Пређи на садржај

Изотопи тантала

С Википедије, слободне енциклопедије

Природни тантал (73Та) се састоји од два стабилна изотопа: 181Та (99,988%) и 180мТа (0,012%).

Познато је и 35 вештачких радиоизотопа, од којих су најдуговечнији 179Та са временом полураспада од 1,82 године, 182Та са полуживотом од 114,43 дана, 183Та са полуживотом од 5,1 дана и 177Та са полуживотом од 56,56 сати. Сви остали изотопи имају време полураспада испод једног дана, већина испод једног сата. Постоје и бројни изомери, од којих је најстабилнији (осим 180мТа) 178м1Та са полуживотом од 2,36 сати. Сви изотопи и нуклеарни изомери[1] тантала су или радиоактивни или опсервативно стабилни, што значи да се предвиђа да ће бити радиоактивни, мада није примећено стварно распадање.

Тантал је предложен као материјал за „сољење[2] за нуклеарно оружје (кобалт је други, познатији материјал за сољење). Облога од 181Та, озрачена интензивним неутронским флуксом високе енергије из термонуклеарног оружја при експлозији, трансмутирала би се у радиоактивни изотоп 182Та са полуживотом од 114,43 дана и произвела приближно 1,12 МеВ гама зрачења, што би значајно повећало радиоактивност оружја током неколико месеци. Није познато да је такво оружје икада направљено, тестирано или коришћено.[3] Фактор конверзије из апсорбоване дозе (мерене у грејима) у ефективну дозу (мерену у сивертима) за гама зраке 1, док је за алфа зрачење 50 (тј., гама доза од 1 греја је еквивалентна 1 сиверту, док је алфа доза од 1 греј еквивалентан 50 сиверта), гама зраци се само пригушују заштитом, али се не заустављају. Алфа честице морају да буду унете у тело да би имале ефекат, док гама зраци могу имати ефекта као последица близине експлозији.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Wалкер, Пхилип M.; Царролл, Јамес Ј. (2007). „Нуцлеар Исомерс: Реципес фром тхе Паст анд Ингредиентс фор тхе Футуре” (ПДФ). Нуцлеар Пхyсицс Неwс. 17 (2): 11—15. С2ЦИД 22342780. дои:10.1080/10506890701404206. 
  2. ^ Сублетте, Цареy (1. 5. 1998). „Тyпес оф Нуцлеар Wеапонс – Цобалт Бомбс анд Отхер Салтед Бомбс”. Нуцлеар Wеапонс Арцхиве Фреqуентлy Аскед Qуестионс. Архивирано из оригинала 28. 9. 2019. г. Приступљено 7. 1. 2020. 
  3. ^ D. Т. Wин; M. Ал Масум (2003). „Wеапонс оф Масс Деструцтион” (ПДФ). Ассумптион Университy Јоурнал оф Тецхнологy. 6 (4): 199–219.