Пређи на садржај

Наста Ројц

С Википедије, слободне енциклопедије
Наста Ројц
Лични подаци
Датум рођења(1883-11-06)6. новембар 1883.
Место рођењаБјеловар, Аустроугарска
Датум смрти6. новембар 1964.(1964-11-06) (81 год.)
Место смртиЗагреб, СФРЈ
Уметнички рад
Пољесликарство
Утицаји одсликарске школе Отона Ивековића

Наста Ројц, рођена као Јерка Хермина Љубица Ројц (Бјеловар, 6. новембар 1883. - Загреб, 6. новембар 1964), била је хрватска сликарица, која се бавила актом, пејзажима, мртвим природама, портретима и аутопортретима. Док је за живота још и била присутна на излагачкој сцени, након смрти ова је сликарица полако падала у заборав, што потврђује и попис њених самосталних изложби – за живота такве су изложбе биле релативно бројне, но након смрти све ређе.[1] Наиме иако њена ликовна дела спадају у врх савременог хрватског сликарства, на њену уметничку каријеру и историјско сећење деловаће највероватније њена хомосексуалност, тако да се њено ликовно стваралаштво данас не налазе ни у једној националној музејско-галеријској институцији у Хрватској и шире.[2]

Живот и каријера

[уреди | уреди извор]

Рођена је 1883. године у Бјеловару као прво од четверо деце угледног бјеловарског адвоката, као Наста Јерка Хермина Љубица Ројц. Основну школу завршава у родном Бјеловару, а гимназију у Загребу у коме је истовремено посећивала часове писања и цртања код сликара Јосипа Хохњеца,[а] Након гимназије отац ју уписује у самостан Сацре Цеур у Гразу. Али убрзо, упркос очевом противљењу, из Бјеловара долази у Загреб на приватне часове сликарства код Отона Ивековића.[2]

Сликарско школовање Наста Ројц је започела 1901. године у приватној сликарској школи Отона Ивековића у Загребу. Да би се од 1902. године с прекидима школовала на Кунстсцхуле фур Фрауен унд Мадцхен у Бечу у коме је завршила и фотошколу.

Године 1908. Поновно се враћа на Фрауен Академие у Беч 1908. године и усавршава моделирања. Студиј сликарства коначно је завршила 1911. године у Бечу,[3] код професора сликар Лудwиг Мицхалек-а, вајара Отто Кöниг-а и припадник бечке сецесије Ханс Тицхy-ја.[4]

Наста Ројц која је од ране младости показивала хомосексуалну склоност, ступила је у брак склопљен 1910. године с пријатељем и колегом Бранком Шеноом. Након Првог светског рата, почев од 1923. напушта супруга и отворено живи у лезбијској вези с Алеxандрином M. Онслоw, припадницом британске војске коју је упознала непосредно по завршетку Првог светског рата.[5] Са Алеxандрином настаја је живела у Загребу од 1925. године па све до Алеxандринине смрти 1947. године, у кући на Роковом перивоју бр. 6 у Загребу, у којој се налазио уметничин атеље који је уједно био и салон, попут савремених париских салона тога доба.[2]

Ликовно стваралаштво

[уреди | уреди извор]

Током школовања код Јосипа Хохњеца Наста је савладала перспективно цртање, цртање елемената орнамента и основна начела о хармонији боја,124 што јој је омогућило да се активно укључи у културно-уметничком живот на прелазу из 19. у 20. век.

Бавила се актом, пејзажима и мртвим природама, али портрети и аутопортрети означиће њену уметничку каријеру, и постаће њена главна ликовна преокупација.

У делима попут „Аутопортрета с кистом” (1910.), „Аутопортрета у бијелој кошуљи” (1925.) и делима која су на ретроспективној изложби 1996. и 1997. била изложено под називом „Симболистички аутопортрет”, ауторица приказује одбацујући чин идентификације с устаљеним предоџбама грађанске женствености.

По узору на лондонски клуб ликовних уметница Wомен'с Интернатионал Арт Цлуб, Наста је основала Клуб ликовних умјетница у Хрватској, који је уједно био и први клуб те врсте на простору Хрватске. Основни циљ клуба био је да прикаже рад уметница које су у првој половини 20. века биле мање заступљене као сликарице у области сликарства.[6]

У својим делима Наста Ројц непрестано инсистира на првом лицу једнине, на личној заменици „Ја”, на самоодређењу – борац, у конкретном тренутку сопствене историје, која се догађа мимо нормативне хетеросексуалне родне идентификације и симболичког поретка, поретка језика, који јест закон и основа друштвених уговора. Наста Ројц себе репрезентира без маске: грађанске, хетеронормативне маске женствености.[7] Због таквих ставова аутопортрет Насте Ројц се данас не налазе ни у једној националној музејско-галеријској институцији, већ им се након сликаричине ретроспективне изложбе одржане пред сам крај двадесетог века у загребачком Уметничком павиљону, губи сваки траг.[8]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ За Јосипа Хохњеца се у Загребу говори да је навише утицао на Настино животно звање.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Поклечки, Стошић, Јасминка (април 2014). „Наста Ројц - критичка ретроспектива”. Приступљено 8. 3. 2021. 
  2. ^ а б в Адамовић, D., Медар, M. (2004.), Наста Ројц; Живот и дјело, Градски музеј Бјеловар, стр. 20.
  3. ^ Адамовић, D., Медар, M. (2004.), Наста Ројц; Живот и дјело, Градски музеј Бјеловар, стр. 23.
  4. ^ Сцхöрнер, Г. (1987.), Аустријски реализам на примјеру умјетниковог живота. Хеинрицх Зита: Кипар и његово вријеме. Беч 1987., стр. 12.
  5. ^ Адамовић, D., Медар, M. (2004.), Наста Ројц; Живот и дјело, Градски музеј Бјеловар, стр. 30.
  6. ^ Гамулин, Г.(1987.), Хрватско сликарство XX. Стољећа, Загреб: Напријед.
  7. ^ Адамовић, D., Медар, M. (2004.), Наста Ројц; Живот и дјело, Градски музеј Бјеловар, стр. 43.
  8. ^ Адамовић, D., Медар, M. (2004.), Наста Ројц; Живот и дјело, Градски музеј Бјеловар, стр. 67.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Nasta_Rojc&oldid=26773759”