Лепосава Миљковић Витановић
Лепосава Миљковић Витановић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1882. |
| Место рођења | Лесковац, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 1960. |
| Место смрти | Лесковац, СФР Југославија |
Лепосава Миљковић Витановић (Лесковац, 1882 — 1960) прва је лесковчанка која је завршила два факултета у иностранству – филозофски факултет и студије медицине. Један од оснивача и учесника прве Генерална скупштина огранака Српског лекарског друштва за лесковчки, власотички и јабланички округ, одржане у Лесковцу, 1. марта 1947. године, у згради Хигијенског института.[1] Као лекар била је велики хуманиста и доброчинитељ, због чега је била омиљена међу сиротињом јер им је указивала лекарску помоћ, углавном без надокнаде, и радо је одлазила у њихове домове да их лечи и стара се о њиховом здрављу.[2]
Живот и каријера
[уреди | уреди извор]Рођена је у лесковцу 1882. године. У Софији је 1911. године завршила студије историје и географе. Када су се завршили балкански ратови, Лепосава Миљковић уписала је Медицински факултет у Женеви. Студирала је медицинеу уз материјалну подршку своје мајке, Александре. Била је стипендисткиња Деканата Медицинског факултета у Женеви. Након прве успешно завршене године, стипендирање њених студијаје преузела је Србија. Студије медицине завршила је 1919. године.[2]
По завршетку студија медицине враћа се у Србију и почиње да ради у Среској болници у Лесковцу. По указу престолонаследника, будућег краља Александара II Карађорђевића, премештена је 1921. године и постављења за секундарног лекара Окружне болнице у Приштини.
Затим је радила у Сјеници, Новом Пазару, Врању, Велесу да би са 1936. године поново вратила у родни град у коме је била асистента банске болнице у Лесковцу.[3]
У освит Другог светског рата постављена је за управнка болнице у Лебану где остаје до ослобођења Југославије, када се враћа у Лесковац и у њему ради до пензионисања.
Витановић је била амбициозна жена. Завршила је два факултета и говорила четири језика (француски, бугарски, немачки и латински).
Преминула је 1960. године у Лесковцу у коме је сахрањена на градском гробљу.[2]
Извори
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Љиљана Стојановић, Ивана Ристић, Мирјана Мијајловић, Из женског угла — Заслужне жене Лесковца Београд : Жене у црном, 2012. (Нови Сад : Студио Деник). - 46 стр.
