Martin Arousmit

С Википедије, слободне енциклопедије
Настанак и садржај
Ориг. насловАрроwсмитх
Језикенглески
Издавање
Издавање1925
Број страница440 (прво америчко издање)
Превод
ПреводилацЛепосава Ж. Симић

Мартин Ароусмит (енгл. Arrowsmith) роман је америчког књижевника Синклера Луиса, објављен 1925. године. Освојио је Пулицерову награду 1926. године (коју је Луис одбио). Луису је у припреми овог романа много помогао писац научних дела Пол де Круиф[1] коме је припадало 25% зараде од продаје, иако је Луис потписан као једини аутор. Мартин Ароусмит  је роман који се бави културом науке. Написан је након реформи медицинског образовања које су проистекле из Флекснеровог извештаја о Медицинском образовању у Сједињеним Државама и Канади: извештај Фондацији Карнеги за унапређење образовања из 1910. године, који је позивао медицинске факултете у Сједињеним Државама да се држе конвеционалне науке у својим предавањима и истраживањима.

Радња[уреди | уреди извор]

 УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис радње!

Овај роман је прича о интелигентном заљубљенику у науку Мартину Ароусмиту који прелази пут од малог града на средњем западу до високих ешалона научне заједнице. (Рођен је у Елк Милсу у Винемаку, измишљеној држави у којој се одвија радња неколико других Луисових романа). Успут се окушава на медицинском факултету. Верио се са једном женом, преварио је са другом па се и с њом верио, и на крају позвао обе на ручак да изглади ствари. На крају је увредио свог ментора, Макса Готлиба, и био суспендован с медицинског факултета. Постаје обичан радник, а потом се венчава са Леором док га њена породица издржава уз обећање да ће основати приватну ординацију као једини лекар у маленој Витсилванији у Северној Дакоти. Исфрустриран приватном ординацијом, постаје јавни здравствени службеник у Ајови и започиње љубавну везу са младом ћерком директора за здравствену заштиту. Након низа политичких расправа, даје отказ и прелази да ради у ексклузивној приватној болници у Чикагу. Коначно, Ароусмит добија признање од бившег ментора с медицинског факултета, Макса Готлиба, за научни рад који је написао и добија позив да се придружи престижном истраживачком институту у Њујорку. Кулминација књиге говори о Ароусмитовом открићу једног бактериофага који уништава бактерије и о његовим искуствима на измишљеном карипском острву док се суочава са епидемијом бубонске куге.

Његови научни принципи му говоре да избегава масовну употребу бактериофага на острву. Тачно научно разумевање бактериофага је важније од свих особа на острву које би умрле без лечења. Након што његова жена, Леора, и сви други из института који су дошли с њим на острво умру од куге, он нерадо одбацује научне принципе и почиње да лечи све на острву бактериофагом. На острву, започиње љубавну везу са једном богаташицом с којом се касније венчава. Сматра да његови поступци на острву представљају издају науке и његових принципа.

По повратку у Њујорк, третирају га као хероја због онога што је урадио на острву. Прво добија унапређење у лабораторији, а потом му је понуђено да постане директор читавог института. Одбија унапређење. Напушта своју нову жену и синчића да би радио у шуми у Вермонту као потпуно независни научник. Када му жена коначно понуди да се пресели у Вермонт да му буде близу, он јој говори да не жели ништа да има с њом и да треба само да га остави на миру.

Теме[уреди | уреди извор]

Књига садржи значајне друштвене коментаре о стању и очекивањима медицине у Сједињеним Државама двадесетих година XX века. Ароусмит је напредан, помало чак и бунтовник, и често преиспитује постојеће стање ствари када сматра да оно има недостатака.

Овај роман је био инспирација за неколико генерација студената медицине. Главни јунак се суочава с много недоумица када су у питању његова каријера и животне одлуке. Док детаљно описује Ароусмитове племените идеале у вези са медицинским истраживањима за добробит човечанства и његову несебичну посвећеност пацијентима, Луис убацује и многа не тако племенита искушења и самообмане на Ароусмитовом путу. Привлачност финансијске сигурности, признања, чак и богатства и моћи, одвајају Ароусмита од његовог првобитног плана да се угледа на свог првог ментора, Макса Готлиба, сјајног али грубог бактериолога.

У роману Луис описује различите стране лекарске обуке, праксе, научног истраживања, научне преваре, лекарске етике, јавног здравља, и личних/професионалних сукоба који се дешавају и данас. Љубомора међу колегама, притисци од стране института, похлепа, глупост и немарност су приказани на сатиричан начин, а сам Ароусмит као иритантни егоцентрик. Али присутни су и неуморна посвећеност и поштовање научних метода и интелектуалне искрености.

Мартин Ароусмит дели неке биографске сличности са животом Феликсом д’Ерелом, који је у роману заједно са Ароусмитом открио бактериофаге и предухитрио га у објављивању резултата. Због детаљних и занимљивих описа експерименталних лабораторијских истраживања као праксе, професије, идеологије, погледа на свет, „истакнуте нити у модерној култури, начина живота“,[2] Мартин Ароусмит се уопштено сматра класичним „научним романом“, који је усредсређен на моралне дилеме с којима се могу сусрести биомедицински научници.[3]

Мартин Ароусмит је упоређиван са романом Цитадела Арчибалда Кронина (објављен после Ароусмита, 1937. године), који се такође бави животним искуствима младог лекара идеалисте који покушава да преиспита и побољша постојећи медицински систем.

Де Круиф је инспирацију за локације и ликове у Ароусмиту извлачио из посебних извора. Рад у лабораторији и експерименти Макса Готлиба су засновани на каријерама Фредерика Џорџа Новија и Жака Лоуба. I Лоуб и Де Круиф су радили на Рокфелеровом институту за медицинска истраживања у Њујорку, а Нови је био Де Круифов дугогодишњи ментор.[4]

Један писац за стручни часопис Извештаји јавног здравља прокоментарисао је да је овај роман предвидео многе успехе и проблеме који утичу на лекарску професију данас, као што су сукобљене потребе и циљеви клиничких и медицинских научника; комерцијални интереси фармацеутских кућа које производе нове лекове и вакцине насупрот потреби да се трага за научном истином; политичке и друштвене потешкоће у развијању програма за заштиту јавног здравља; и све већа улога лекара у америчком друштву.[5]

Пулицерова награда[уреди | уреди извор]

Луис је за роман Мартин Ароусмит освојио Пулицерову награду за књижевност 1926. године, али је одбио да је прими. У писму комисији је написао:

Желим да Вам се захвалим што сте одабрали мој роман Мартин Ароусмит за Пулицерову награду. Ту награду морам да одбијем, а моје одбијање би било бесмислено ако не објасним разлоге.

Све награде, као и све титуле, опасне су. Они који жуде за наградама су склони да раде не због инхерентне изврсности већ због спољних награда; они су склони да напишу ово или да опрезно избегну да напишу оно, да би удовољили предрасудама насумичне комисије. А Пулицеровој награди за романе се нарочито може приговорити да су њени услови констатно и гнусно погрешно приказивани.

Ти услови гласе да ће награда бити додељена „за амерички роман објављен током године који ће на најбољи начин представити здраву атмосферу америчког живота и највиши стандард америчких обичаја и човечности“. Ова реченица, ако и има икакво значење, значила би да ће се процена романа вршити не према стварним књижевним заслугама, већ према покорности кодексу лепог понашања који је у том тренутку популаран.[6]

Њујорк тајмс је известио да је, према очевицима, прави разлог то што је Луис и даље био љут што роман Главна улица није освојио ову награду 1921. године.[7]

Филмске, радио и телевизијске адаптације[уреди | уреди извор]

Једина филмска адаптација ове књиге је филм Ароусмит из 1931. године, са Роналдом Колманом и Хеленом Хејз у улогама Ароусмита и Леоре. Филм је био номинован за четири Оскара, укључујући и онај за најбољи адаптирани сценарио.

Радио позориште Лукс је 25. октобра 1937. године представило једночасовну радио адаптацију са Спенсером Трејсијем и Феј Реј у главним улогама.[8][9]

Хелен Хејз је поновила своју улогу Леоре у једночасовној адаптацији на радио програму Кембел плејхаус, са Орсоном Велсом у улози Ароусмита. Програм је емитован 3. фебруара 1939. године.[10][11][12][13]

Америчка група коњаника  представила је своју верзију са Тајроном Пауером у главној улози, 23. фебруара 1942. године.

Педесетих и шездесетих година XX века, књига је више пута адаптирана за мале екране, а сажете верзије ове приче су приказане у оквиру серија као што су Телевизијско позориште Крафт и Дупон шоу месеца.

Чешка мини-серија је направјена 1999. године, са Јаном Штастнијим у главној улози и Терезом Бродском у улози „Леоре Тозерове“.

Постоји популаран мит да је рок бенд Аеросмит позајмио име од ове књиге. Иако су чланови ове групе читали ову књигу као лектиру у школи, више пута су изричито негирали било какву везу. Заправо, име је први пут одбијено, јер су остали мислили да је бубњар Џои Крејмер позајмио име од Синклеровог романа. Када је објаснио да се имена различито пишу и да је име смислио док је слушао албум Харија Нилсона, Ериал бале (Аериал Баллет), остали чланови су прихватили име.[14]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Фангерау 2006.
  2. ^ Сцхорер M. (1961) Синцлаир Леwис: ан Америцан лифе. Неw Yорк / Торонто / Лондон: МцГраw-Хилл., п. 414
  3. ^ Зwарт Х. (2015) Пхаге етхицс. А ‘дептх’ биоетхицал реадинг оф Синцлаир Леwис’с сциенце новел Арроwсмитх. Ин: Хуxтабле Р, Меулен Р. тер (едс.) Тхе воицес анд Роомс оф Еуропеан Биоетхицс. Роутледге, пп. 53-71.
  4. ^ Лингеман 2005, п. 206, 206, 222.
  5. ^ Рефлецтионс он Синцлаир Леwис'с Арроwсмитх: тхе греат Америцан новел оф публиц хеалтх анд медицине, Хоwард Маркел, MD, ПхД, Публиц Хеалтх Цхроницлес ин Публиц Хеалтх Репортс, Јулy/Аугуст 2001, вол.116, УС Натионал Либрарy оф Медицине, Натионал Институтес оф Хеалтх. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC1497336/
  6. ^ Синцлаир Леwис Социетy ФАQ2.
  7. ^ МцДоwелл, Едwин (1984-05-11). https://www.nytimes.com/1984/05/11/books/publishing-pulitzer-controversies.html "Публисхинг: Пулитзер Цонтроверсиес". Тхе Неw Yорк Тимес. https://www.worldcat.org/title/new-york-times/oclc/967783815. Ретриевед 2018-02-15.
  8. ^ Луx Радио Тхеатер 54 - Арроwсмитх - 1937/10/18http://podbay.fm/show/216589078/e/1205740860
  9. ^ Луx Радио Тхеатер #147 Оцт 25, 1937 - Арроwсмитх - ЦомицБоокПлусhttp://comicbookplus.com/?dlid=47578
  10. ^ Арроwсмитх (Фебруарy 3, 1939) МП3 http://comicbookplus.com/?dlid=47578
  11. ^ Арроwсмитх (Фебруарy 3, 1939) Реал Аудио
  12. ^ Арроwсмитх (Фебруарy 3, 1939) Цхецксумс Арцхивед Јануарy 30, 2016, ат тхе Wаyбацк Мацхине.
  13. ^ Тхе Мерцурy Тхеатре он тхе Аир / Цампбелл Плаyхоусеhttp://www.mercurytheatre.info/
  14. ^ Давис, Степхен (1997). Wалк Тхис Wаy: Тхе Аутобиограпхy оф Аеросмитх. Неw Yорк.: ХарперЦоллинс. пп. 106–107. ISBN 978-0-380-97594-5.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Martin_Arousmit&oldid=26760852”