн има пет кћери, али његова имовина је ординат што значи да ни једна од девојака не може да га наследи. Његова жена нема имовину, па је важно да се макар једна од девојака добро уда како би прехранила остале након његове смрти. Прва реченица Џејн Остин, ,,Истина широко призната гласи да самац који поседује добру имовину мора желети жену“[1] је реченица пуна ироније и играрије. Роман се окреће око важности удаје ради љубави, а не једноставно ради монетарних разлога, без обзира на друштвене притиске да се оствари [на пр. богат] спој.

Гордост и Предрасуда осигурава фасцинацију модерних читаоца, доследно се појављујући при врху листа ,,највољенијих књига” међу ученицима и општом јавношћу. Постао је један од најпопуларнијих романа енглеске књижевности, са око 20 милиона продатих копија, и поплочао пут за многе прототипе којих има у изобиљу у модерној књижевности. Наставак заинтересованости за књигу довео је до низа драматичних адаптација и до изобиља романа који имитирају Остинове упечатљиве ликове и теме[2]. Филм из 2005-е, Гордост и Предрасуда, са Киром Најтли и Метјуом Мекфедјеном у главној улози је најскорија холивудска адаптација књиге.

Госпођа и господин Бенет родитељи су пет неудатих кћери: Џејн, Елизабет, Мери, Кити и Лидије. Госпођа Бенет уз то је и опседнута мислима како ће што боље удати кћери јер ће након супругове смрти њихова кућа припасти Колинсу, њиховом даљем рођаку. Када се на оближње имање досели богати господин Бингли са својом сестром, пријатељем Дарсијем и другом удатом сестром, госпођом Харст и њеним супругом. На јавном балу Бингли је очаран Џејн, док Дарси у разговору с њим одбије плесати с Елизабет сматрајући је недовољно лепом наспрам Џејн. Елизабет Бенет случајно бива сведок тог разговора и Бенетови аутоматски почињу Дарсија сматрати поносним. Након бала, Џејн прима писмо од госпођице Бингли у коме је позвана у Нетерфилд. Путем се разболи, те Лизи дође на имање на њен позив. У исто време, к Бенетовима долази и господин Колинс, свештеник и наследник куће, који жели да се ожени једном од сестара. Када запроси Лизи, она га одбије, што изазива свађу с мајком. Колинс се тада вери с Шарлот Лукас, Лизином пријатељицом. У село долази и војска, а Лизи се посебно удвара Викаму, који јој исприча да познаје Дарсија од пре, односно да је Дарси направио велику грешку после очеве смрти која се завршила раскидом њиховог пријатељства. На Џејнино запрепашћење, Бингли одлази у Лондон, а Џејн такође одлази у град, к рођацима. Лизи одлази код Шарлот, а Колинс их одводи код леди Катарине де Бург која је њихова заштитница. Тамо среће и Дарсија, који је након неког времена запроси. Она га одбија, оптуживши га за Џејнину и Викамову несрећу. Нешто касније он јој даје писмо у коме објашњава да није крив ни за једно. Касније, проводећи празнике код тетке и тетка - Гардинерових, заједно с њима одлази на Пемберли, Дарсијево имање, мислећи да он није на имању, и види га с његовом сестром Џорџијаном. Када се она и Дарси коначно почињу зближавати, стигне вест о Лидијином бегу с Wикамом. Лизи се враћа кући, а убрзо долазе Wикам и Лидија венчани. Лидија случајно изда сестри да их је Дарси нашао и био сведок на њиховом венчању. Код Бенетових, након Лидијиног и Wикамовог одласка, долази леди Катарина, тражећи од Лизи да се одрекне своје љубави према Дарсију коју је открила али Лизи то одбија. Леди де Бург одлази код Дарсија и открива му да га Елизабет воли. Након тога и Бингли се враћа у Нетерфилд, и запроси Џејн, а Дарси Елизабет. Књига се завршава њиховим венчањима.

Сажетак радње[уреди | уреди извор]

Роман започиње са гдин. Бенетом који покушава да убеди гђу. Бенет да посети г.Бинглија, пожељног нежењу који се доселио у комшилук. Након мало вербалне расправе путем које је гдин. Бенет мамио своју жену, долази до тога да се ова посета већ дешава у Недерфилду, изнајмљеној кући г.Бинглија. Ову посету прати позивница на бал у собама локалне скупштине којем ће читав комшилук присуствовати.

Г.Бингли је отворен и весео на балу. Популаран је са свим гостима, и делује као му се веома допада прелепа гђица. Џејн Бенет. Његов пријатељ, г.Дарси, речено је да је дупло богатији; међутим, он је надмен и непријатељски настројен. Не прихвата да плеше са Елизабет, наговештавајући на то да она није довољно лепа да би га довела у искушење.[3] Она налази да је ово забавно и шали се на рачун изјаве са својим пријатељима. Керолајн, сестра од г.Бинглија, касније позва Џејн у посету.

Када Џејн посети Гђу. Бингли, хвата је пљусак током пута и она се прехлађује. Елизабет посећује болесну Џејн у Недерфилду. Дарсија почиње да привлачи Елизабет, док гђица. Бингли постаје љубоморна, јер жели Дарсија за себе.

Г.Колинс, рођак гдина. Бенета и наследник поседа Лонгбурн, поећује породицу Бенет. Он је помпезан и понизан свештеник, који очекује од сваке од девојака из породице Бенет да пожели да се уда за њега због његовог наследства. Брзо одлучује да запроси Елизабет када бива наведен да повјерује да је Џејн заузета.

Елизабет и њена породица упознају полетног и шармантног Џорџа Викама, који издваја Елизабет и прича јој причу о тешкоћи коју му је г.Дарси проузроковао тако што га је лишио зарађевине (свештеничка позиција је исплатива парохија са добрим приходом, који када је једном одобрен, траје до краја живота) коју му је г.Дарсијев покојни отац обећао. Елизабетина нетрпељивост према г.Дарсију је потврђена.[3]

На Недерфилдском балу, Елизабет нерадо плеше са годином. Дарсијем. Поред Џејн и Елизабет, неколико чланова породице Бенет приказују јасан мањак пристојности. Гђа. Бенет наговештава да засигурно очекује да се Џејн и Бингли вере а млађе сестре с друге стране излажу породицу подсмеху.

Хју Томсонова илустрација која приказује г. Колинса који тврди да никада не чита романе

Г.Колин проси Елизабет, која га одбија, што разљућује њену мајку а растерећује њеног оца. Ускоро након, они добијају новост о томе како Бинглијеви одједном напуштају Лондон, без намере да се врате. Након што га Елизабет понижавајуће одбија, гдин. Колинс проси Шарлот Лукас, разумну младу жену и Елизабетину пријатељицу. Шарлот је за нијансу старија и захвална је на прихвату просидбе која ће јој обезбедити удобан дом. Елизабет је ужаснута таквим прагматизмом по питању љубави. Џејн, сломљеног срца, одлази да посети ујну и ујака Гардинера на старомодној адреси у Лондону. Гђица. Бингли јасно не жели да настави пријатељство, на шта је Џејн узнемирена али ипак веома уздржана.

На пролеће, Елизабет посећује Шарлот и гдина. Колинса у Кенту. Елизабет и њени домаћини су позвани у Росингс Парк, задивљујући дом Лејди Кетрин де Буроу, заштитнице гдин. Колинсове о гдин. Дарсијеве изузетно имућне тетке. Она очекује од гдина. Дарсија да се ожени њеном ћерком. Гдин. Дарси и његов рођак, Колонел Фицвилијам, такође посећују Росингс Парк. Колонел Фицвилијам говори Елизабет о томе како је гдин. Дарси успио да спаси од лошег споја тајо што је убедио пријатеља да је дама индиферентна. Елизабет схвата да прича мора да се односи на Џејн и бива ужаснута јер се Дарси умешао и донео њеној сестри толико бола. Међутим, гдин. Дарси се заљубљује у Елизабет и проси је. Она га љутито одбија, тврдећи да не може да воли човека који је узроковао толику несрећу њеној сестри и даље га окривљује за неправедно опхођење према гдин. Викаму. Друга оптужба изгледа као да разљућује гдина. Дарсија, па с тога он оптужује њену породицу јер желе имовину и наводи да је био љубазнији према Бинглију него према себи. Растају се, једва говорећи.

Гдин. Дарси, касније, даје писмо Елизабет, објашњавајући да је гдин. Викам одбио зараду које је био лишен, како је тврдио, и да је уместо тога добио новац. Викам је наставио да расипа новац па је онда, осиромашен, поново захтевао зараду. Након што бива одбијен, покушава да побегне од куће са Дарсијевом 15-о годишњом сестром, Џорџијаном, због њеног великог мираза. Дарси такође пише да вјерује да Џејн, због њеног уздржаног понашања, не воли гдина. Бинглија. Дарси се извињава због повређивања Џејн, а Елизабет почиње да мења мишљење о гдину. Дарсију.

Елизабет говори свом оцу да је Дарси одговоран за спој Лидије са Викамом, једна од најранијих илустрација Гордости и Предрасуде.[4] Избор одеће осликава време када је илустрација била изребарена (1830), не време када је роман написан или смештен.

Неколико месеци касније, Елизабет и њена тетка и тетак Гардинер посећују Дарсијев посед у Дербиширу, Пемберлију. На путу ка тамо, Елизабет чује како га кућна помоћница описује као љубазног и великодушног. Када се гдин. Дарси неочекивано враћа, неодољиво је љубазан, а касније Елизабет и Гардинерсе да упознају његову сестру и да иду на пецање. Елизабет је изненађена и одушевљена љубазности према њој и њеној тетки и тетку. Онда одједном прима новости из Лонгбурна да је њена сестра побегла од куће са гдином. Викамом. Одмах говори гдину. Дарсију и хитро одлази, верујући да га више никада неће видети, јер је Лидијина срамота уништила добар породични статус.

Након мученичког чекања, гдин. Викам је некако бива убеђен да ожени Лидију. Пошто је мало достојанства повраћено, Лидија посећује породицу и говори Елизабет да је гдин. Дарси био на њеном венчању. Гђа. Гардинер обавештава Елизабет да је гдин. Дарси био тај који је великим делом направио тај спој, и наговештава да можда има разлог због чега је то урадио.

У овом тренутку се, гдин. Бингли и гдин. Дарси враћају у Недетфилд. Убрзо након тога, Бингли проси Џејн и његова понуда бива прихваћена. Лејди Кетрин, након што чује гласине да Елизабет планира да се уда за Дарсија, посећује Елизабет и захтева од ње да не прихвати његову просидбу. Елизабет не обећава и дама Кетрин одлази, бесна због Елизабетине спознајне дрскости. Дарси, дирнут Елизабетиним одбијањем да обећа да неће прихватити ту просидбу, поново проси Елизабет и она прихвата. Он посећује Лонгбурн да тражи гдина. Бенета за благослов. Елизабет жели да њен отац разуме да се она не удаје за њега због новца, и тек након што говори о Дарсијевој стварној вредности почиње да се радује венчању.

Главни ликови[уреди | уреди извор]

  • Елизабет Бенет- друга од Бенетових ћерки, има двадесет година и интелигентна је, живахна, привлачна, довитљива- али има навику да осуђује на основу првог утиска. Како се прича развија, тако се развија и њен однос са гдин.-ом Дарсијем. Ток Елизабетиног и Дарсијевог односа је коначно одлучен када Дарси пређе преко своје гордости, и када Елизабет пређе преко своје предрасуде, доводећи обоје да се предају узајамној љубави.
  • Г. Фицвилијам Дарси- имућан пијатељ гдин.-а Бинглија. Дошљак у селу, он на крају постаје симпатија Елизабети Бенет. Гдин. Дарси је двадесет-осмо-годишњи имућни власник славног породичног Пемберли Поседа у Дарбиширу, и како гласине тврде вреди макар 10.000 фунти по години. Иако је згодан, висок, и интелигентан, Дарси нема лагодност и друштвене дражи, па остали често мешају његово непријатељско достојанство и честитости као додатни доказ превеликог поноса (што, донекле, и јесте тако).
Сцене из "Гордости и Предрасуде" илустроване од стране Ч.Е Брока
  • Г. Бенет- господин у средњим годинама са скромним примањима од 2.000 фунти годишње, и досадно саркастична глава сада смањујуће породице Бенет (породице велепоседа Хертфордшира), са пет неудатих кћерки. Његов Лонгбурн посед захтева мушку линију.
  • Гђа. Бенет- средовечна супруга г. Бенета, чији је друштвени положај знатно изнад њеног, и мајка њихових пет кћерки. Гђа Бенет је хипохондар која замишља да је подложна нападима дрхтања и подрхтавања (,,[њени] сироти живци“), кад год ствари не иду по њеном. Њена највећа амбиција у животу је да уда своје кћерке за богате мушкарце. Да ли ће било који од тих спојева учинити њене кћерке срећнима је скоро уопште не брине.
  • Џејн Бенет- најстарија сестра Бенет. Има двадесет две године када роман започиње и сматра се најлепшом младом дамом у комшилуку и има навику да види само добро у људима. Заљубљује се у Чарлса Бинглија, богатог младог господина који се недавно доселио у Хертфордширу и који је близак пријатељ гдин.-а Дарсија.
Елизабет и г.Дарси илустровано од стране Хјуа Томсона,
  • Мери Бенет- средња сестра Бенет, и најобичнија од својих сестара. Мери Бенет има озбиљну нарав па стога обично чита и свира, иако је често нестрпљива да прикаже своја достигнућа и врло је сујетна по питању њих. Често придикује својој породици.
  • Кетрин ,,Кити Бенет- Четврта сестра Бенет, која има 17 година. Иако је старија од Лидије, она је њена сенка и прати је у својој потрази за чиновницима територијалне одбране. Често је приказивана као да је љубоморна на Лидију и описивана као ,,блесава“ млада жена. Међутим, речено је да се поправила када се удаљила од Лидијиног утицаја. Према Џејмс Едвард Остин-Лејевом Мемоар од Џејн Остин, Кити се касније удала за свештеника који је живео близу Пемберлија.
  • Лидија Бенет- најмлађа сестра Бенет, која има 16 година када роман започиње. Она је детињаста и тврдоглава. Њена главна активност у животу је дружење, посебно флертовање са чиновницима територијалне одбране. Ово доводи до бега са Џорџом Викамом, иако он нема намеру да је ожени. Лидија не показује обзир према моралном коду свог друштва; како Ешли Таухрт каже, она ,,осјећа али не расуђује.“[5]
  • Чарлс Бингли- згодан, пријатан, имућан млади господин који издаје Недерфилски Парк, посед три миље удаљен од Лонгбурна, надајући се да ће га купити. Супротставља се са г.Дарсијем око поседовања генерално задовољавајућијих манира, иако се ослања на свог искуснијег пријатеља за савет. Пример овога је забрана Бинглијеве и Џејнине романсе због Бинглијеве неоспорне зависности од Дарсијевог мишљења[6]. Недостаје му одлучност и лако пада под утицај средине; обе његове две сестре, гђица. Керолајн Бингли и гђа. Луиса Хрст, не прихватају Бинглијеву растућу наклоност према гђици. Џејн Бенет.
У писму за Касандру у мају 1813-е, Џејн Остин описује слику коју је видела у уметничкој галерији и која веома личи на "Гђу.Бенет"-Џејн Бенет. Деирдре Ле Фаyе у Тхе Wорлд оф Хер Новелс сугерише да је слика на коју је Остин мислила била " "Портраит оф Мрс. Q-"
  • Керолајн Бингли- хвалисава, снобовска сестра Чарлса Бинглија, са миразом од 20,000 фунти. Гђица.Бингли осмишљава планове везане за г.Дарсија, због чега је љубоморна на његову растућу наклоност према Елизабет. Она покушава да наговори г.Дарсија да престане да му се свиђа Елизабет тако што га исмејава пред породицом Бенет и критикује Елизабетино понашање. Гђица. Бингли такође оспорава понашање свог брата према Џејн Бенет, и презире друштво у Меритону. Њено богатство и њено скупо школство делују као два највећа извора сујете и таштине Керолајн Бингли. Динамика између Керолајн Бингли и њене сестре, Луисе Хрст, дјелује као Лидијин и Бенетов еко; да једна особа није ништа сем пратилац друге, са Керолајн Бингли на истој позицији као и Лидија, а Луиса Хрст на Китијиној.
  • Џорџ Викам- Викам се упознао са г.Дарсијем од раног детињства, јер је био син од управника г. Дарсијевог оца. Чиновник територијалне одбране, он је површно шармантан и хитро успоставља однос са Елизабет Бенет. Он касније бежи са Лидијом без намере за браком, шта ће довести до потпуне срамоте, али због Дарсијеве интервенције да подмити Викама да је ожени како би отплатио његове директне дугове.
  • Г. Вилијам Колинс- Г. Колинс, који има 25 година када роман започиње, је далеки други рођак г.Бенета, свештеник, и тренутни претпостављени наследник свог Лонгбурн Хаус поседа. Он је повладљив и помпезан човек који је претерано посвећен својој покровитељки, Лејди Кетрин де Буроу.
  • Лејди Кетрин де Буроу- г.Дарсијева оптерећујућа тетка. Лејди Кетрин је имућна власница Росингс Парка, гдје живи са својом кћерком Ен, и хваљена је од стране свог пастора, г.Колинса. Она је охола, помпезна, доминирајућа, и снисходљива, и одавно планира да уда своју болешљиву кћерку за Дарсија, како би ,,сјединила њихова два поседа“, тврдећи да је то и њена највећа жеља I жеља њене покојне сестре, Лејди Ен Дарси (нéе Фицвилијам).
  • Г. Едвард и Гђа. Гардинер- Едвард Гардинер је брат од Гђе. Бенет и успешан продавац разумног и господског карактера. Тетка Гардинер је нежна и елегантна, и блиска са својим нећакињама Џејн и Елизабет. Гардинери су јасни по питању брака између Дарсија и Елизабет.
  • Џорџијана Дарси- Џорџијана је тиха, мила (и стидљива) млађа сестра г.Дарсија, са миразом од 30,000, и има 16 година када прича започиње. Када је још увек имала 15, гђица. Дарси је замало побегла да би се удала за г.Викама, али је њен брат, кога идеализује, спасио. Захваљујући годинама подучавања од стране стручњака, усавршила је свирање клавира, певање, свирање харфе, и цртање, и модерне језике, па је с тога описана као Керолајн Бинглијева идеја ,,успешне жене“.
  • Шарлот Лукас- Шарлот је Елизабетина другарица која се, са 27 година (превазишла је најбоље године за брак), плаши да постаје терет својој породици и зато пристаје да се уда г.Колинса да добије финансијску сигурност. Кроз роман апелује на важност љубави и разумевања брака, Остин не делује као да икада осуђује Шарлотину одлуку да се уда ради новца. Користи Шарлот да пренесе како се жене њеног доба придржавају друштвених очекивања удаје чак иако није из љубави, већ из погодности.[7] Шарлот је кћерка Сир Вилијама Лукаса и Лејди Лукас, пријатеља гђе. Бенет.
    Детаљна мрежа која приказује односе између главних ликова у Гордости и Предрасуди

Главне теме[уреди | уреди извор]

Лејди Кетрин суочава Елизабет о Дарсију, на насловној страни првог илустрованог издања. Ово је друга од прве две илустрације романа.

Многи критичари узимају назив романа као почетну тачку при анализирању главних тема Гордости и Предрасуда; ипак, Роберт Фокс напомиње да не треба много процењивати наслов јер је могуће да су комерцијални фактори утицали на избор назива. ,,Након успеха Разума и осећаја, најприродније би било приказати истог аутора путем исте формуле антитезе и алитерације у називу." Треба истакнути да карактеристике наслова нису екслузивно дате једном или другом протагонисти; и Елизабет и Дарси приказују предрасуду. [7]Назив је највероватније узет из дела Фани Бурнијевог романа Сесилија из 1782, роман којему се Остин засигурно дивила.:[8]

,,Читава ова несрећна ствар, рекао је Др Листер, ,,је исход ГОРДОСТИ и ПРЕДРАСУДЕ...Узгред, ипак ово запамтите: ако ГОРДОСТИ и ПРЕДРАСУДИ дугујете своје очаје, добро и зло је тиме тако дивно уједначено, да ће те ГОРДОСТИ и ПРЕДРАСУДИ такође дуговати њихов завршетак.[9][10] (писање великих слова као у оригиналу.)

Главна тема у већини Остининих дела је значај средине и одгоја при развоју карактера и моралности младих људи.[11] Друштвени углед и богатство нису нужно предности у њеном свету, и даља честа тема Остининих дела су неспособни родитељи. У Гордости и Предрасуди, пропуст гђе. и г. Бенета као родитеља окривљује се за Лидијин мањак моралног расуђивања; Дарси са друге стране, је учен да буде принципијелан и скромно частан, али он је такође и поносан и тегобан.[12] Кити, спашена од Лидијиног лошег утицаја и проводи више времена са старијим сестрама након што се оне бивају венчане, је речено да се значајно поправља у њиховом високом друштву.[11] Америчка романосписатељка Ана Квиндлен посматрала је увод у издање Остинин роман 1995-е:

Гордост и Предрасуда такође говори и о тој ствари коју сви велики романи стављају у обзир, потрагу за собом. I то је први велики роман који нас учи да је потрага преузета истом сигурношћу у соби за цртање док се ћаска као и при тражењу великог белог кита или јавног кажњавања прељубе.[13]

Брак[уреди | уреди извор]

Почетна реч романа фамозно објављује: ,,Опште је позната чињеница да је богатом неожењеном човеку жена преко потребна."[1] Оо поставља брак као централну тему- и заиста централни проблем- оквирно за роман. Читаоцима се намеће питање да ли је овим слободним мушкарцима, заиста потребна жена или није, или су те жеље диктиране од стране ,,комшијских” породица и њихових кћерки које захтевају ,,добру срећу”. Брак је комплексна друштвена активност која заузима политичку привреду, и економију оквирно, у обзир. У случају Шарлот Лукас, на пример, привидни успех њеног брака лежи угодној привреди њиховог домаћинства, док однос између г. и гђе. Бенет служи да опише лосе бракове засноване на почетној привлачности и површности изнад дубине (економске и психолошке). Брак Бенетових је такав пример да ће најмлађа Бенетова, Лидија, имитирати са Викамом, а исходи ће бити далеко од похвалних. Кроз централне ликове, Елизабет и Дарси, започињу роман као непријатељски познаници и неизвесни пријатељи, они касније раде на томе да разумеју једно друго и сами себе да би могли да се венчају у складу са погодним условима свако понаособ, чак иако је њихов ,,једнак” друштвени статус остаје бременит. Када Елизабет одбија Дарсијеву прву просидбу, аргумент венчавања из заљубљености је уведен. Елизабет тек прихвата Дарсијеву просидбу када бива сигурна да га воли и када су њена осећања узвраћена.[14] Остинино комплексно скицирање различитих бракова на крају допушта читаоцима да се запитају какви су облици заједница прихватљиви, посебно када је у питању привилегија привреде, сексуална, пријатељска привлачност.

Богатство[уреди | уреди извор]

Богатство игра кључну улогу на брачном тржишту, не само за младе даме које траже имућног мужа, већ и за мушкарце који желе жену са приходима. Два примера су Џорџ Викам, који је покушао да побегне са Џорџијаном Дарси, и Колонел Фицвилијам. Оженити жену из богате породице осигуравало је повезаност са узвишеном породицом, као што је очигледно у жељама Бинглијевих сестара да се њихов брат ожени Џорџијаном Дарси. Гђа. Бенет често бива виђена како охрабрује своје кћерке да се удају за имућног мушкарца из високог друштвеног сталежа. У првом поглављу, када г. Бингли долази, она објављује ,,ја мислим на његову женидбу једном од њих.”[15]

Наследство се одређивало према пореклу, али је могло бити ускраћено од стране ордината, који би ускратио наследство само на мушке наследнике. У случају породице Бенет, г. Колинс је требао да наследи породично имање након смрти г. Бенета и његова просидба Елизабет би јој обезбедила сигурност у будућности. Она ипак, одбија његову понуду. Закони о наследству су били од користи мушкарцима јер већина жена није имала независна легална права до друге половине 19-ог века. Последица тога било је то да је женска финансијска сигурност зависила од мушкараца. За више средње и аристократске класе, брак са мушкарцем се стабилним примањем скоро је био једини пут до сигурности за жену и њену будућу децу.[16] Иронија у почетној речи романа говори, дакле, да би генерално у овом друштву жена била та која би тражила имућног мужа како би имала успешан живот.

Класа[уреди | уреди извор]

Остин је можда позната по својим ,,романсама”, али бракови у њеним романима спајају се са економијом и класном разликом. Гордост и Предрасуде једва да је изузетак. Када Дарси проси Елизабет, наводи њихове економске и друштвене разлике као препреку преко које његова претерана љубав треба да пређе, иако нервозно чаврља о проблемима које му намећу у његовом друштвеном кругу. Његова тетка, Лејди Кетрин, касније карактерише ове разлике на прилично грубе начине када саопштава какав ће постати брак између Елизабет и Дарсија:,,Хоће ли Пемберлијеве нијансе бити тако загађене?“ Иако Елизабет одговара на Лејди Кетринине осуде да њена је потенцијално нарушавајућа економска и социјална позиција (Елизабет такође инсистира да су она и Дарси ,,једнаки“), Лејди Кетрин одбија да прихвати Дарсијев стварни брак са Елизабет чак и када се роман завршава.

У међувремену, Бинглијеви представљају посебан проблем за управљање друштвеном класом. Иако се Керолајн Бингли и г. Хрст понашају и говоре о осталима као да су одувек припадали вишим ешалонима друштва, Остин уверава објашњавајући да су Бинглијеви постигли своје имућство трговином уместо кроз господски сталеж и аристократске методе наследства и зарађивања новца од њихових закупаца као станодавци. Чињеница да Бингли издаје Недерфилд Хол- је, на крају свега, ,,да допусти’’- значајно га разликује од Дарсија, чије је имање припадало породици његовог оца, и ко је, преко његове мајке, унук и нећак једног грофа. Бингли, за разлику од Дарсија, не поседује свој посед, али има преносиво и растуће богатство што га чини добром приликом на брачном тржишту за сиромашније кћерке господског сталежа, попут Џејн Бенет, амбициозни људи (трговачка класа), итд. Класа игра централну улогу у еволуцији ликова, а Џејн Остинин радикалан приступ класи је виђен током развитка радње.[17]

Уз то, постоји подток старе англо-норманске више класе који се наговештава у причи, као што је сугерисано од стране имена Фицвилијама Дарсија и његове тетке, Лејди Кетрин де Боро; Фицвилијам, D'Арси, и де Буро (Брк) и сва традиционална норманска имена.

Познавање себе[уреди | уреди извор]

Кроз њихове интеракције и њихове критике једно другог, Дарси и Елизабет почињу да препознају своје личне мане и да раде на томе да их исправљају. Елизабет темељно размишља о својим личним грешкама у 36-ом поглављу:

,,Како сам ружно поступила — узвикне она — ја која сам се поносила својом проницавошћу! Ја која сам цијенила себе због својих способности! Ја која сам често омаловажавала сестрину великодушну простодушност и задовољавала своју таштину бескорисним и неоправданим неповјерењем. Колико ме понизило ово откриће! Па ипак, како је праведно ово понижење. Да сам била и заљубљена, не бих могла бити толико слијепа. Но залудила ме таштина, а не љубав. Поласкана пажњом једнога, а увријеђена занемаривањем другога, већ на почетку нашег познанства, ја сам се у оба случаја приклонила предрасудама и незнању, а оглушила о разум. До овог тренутка нисам познавала саму себе.“

Друге карактеристике ретко представљају ову дубину одраза самог себе- или им макар није дат простор у роману за ову врсту развоја. Танер назначава да г.Бенет посебно, ,,има веома ограничене захтеве тог исказа; са мањком било каквих интроспективних навика она је неспособна да цени осећања других и само је свесна материјалних средстава."[18]</реф> Г.Бенетово понашање се огледа у друштву у којем она живи, пошто зна да њене кћерке неће успети ако се не удају: ,,Њена животна сврха је да уда своје кћерке: његова утеха била је добродошлица и новост.[19] Ово доказује да је г.Бенет само свестан ,,материјалних средстава” а не њених личних осећања и емоција.[20]

Стил[уреди | уреди извор]

Понос и Предрасуде, попут мноштва других Остининих радова, уводи наративне технике слободног индиректног говора, који је дефинисан као ,,слободно представљање говора лика, под чим се не мисли, на речи које је стварно изговорио лик, него на речи које представљају мисли лика, или начин на који би лик мислио или говорио, ако би она мислила или говорила.“[19] Остин осмишљава своје ликове са потпуно развијеним личностима и јединственим гласовима. Иако су Дарси и Елизабет веома слични, они су такође и значајно различити.[21] Коришћењем нарације која прихвата тон и вокабулар посебног лика (у овом случају, Елизабет), Остин позива читаоце да прате догађаје из Елизабетиног угла гледишта, делећи њену предрасуде и заблуде. ,,Крива учења, иако подложна од стране обоје протагониста, откривена нам је само кроз Елизабетин угао гледишта и њен слободан индиректан говор је од пресудног значаја... јер кроз њега остајемо затечени, ако не и заглављени, у Елизабетиним презирима.“ [22] Пар пута када је читаоцу омогућено да стекне даље знање о осећањима лика, је кроз писма размењена у овом роману. Дарсијево прво писмо Елизабети је пример овога пошто кроз његово писмо, и читаоцу и Елизабети је пружено сазнање о Викамовом стварном карактеру. Код Остинове је позната употреба ироније кроз роман поготово из угла гледишта Елизабет Бенет. Она саопштава ,,опресивна правила женствености која заиста доминирају њеним животом и радом, и покривена су њеним прелепо изрезбареним тројанским коњем ироничне удаљености."[[5] Започињући историјским истраживањем развоја посебне књижевне форме и онда прелазећи на емпиријске верификације, открива се Слободан Индиректни Говор као средство које се појавило током времена као практично средство за ословљавање физичког развоја умова. Посматрано на овај начин, Слободан Индиректни Говор је изразит књижевни одговор на бригу средине, који пружа научну одбрану која не смањује књижевност на механички наставак биологије, већ схвата да је њена вредност у њеној оригиналној форми.[23]

Развој романа[уреди | уреди извор]

Друга страна Џејн Остининог писма за њену сестру Касандру (11.07.1799) у коме по први пут спомиње Гордост и Предрасуду, користећи наслов Први Утисци (НЛА).

Остин је почела да пише роман након посете Гудстон Парка у Кенту са својим братом Едвардом и његовом женом 1796.[24] На почетку је имао назив Први Утисци, и био је писан између октобра 1796 и августа 1797.[25] Првог новембра 1797 Остинин отац је послао писмо лондонском бестселеру Томасу Каделу како би га питао да ли жели да види руком написану верзију, али понуда је била одбијена повратним записом.[26] Брајтонски логор гдје национална војска одлази у мају након зиме проведене у Меритону био је отворен у августу 1793, а касарне за све дисциплине националне војске су биле завршене до 1796, смештајући догађаје романа између 1793-е и 1795-е године.[27]

Остинова је направила значајане исправке ручно записане верзије Првих Утисака између 1811 и 1812.[25] Јер ништа није остало од оригиналне ручно написане верзије, остало нам је да претпостављамо. Од великог броја писама у коначном роману, претпоставља се да су Први Утисци били епистоларни роман.[28] Она је касније променила назив у Гордост и Предрасуде између 1811/1812, чија је права продала како би објавила руком написану верзију Томасу Егертону за 110 фунти[29] (једнако 6,724 фунте у 2016-ој). Током промене имена романа, Остинова је вероватно размишљала о ,,тегобама и отпорима” сумираним у последњој глави Фени Бернијеве Сесилије, под називом ,,Гордост и Предрасуде”, где се фраза појављује три пута великим словима.[11] Могуће је да је оригинални назив био промењен како би се избегла замена са осталим делима. У годинама између завршетка Првих Утисака и преправки Гордости и Предрасуда, друга два дела су била објављена под тим именом: роман од Маргарет Холфорд и комедија од Хораса Смита.[25]

Историја објављивања[уреди | уреди извор]

Остин је продала ауторска права романа Томасу Егертону из Војне библиотеке у Вајтхолу, у замену за 110 фунти (Остин је тражила 150 фунти).[30] Ово се показало као скупа одлука. Остин је објавила Разум и осећајност на основу процента, чиме се постарала да издавач неће имати никакве губитке, а сама је примала зараду од продаје, која је остајала након исплате трошкова и процента за издавача. Не знајући да ће Разум и осећајност да се распрода и да ће од њега зарадити 140 фунти[26], проследила је ауторска права Егертону за једнократну исплату, што значи да је целокупан ризик (као и све зараде) био његов. Жан Фергус је израчунао да је Егертон накнадно зарадио око 450 фунти само од прва два издања књиге.[31]

Егертон је објавио прво издање Гордости и предрасуде у три тома тврдог повеза, 27. јануара 1813.[32] Роман је рекламиран у Јутарњој хроници и коштао је 18 шилинга.[25] Позитивне критике допринеле су да се ово издање распрода, заједно са другим издањем које је објављено у новембру исте године. Треће издање објављено је 1817.[30]

Ч.Е. Брокова илустрација Џејн Остининог издања Гордости и Предрасуде (шесто поглавље) из 1895-е.

Преводи на страном језику појавили су се први пут 1813. на француском; накнадни преводи објављени су на немачком, данском и шведском.[33] Гордост и предрасуда је први пут у августу 1832. била објављена у Сједињеним Америчким Државама, под називом Елизабет Бенет, или Гордост и Предрасуда.[30] Роман је био такође уврштен у библиотеку Стандардни романи, Ричарда Бентлија 1833. Приређено издање Гордости и предрасуде Р.V. Чепмена, које је први пут објављено 1923.године, постало је стандардно издање на коме се базирају многе модерне објављене верзије романа.[30]

Роман је првобитно објављен без имена ауторке Остин. Уместо тога, писало је „Од аутора Разума и осећајности“. Ово је носило ризик за Остинову, за разлику од тога када је Разум и осећајност објављен са напоменом да је написан ,,Од стране једне даме”.[34]

Рецепција романа[уреди | уреди извор]

При првој објави[уреди | уреди извор]

Роман је лепо прихваћен, са три позитивне критике у првим месецима по објављивању.[31] Ен Изабела Милбенк, касније супруга Лорда Бајрона, називала га је „модерним романом“.[31] Чувени критичар и рецензент, Џорџ Хенри Лијус, изјавио је да би он пре објавио Гордост и предрасуду, или Тома Џоунса, него било који од романа из серије Вејверли Сер Волтера Скота.[35]

Шарлот Бронте је, међутим, у писму упућеном Лијусу, написала да је Гордост и предрасуда разочарење, „пажљиво ограђена, јако култивисана башта, са уредним међама и деликатним цветовима; али... без слободне земље, свежег ваздуха, плавог брда, или лепог планинског потока.“[35]

Касни 19. и 20. век[уреди | уреди извор]

  • 2003.године, ББЦ је спровео анкету за „Највољенију књигу Велике Британије“, у којој је Гордост и предрасуда заузела друго место, иза Господара прстенова.[36]
  • У анкети из 2008, која је обухватала више од 15.000 аустралијских читатеља, Гордост и предрасуда заузела је прво место међу сто једном најбоље написаном књигом икада.[37]
  • Двестота годишњица Гордости и предрасуде прослављена је 2013.године широм света путем медија као што су Хафингтон Пост, Њујорк Тајмс и Дејли Телеграф.[38][39][40][41][42][43][44]

Адаптације[уреди | уреди извор]

Филм, телевизија, позориште[уреди | уреди извор]

Гордост и предрасуда изнедрила је бројне адаптације. Неке од славних филмских верзија, укључујући и ону из 1940, са Грир Гарсон и Лоренсом Оливијеом[45] у главним улогама (делимично базирану на сценској адаптацији Хелен Џероум из 1936), као и ону из 2005. са Киром Најтли (улога номинована за Оскара) и Метјуом Мекфејденом[46] у главним улогама. Међу чувеним телевизијским адаптацијама су две ББЦ-јеве: верзија из 1980.године, са Елизабет Гарви и Дејвидом Ринтаулом у главним улогама и популарна верзија из 1995. године, у којој главне улоге тумаче Џенифер Или и Колин Ферт.

Позоришна верзија из 1936. године, коју је осмислила Хелен Џероум, играла се у позоришту Свети Џејмс у Лондону, са Силијом Џонсон и Хјуом Вилијамсом у главним улогама. Први утисци из 1959. била је музичка верзија у којој су главне улоге тумачили Поли Берген, Фарли Грејнџер и Хермајони Џинголд.[47] 1955. године Бернард Џ Тејлор је написао пробни музички албум, у ком је улогу Елизабет Бенет играла Клер Мур, а г. Дарсија Питер Кери.[48] Нова позоришна изведба Гордости и предрасуде, , Нови Мјузикл, ауторке Џејн Остин, представљена је на концерту 21.октобра 2008. године у Рочестеру, у Њујорку, са Колином Донелом у улози Дарсија.[49] Шведски композитор Денијел Нелсон засновао је своју оперу Гордост и предрасуда из 2011. године на истоименом роману.[50]

Књижевност[уреди | уреди извор]

Роман је инспирисао многобројне друге радове који нису директне адаптације. Књиге које су инспирисане Гордошћу и предрасудом укључују следеће: Кћерке г. Дарсија и Подвизи и пустоловине гђице Алтије Дарси ауторке Елизабет Ештон (Елизабетх Астон), Дарсијева прича (бестселер) и Дијалог са Дарсијем Џенет Ејлмер (Јанет Аyлмер), Пемберли, или: Гордост и предрасуда настављено и Неједнаки брак, или: Гордост и предрасуда двадесет година касније од Еме Тенент (Емма Теннант), Књига о Рут ауторке Хелен Бејкер (Хелен Бакер), Џејн Остин ми је уништила живот, а г. Дарси ми је сломио срце од Бет Патијо (Бетх Патилло), Стропоштавање – Наставак Гордости и предрасуде госпођице Џејн Остин ауторке Хелен Бејкер, Потрага за Пемберлијем од Мери Сајмонсен (Марy Симонсен), Господин Дарси се жени и наставак Дарси и Елизабет: Ноћи и дани у Пемберлију од Линде Бердол (Линда Бердолл).

У романтичној комедији аутора Гвина Кридија, Завођење господина Дарсија, јунакиња стиже у Гордост и предрасуду путем чаробне масаже, препушта се страстима са Дарсијем и несвесно мења остатак приче.

Ебигејл Рејнолдс (Абигаил Резнолдс) је ауторка седам верзија колекције Гордости и предрасуде из доба британског Регентства. Њена серија Варијација на Пемберли укључује Опсесију господином Дарсијем, Освојити господина Дарсија, Шта би урадио господин Дарси и Господин Фицвилијам Дарси: последњи човек на свету. Њена модерна адаптација, Човек који је волео Гордост и предрасуду, одвија се у Кејп Коду.[51]

Роман ауторке Хелен Филдинг (Хелен Фиелдинг) из 1996, Дневник Бриџит Џоунс, такође је заснован на Гордости и предрасуди и резултирао је каснијим истоименим филмом који је изашао 2001.

У марту 2009. године, Кирк Букс објавио је Гордост и предрасуду и зомбије, који користи оригинално дело ауторке Остин и комбинује га са хордама зомбија, канибализмом, нинџама и ултранасилним уништењем.[52] У марту 2010. Кирк Букс објавио је роман Гордост и предрасуда и зомбији: Зоре страхота, који претходи Гордости и Предрасуди и бави се раним данима Елизабет Бенет као гонитељке зомбија.[53] 2016. је објављен филм према овој савременој књижевној адаптацији, са Лили Џејмс и Метом Смитом у главним улогама.

Године 2011., ауторка Мици Серето (Митзи Сзерето) је проширила је роман у Гордости и предрасуди: Скривене пожуде, историјској секс пародији чија је радња паралелна са оригиналном радњом и начином писања Џејн Остин.

Марвел такође објављује своју верзију овог класика пуштањем кратких комичних серија са пет издања која су верна оригиналној причи. Прво издање објављено је 1. априла 2009. а написала га је Ненси Хајески.[54] Објављено је у виду графичког романа 2010. године са илустрацијама Хуга Петруса.

Памела Ејдан (Памела Аидан) је ауторка трилогије књига које говоре о Гордости и предрасуди са тачке гледишта господина Дарсија: Фицвилијам Дарси, Господин. Књиге су Збор попут овог[55], Дужност и жудња[56] и Ова три преостала.[57]

Ауторка детективских романа, Пи Ди Џејмс, написала је књигу под називом Смрт стиже у Пемберли, мистерију са убиством која се одвија шест година након Елизабетиног и Дарсијевог венчања.[58]

Наставак Гордости и предрасуде, Други утисци, ауторке Сандре Лернер (Сандра Лернер), развија причу и замишља шта се можда догодило главним ликовима романа. Написан је у стилу Остинове, након опширног истраживања о периоду и језику, и објављен 2011.године под псеудонимом Ава Фармер.[59]

Роман Лонгборн из 2013.године, чији је аутор Џо Бејкер, замишља животе слуга из Гордости и предрасуде.[60]

У роману Квалификовани, Кертис Ситенфелд ликове из Гордости и предрасуде смешта у савремени Синсинати, где родитељи Бенет, који су некада тежили успињању статусним лествицама у Синсинатију, проживљавају тешке тренутке. Елизабет, успешна и независна новинарка у Њујорку, и њена старија сестра Џејн морају да се умешају у опоравак породичне финансијске ситуације и натерају своје одрасле сестре да се одселе и напредују у животу. Током тих дешавања, сусрећу Чипа Бинглија, млађаног доктора и случајну ријалити звезду, као и његовог колегу са медицине, Фицвилијама Дарсија, циничног неурохирурга.[61]

Гордост и предрасуда такође је инспирисала и бројне научне радове. 2010.године, научници су назвали феромон пронађен у урину миша дарсин[62], по господину Дарсију, јер веома снажно привлачи женке. 2016. године, научни рад објављен у Часопису о наследним метаболичким обољењима поставио је тезу да је госпођа Бенет можда била носилац ретког генетског обољења, што објашњава то што Бенетови нису имали синове и зашто су неке од сестара Бенет тако луцкасте.[63]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Остин 2011, стр. 1
  2. ^ "Монстерсандцритицс.цом"
  3. ^ а б ИСБН 9781853260001.
  4. ^ Јанет M., Тодд (2005). Јане Аустен ин Цонтеxт. Цамбридге Университy Пресс. стр. 127. 
  5. ^ а б Тауцхерт 2003, стр. 144
  6. ^ Фоx, Роберт C. (септембар 1962). "Елизабетх Беннет: Прејудице ор Ванитy?". Университy оф Цалифорниа Пресс: Нинетеентх-Центурy Фицтион. стр. 185—187. 
  7. ^ Цханг, Хуи-Цхун (2014). „Тхе Импацт оф тхе Феминист Хероине: Елизабетх ин Приде анд Прејудице"”. Интернатионал Јоурнал оф Апплиед Лингуистицс & Енглисх Литературе. вол.3, но. 3. 
  8. ^ Фоx, Роберт C. (септембар 1962). "Елизабетх Беннет: Прејудице ор Ванитy?". Университy оф Цалифорниа Пресс.: Нинетеентх-Центурy Фицтион. стр. 185—187. 
  9. ^ Деxтер, Гарy (10. 8. 2008). „"Хоw Приде Анд Прејудице гот итс наме"”. Тхе Даилy Телеграпх. 
  10. ^ Бурнеy, Фаннy (1782). Цецилиа: Ор, Мемоирс оф ан Хеиресс.. Т. Паyне анд сон анд Т. Цаделл. стр. 379—380. 
  11. ^ а б Пинион, Ф Б. А Јане Аустен. Цомпанион. Мацмиллан. 
  12. ^ Аустен, Јане (1973). „61.”. Приде анд Прејудице. 
  13. ^ Qуиндлен, Анна (1995). "Интродуцтион". Приде анд Прејудице. Њујорк: Модерн Либрарy. стр. вии. 
  14. ^ Хаиyан, Гао (фебруар 2013). "Јане Аустен'с Идеал Ман ин Приде анд Прејудице". Тхеорy анд Працтице ин Лангуаге Студиес. ПроQуест Литературе Онлине. стр. 384—388. 
  15. ^ Остин 2013, стр. 1.
  16. ^ Цхунг, Цхинг-Yи (јул 2013). "Гендер анд цласс оппрессион ин Јане Аустен'с Приде анд Прејудице". ИРWЛЕ. 9 (2). 
  17. ^ Мицхие 2016, стр. 370–81
  18. ^ Доодy 1986, стр. 72.
  19. ^ а б Таннер 1986, стр. 124.
  20. ^ Аустен 2016, стр. 7.
  21. ^ Милес 2003
  22. ^ Бакер 2014, стр. 169–178
  23. ^ Флетцхер, Ангус (2013). „"А Сциентифиц Јустифицатион фор Литературе: Јане Аустен'с Фрее Индирецт Стyле ас Етхицал Тоол".”. Јоурнал оф Нарративе Тхеорy. 43: 13. 
  24. ^ „"Хисторy оф Гооднестоне"”. Архивирано из оригинала 03. 05. 2017. г. 
  25. ^ а б в г Ле Фаyе, Деидре (2002). Јане Аустен: Тхе Wорлд оф Хер Новелс. Њујорк: Харрy Н. Абрамс. ИСБН 978-0-8109-3285-2. 
  26. ^ а б Рогерс 2006, стр. 57
  27. ^ Ирвине 2005, стр. 56–57
  28. ^ Хардинг 2001, стр. 58–59
  29. ^ Ирвине 2005, стр. 56.
  30. ^ а б в г Стаффорд, Фиона (2004). "Нотес он тхе Теxт". Приде анд Прејудице.Оxфорд Wорлд'с Цлассицс (ед. Јамес Кинлеy). Оxфорд Университy Пресс. 
  31. ^ а б в Фергус, Јан (1997). "Тхе профессионал wоман wритер".Тхе Цамбридге Цомпанион то Јане Аустен. Цопеланд: Цамбридге Университy Пресс. 
  32. ^ „"Анниверсариес оф 2013"”. Даилy Телеграпх. 28. 12. 2012. Архивирано из оригинала 25. 01. 2018. г.  Невалидан унос |деад-урл=деад (помоћ)
  33. ^ Цоссy, Валéрие; Саглиа, Диего (2005). Тодд, Јанет, ед. Транслатионс. Јане Аустен ин Цонтеxт. Цамбридге Университy Пресс. 
  34. ^ Тандон 2003, стр. 82.
  35. ^ а б Соутхам, Б. C. (1995). Јане Аустен: Тхе Цритицал Херитаге. Њујорк: Роутледге. 
  36. ^ „"ББЦ – Тхе Биг Реад – Топ 100 Боокс"”. ББЦ. мај 2003. Архивирано из оригинала 13. 12. 2005. г.  Невалидан унос |деад-урл=деад (помоћ)
  37. ^ „Ауссие реадерс воте Приде анд Прејудице бест боок”. тхеwест.цом.ау. 
  38. ^ „200тх Анниверсарy оф Приде Анд Прејудице: А ХуффПост Боокс Аустенганза"”. Тхе Хуффингтон Пост. 
  39. ^ Сцхуесслер, Јеннифер . (28. 1. 2013). „"Аустен Фанс то Целебрате 200 Yеарс оф Приде анд Прејудице"”. Тхе Неw Yорк Тимес. 
  40. ^ „"Видео: Јане Аустен целебратед он 200тх анниверсарy оф Приде анд Прејудице публицатион"”. Телеграпх.цо.ук. Архивирано из оригинала 25. 01. 2018. г.  Невалидан унос |деад-урл=деад (помоћ)
  41. ^ „"'Приде анд Прејудице' 200тх Анниверсарy"”. АБЦ Неwс. 
  42. ^ „"Qуеенсбридге Публисхинг: Приде анд Прејудице 200тх Анниверсарy Едитион бy Јане Аустен"”. 
  43. ^ „"ТЕД Талкс то целебрате тхе 200тх анниверсарy оф Приде анд Прејудице". ТЕД Блог.”. ТЕД Блог. 
  44. ^ Ротхман, Лилy (7. 2. 2015). „"Хаппy 200тх Биртхдаy, Приде & Прејудице…анд Хаппy Сунданце, Тоо: Тхе wритер/дирецтор оф тхе Сунданце хит 'Аустенланд' талкс то ТИМЕ абоут wхy wе стилл лове Мр. Дарцy центуриес yеарс латер"”. 
  45. ^ „Приде анд Прејудице (1940)”. ИМДб. 
  46. ^ „Приде анд Прејудице (2005)”. ИМДб. 
  47. ^ „Фирст Импрессионс тхе Броадwаy Мусицал".”. Јанеаустенсwорлд.wордпресс.цом. 6. 11. 2008. 
  48. ^ „Приде анд Прејудице (1995)"”. Бернардјтаyлор.цом. 
  49. ^ „"ПРИДЕ АНД ПРЕЈУДИЦЕ, тхе Мусицал".”. придеандпрејудицемусицал.цом. 
  50. ^ „Столтхет оцх фöрдом / Приде анд Прејудице (2011)”. www.цомпосернелсон.цом. 
  51. ^ „"Абигаил Реyнолдс Аутхор Паге"”. Амазон.цом. 
  52. ^ Гроссман, Лев (април 2009). „"Приде анд Прејудице, Ноw wитх Зомбиес"”. ТИМЕ Магазине. 26.04.2009. 
  53. ^ „Qуиркцлассицс.цом”. Qуиркцлассицс.цом. 
  54. ^ „Марвел.цом.”. Марвел. 
  55. ^ Аидан, Памела (2006). Ан Ассемблy Суцх ас Тхис. ИСБН 978-0-7432-9134-7. 
  56. ^ Аидан, Памела (2004). Дутy анд Десире. ИСБН 978-0-9728529-1-3. 
  57. ^ Аидан, Памела. Тхесе Тхрее Ремаин. ИСБН 978-0-7432-9137-8. 
  58. ^ Хислоп, Вицториа. (27. 1. 2012). "Деатх Цомес то Пемберлеy. Уједињено краљевство: Амазон.цо.ук: Баронесс П. D. Јамес: 9780571283576: Боокс". Амазон.цо.ук. 
  59. ^ Фармер, Ава (2011). Сецонд Импрессионс. Чавтон, Хемпшир, Енглеска: Цхаwтон Хоусе Пресс. ИСБН 978-1-61364-750-9. 
  60. ^ Бакер, Јо (8. 9. 2013). Лонгбоурн. Алфред А. Кнопф. ИСБН 978-0385351232. 
  61. ^ Ситтенфелд, Цуртис (19. 4. 2016). Елигибле. Рандом Хоусе. ИСБН 978-1400068326. 
  62. ^ Робертс, Сарах А..; Симпсон, Деборах M.; Армстронг, Стуарт D.; Давидсон, Аманда Ј.; Робертсон, Дунцан Х.; МцЛеан, Лyнн; Беyнон, Роберт Ј.; Хурст, Јане L (1. 1. 2010). „"Дарцин: а мале пхеромоне тхат стимулатес фемале меморy анд сеxуал аттрацтион то ан индивидуал мале'с одоур".”. БМЦ биологy.  Невалидан унос |деад-урл=. (помоћ)
  63. ^ Стерн, Wиллиам (1. 3. 2016). „"Приде анд протеин"”. Јоурнал оф Инхеритед Метаболиц Дисеасе. ИССН 1573-2665. ПМИД 26743057. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Остин, Џејн (2011). Гордост и Предрасуда. Београд, Србија: Вулкан. стр. погл.1. ИСБН 978-86-7710-629-4. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Гордост и предрасуда на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Gordost_i_predrasuda&oldid=27519267”