Неурофармакологија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Неурофармакологија је изучавање начина на који лекови утичу на ћелијске функције нервног система. Постоје две главне гране неурофармакологије: бихевиорална и молекуларна. Бихевиорална неурофармакологија је усресређена на изучавање начина на који лекови утичу на људско понашање (неуропсихофармакологија), укључујући изучавање начина на који зависност од лекова и адикција утичу на људски мозак.[1] Молекуларна неурофармакологија обухвата изучавање неурона и њихове неурохемијске интеракције, са општим циљем развоја лекова који имају корисно дејство на неуролошке функције. Ова два поља су блиско повезана, пошто се оба баве интеракцијама неуротрансмитера, неуропептида, неурохормона, неуромодулатора, ензима, секундарних гласника, котранспортера, јонских канала, и рецепторских протеина у централном и периферном нервном систему. Изучавањем тих интеракција се развијају лекови за третман многих неуролошких поремећаја, укључујући бол, неуродегенеративне болести попут Паркинсонове болести и Алцхајемерове болести, психолошки поремећаји, адикција, и многи други.

Референце[уреди]

  1. ^ Еверитт, Б. Ј.; Роббинс, Т. W. (2005). „Неурал сyстемс оф реинфорцемент фор друг аддицтион: фром ацтионс то хабитс то цомпулсион”. Натуре Неуросциенце. 8 (11): 1481—1489. ПМИД 16251991. дои:10.1038/нн1579. 

Види још[уреди]