Кобалт
 | |||||||
| Општа својства | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Име, симбол | кобалт, Co | ||||||
| У периодном систему | |||||||
| |||||||
| Атомски број (Z) | 27 | ||||||
| Група, периода | група 8, периода 4 | ||||||
| Блок | d-блок | ||||||
| Категорија | прелазни метал | ||||||
| Рел. ат. маса (Ar) | 58,933194(4)[1] | ||||||
| Ел. конфигурација | [Ar]3d74s2 | ||||||
по љускама | 2, 8, 15, 2 | ||||||
| Физичка својства | |||||||
| Боја | плавичаста | ||||||
| Агрегатно стање | чврсто | ||||||
| Тачка топљења | 1.768 K (1.495 °C) | ||||||
| Тачка кључања | 3.200 K (2.927 °C) | ||||||
| Густина | 8.900 kg/m³ | ||||||
| Моларна запремина | 6,67×10−3 m3/mol | ||||||
| Топлота фузије | 16,19 kJ/mol | ||||||
| Топлота испаравања | 376,5 kJ/mol | ||||||
| Притисак паре | 175 Pa (1.768 K) | ||||||
| Сп. топл. капацитет | 420 J/(kg·K) | ||||||
| Атомска својства | |||||||
| Оксидациона стања | 2, 3 | ||||||
| Особине оксида | амфотерни | ||||||
| Електронегативност | 1,88 (Полинг) 1,70 (Олред) | ||||||
| Енергије јонизације | 1: 760,4 kJ/mol 2: 1.648 kJ/mol 3: 3.232 kJ/mol (остале) | ||||||
| Атомски радијус | 135 (152) pm | ||||||
| Ковалентни радијус | 126 pm | ||||||
| Остало | |||||||
| Кристална структура | збијена хексагонална (HCP) | ||||||
| Брзина звука | 4.720 m/s (293,15 K) | ||||||
| Топл. водљивост | 100 W/(m·K) | ||||||
| Сп. ел. водљивост | 17,2×106S/m | ||||||
| Мосова тврдоћа | 5,0 | ||||||
| CAS број | 7440-48-4 | ||||||
Кобалт (Co, лат. cobaltum) метал је VIIIB групе.[2] Поседује 17 изотопа чије се атомске масе налазе између 35-64. Постојан је само 59, који чини скоро 100% његовог изотопа у природи. 1735. године открио га је G. Brandta.
Особине[уреди | уреди извор]
Чисти кобалт је сребрнаст, блистав веома тврд метал, који поседује феромагнетична својства. Употребљава се као додатак магнетичним рудама.[3]
Заступљеност[уреди | уреди извор]
Заступљен је у земљиној кори у количини од 20 ppm (енг. parts per million) у облику два минерала: Смалтита и кобалтита које обично прате руде бакра и никла
Једињења[уреди | уреди извор]
Несиметричне соли кобалта нпр. K3CoO4 имају јаке феромагнетске особине и користе се у електроници. Комплексна једињења карбоникла и фосфини користе се као катализатори многих органских реакција. Раствори соли кобалт (II) i (III) имају крваво-црвену, и плаву боју и користе се у производњи боја.
Биолошки значај[уреди | уреди извор]
Кобалт је активатор бројних ензима у живим организмима. Витамин B12 (утиче на количину хемоглобина и број црвених крвних зрнаца у крви), садржи у својој структури кобалт који је координативно везан са органским делом молекула и једним CN- јоном. Ипак минималне дневне потребе за кобалтом су веома мале 0,05 ppm.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305.
- ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
- ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 |
Кобалт на Викимедијиној остави. |
