Неураминска киселина

С Википедије, слободне енциклопедије
Неураминска киселина
Називи
IUPAC називс
(4S,5R,6R,7S,8R)-5-amino-4,6,7,8,9-
pentahidroksi-2-okso-nonanoinska kiselina
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
МеСХ Неураминиц+Ацидс
  • O=C(O)[C@@]1(O)O[C@@H]([C@H](O)[C@H](O)CO)[C@H](N)[C@@H](O)C1
Својства
C9H17NO8
Моларна маса 267,233 g/mol
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Неураминска киселина(5-амино-3,5-дидеокси-D-глицеро-D-галакто-нон-2-улосонска киселина) је моносахарид са девет угљеника, који је дериват кетононоза. Неураминска киселина се може приказати као производ алдолне кондензације пирувинске киселине и D-манозамина (2-амино-2-деокси-маноза). Неураминска киселина се не јавља у природи, али су многи од њених деривата широко заступљени у животињским ткивима и у бактеријама, посебно у гликопротеинима и ганглиозидима. N- или О-супституисани деривати неураминске киселине су колективно познати као сијалинске киселине. Предоминантна форма у ћелијама сисара је N-ацетилнеураминска киселина. Амино група носи било ацетил или гликолил групу. Хидроксилни супституенти могу знатно да варирају: ацетил, лактил, метил, сулфат и фосфатне групе су нађене.

Име "неураминска киселина" је увео немачки научник Е. Кленк 1941, док је описивао мождане липиде из којих се формира као производ разлагања.[3].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Klenk, E. 1941. Neuraminsäure, das Spaltprodukt eines neuen Gehirnlipoids. Zeitschr. f. Physiol. Chem. 1941; 268:50-58.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]