Изатин
| |
| Називи | |
|---|---|
| IUPAC назив
1H-indol-2,3-dion
| |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChEBI | |
| ChemSpider | |
| DrugBank | |
| ECHA InfoCard | 100.001.889 |
| КЕГГ[1] | |
| |
| Својства | |
| C8H5NO2 | |
| Моларна маса | 147,1308 g/mol |
| Агрегатно стање | Нараџасто-црвена чврста материја |
| Тачка топљења | 200 °C (392 °F; 473 K) |
| Опасности | |
ЕУ класификација (ДСД)
|
Штетан (Xn) |
| R-oznake | R22 R36 R37 R38 |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 верификуј (шта је   ?)
| |
| Референце инфокутије | |
Изатин (1H-индол-2,3-дион) је дериват индола. Ово једињење је откривено 1841.[2][3] као продукт оксидације индиго боје азотном и хромном киселином. Једињење је присутно у многим биљкама, као што су на пример Isatis tinctoria, Calanthe discolor и Couroupita guianensis.[4]
Фармацеутска својства Шифових база изатина су истражена.[5]
Изатин формира плаву боју (индофенин) ако се помеша са сумпорном киселином и сировим бензеном. Дуго се сматрало да је формирање индофенина реакција са бензеном. Виктор Мејер је изоловао супстанцу одговорну за ову реакцију из сировог бензена. То ново хетероциклично једињење је тиофен.[6]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Јоанне Wиxон; Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст. 17 (1): 48—55. дои:10.1002/(СИЦИ)1097-0061(200004)17:1<48::АИД-YЕА2>3.0.ЦО;2-Х.
- ^ Ердманн, О. L. (1840). „Унтерсуцхунген üбер ден Индиго”. Јоурнал фüр Практисцхе Цхемие. 19 (1): 321—362. дои:10.1002/прац.18400190161.
- ^ Лаурент, А. (1840). „Рецхерцхес сур л'индиго”. Анналес де Цхимие ет де Пхyсиqуе. 3 (3): 393—434.
- ^ да Силва, Ј. Ф. M.; Гарден, С. Ј.; Пинто, А. C. (2001). „Тхе Цхемистрy оф Исатинс: а Ревиеw фром 1975 то 1999” (пдф). Јоурнал оф тхе Бразилиан Цхемицал Социетy. 12 (3): 273—324. дои:10.1590/С0103-50532001000300002.
- ^ Јаррахпоур, А. А.; Кхалили, D. (2005). „Synthesis of 3,3´-[methylenebis(3,1-phenylenenitrilo)]bis[1,3-dihydro]-2H-indol-2-one as a Novel bis-Schiff Base” (пдф). Молбанк. 2005 (4): М437. дои:10.3390/М437.
- ^ Сумптер, W. C. (1944). „Тхе Цхемистрy оф Исатин”. Цхемицал Ревиеwс. 34 (3): 393—434. дои:10.1021/цр60109а003.
Литература
[уреди | уреди извор]- Хеwаwасам, П.; Меанwелл, Н. А. (1994). „А Генерал Метход фор тхе Сyнтхесис оф Исатинс”. Тетрахедрон Леттерс. 35 (40): 7303—7306. дои:10.1016/0040-4039(94)85299-5.
