Неуротеологија

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Неуротеологија покушава да истражи утицај религиозног искуства на промене у мозгу

Неуротеологија је мултидисциплинарна област бихевиоралне и социјалне неуронауке која се бави изучавањем промена на мозгу које су условљене настанаком или настају због одређених спиритуалних или религијских искустава.[1] Њена истраживања заснована су на коришћењу метода неуролошке визуализације мозга као што. ЕЕГ, фМРИ, позитронска емисиона томографија, уз помоћ који се покушава утврди однос између активности мозга и индивидуалног духовног искуства. Студијама, су посебно обухваћене испоснице, будисти и други људи који верују да имају осећај способност да директно комуницирају са божанством.

Због бројних несугласица које прате сваку научну и ненаучну расправу на тему духовности и религије, многи неуротеологију као област когнитивне, бихевиоралне и социјалне неуронауке религијских искустава и спиритуалности, сврставају ван концепта биолошких наука и приближавају је филозофији, па чак и псеудонауци.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Одавно је потврђено да у готово сваком психотерапијском правцу поред научне компоненте (сложен метатеоријски логички систем идеја везан за тумачење психичког поремећаја и примену кључне методе) присутна и магијска, и нека врста религиозне компоненте, у којој терапеут има донекле улогу шамана или врача, чији је садржај, јунговски речено, архетип религиозности у смислу вере у метод (блискији религиозном аспекту) или вере личност терапеута (ближи магијском аспекту психотерапије). На основу ових ставова стиче се утисак да неурофизиологија религијских или спиритуалних искустава, може бити од утицаја не само на промене у психичкој сфери и функцјама мозга, већ и у процесу успешног лечења.[3]

У књизи „Острво“ Aldous-а Huxley-а из 1962. први пут се помиње термин неуротеологија.

Термин неуротеологија увели су у употребу Aldous Huxley у утопистичком роману „Острво“ („Island“) објављеном 1962. године и Laurence Mc Kinney у књизи „Неуротеологија, виртуелна религија двадесетог века“ објављеној 1994. године.[4] На основу ставова објављених у овим књигама стиче се утисак о самом концепту неурофизиологије религијских или спиритуалних искустава који су највећим делом произашли из проучавања доживљених спиритуалних искустава особа које болују од епилепсије потиљчног режња, а које су претходно биле атеисти.

Према примарној хипотези Laurence Mc Kinney-а основу вечитог питања о сврси нашег постојања треба тражити у развојној неурофизиологији префронталног можданог режња, који формира илузију временске хронологије као фундаменталног дела нормалне људске когниције након трече године живота. Управо се због немогућности одраслог мозга да поврати рана сећања из доба интензивног развоја, отварају се питања попут ових одакле смо дошли на ову планету, или где све одлази, што на подсвесном нивоу код човека размишљање о овим и другим појмовима усмерава у област религијских објашњења.

Др Андре Невберг, у својој књизи „Принципи неуротеологије“ приказао је резултате истраживања у којима је одлучио да скенирањем главе открије шта се мења у изгледа мозга код једне редовнице за време молитве, Сикха док без прекида понавља свој напев или будиста у дубокој медитацији. У закључку књиге Невберг наводи:[5]

Такође у делима Далај Ламе и Артура Кларка широко је прихваћен појам који смрти тумачи као мирну регресија у бесконачност. Европски неуротеолог Еуген Древерман, у својим публикацијама из 2006. и 2007. годинег Модерна неурологија и питање Бога, радикално критикује традиционални концепт Бога и духовност реинтерпретирајући религију из угла неурологије. Тиме је изазвао бројне полемике на ову тему, који пре свега настју због непрецизност у схватању неуротеологије као науке која одбацује религију, што потенцира и тренутно оштре и непрестане медијске написе супротстављених ставова.

Истраживања[уреди | уреди извор]

Британски биолог Алистер Харди је 1969. основао Центар за истраживање религиозног искуства у Оксфорду након што се повукао са места професора зоологије. Цитирајући верзију религиозног искуства Вилијама Џејмса (1902), он је прво кренуо у прикупљање података из прве руке, на основу испричаних искустава. За заслуге у неуротеологији добитник је Награде Темплтон за 1985. годину.[7]

Његов наследник Давид Хаи предложио је у Божјем биологу: Живот Алисте Хардија (2011) нове технике научног испитивања.

У основи неуротеологије која се бави односом између мозга и религиозног искуства, налази се тежња и потреба неуронауке па и теологије да пронађе одговоре на вечна питања о томе ко смо, који је смисао живота и значења религиозности?

Такође истраживања у неуротеологији треба да утврде везу између религије и здравље. Разумевањем начина како функционише мозак током одређених верских обреда (нпр, медитације и молитве), можемо започети да схватамо како религија утиче на психичко и физичко здравља.[8] На ово указују неки примери на моделима мождане активности током медитације, када је утврђено да можда постоји веома много доказивих разлога,[9] зашто људи који често практикују медитацију, имају нижи крвни притисак, нижу учестоласт срчаног ритма,[10] смањену анксиозност, и снижену депресивношћу.[11][12]

У овој области неуротеологије дана се користе две врсте научних експеримената:

  • проучавање неурофизиолошких основа медикаментима стимулисаних спиритуалних искустава,
  • проучавање и праћење мождане активности и промена на мозгу током оваквих искустава неуроимиџинг или сликовним методама (нпр магнетна резонантна томографија, спектрална емисиона томографија...).[13][14]

Овим истраживањима покушава се доказати постојања губитка перцепције мозга, која повезује свест, са телом и околином, и тиме тражи објашњење за бројна паранормална искустава током клиничке смрти, трансценденталних, или спиритуалних сеанси.

За разлику од неуронауке, која у овим стањима тражи патолошку супстрат у основи религијских искустава, углавном стоји нормална неурофизиолошка реакција мозга у екстремним ситуацијама.[15]

Психофармакологија[уреди | уреди извор]

Психофармакологија, коју изучавају неки научници, сматра да основа духовног искуства настаје у областима неуролошка физиологија. У том смислу наведене су спекулативне тврдње да повећање нивоа Н, Н-диметилтриптамина у пинеалној жлезди доприноси духовним искуствима.[16][17]Међутим научне студије које то потврђују тек треба да буду објављене.

Такође неки психофармаколози сматрају да стимулација темпоралног режња психоактивним супстанцама нпр. „чаробним гљивама“ опонаша религиозна искуства.[18] Ова хипотеза је нашла лабораторијску валидацију применом псилоцибина.[19][20] [34] [35]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Brian Alston, What Is Neurotheology, 2007
  2. ^ Brefczynski-Lewis JA, Lutz A, Schaefer HS, et al. Neural correlates of attentional expertise in longterm meditation practitioners. Proc Natl Acad Sci USA 2007;104:11483–488.
  3. ^ Lewin B. (1956): Der Einfluss magischer und religiöser Vorstellungen auf die Pathoplastik reaktiver und endogener Störungen in Ägypten, Zeitschrift für Psychotherapie und Medizinische Psychologie, 6, 60-75.
  4. ^ Laurence O. McKinney, Neurotheology: Virtual Religion in the 21st Century, Amer Inst for Mindfulness, 1994
  5. ^ Andrew B. Newberg, Principles of Neurotheology, Ashgate Publishing, 2010
  6. ^ Neuroteologija: Skeniranjem mozga pri molitvi i meditaciji do odgovora. Архивирано из оригинала на датум 02. 04. 2015. Приступљено 30. 03. 2015. 
  7. ^ Hood, Ralph (1998) [1995]. The Psychology of Religion. New York: Guilford Press. ISBN 9781890151171. стр. 248. OCLC 39495310.
  8. ^ Dr. Andrew Newberg, Research Questions, How do meditation and prayer change our brains?
  9. ^ Newberg AB, Iversen J. The neural basis of the complex mental task of meditation: Neurotransmitter and neurochemical considerations. Med Hypotheses 2003;61:282–291.
  10. ^ Lutz A, Greischar LL, Perlman DM, Davidson RJ. BOLD signal in insula is differentially related to cardiac function during compassion meditation in experts vs. novices. Neuroimage 2009;47:1038–1046.
  11. ^ Rigucci S, Serafini G, Pompili M, et al. Anatomical and functional correlates in major depressive disorder: The contribution of neuroimaging studies. World J Biol Psychiatry 2010;11(2 pt 2):165–180.
  12. ^ Bormann JE, Smith TL, Becker S, et al. Efficacy of frequent mantram repetition on stress, quality of life, and spiritual wellbeing in veterans: A pilot study. J Holist Nurs 2005;23: 395–414.
  13. ^ A.B. Newberg et al. Meditation Effects on Cognitive Function and Cerebral Blood Flow In Subjects with Memory Loss: A Preliminary Study, Journal of Alzheimer’s Disease 20 (2010) 517–526 517 DOI 10.3233/JAD-2010-1391
  14. ^ Wager TD, Smith EE (2003) Neuroimaging studies of working memory: a meta-analysis. Cogn Affect Behav Neurosci 3, 255- 74.
  15. ^ Neurotheologie zwischen Religionskritik undaffirmation: Chancen und Grenzen aus religionswissenschaftlicher Perspektive
  16. ^ Strassman, R (2001). DMT: The Spiritual Molecule. Inner Traditions Bear and Company. ISBN 978-0-89281-927-0. 
  17. ^ Hood Jr., Ralph W. and Jacob A. Belzen (2005). "Research Methods in the Psychology of Religion", in Handbook Of The Psychology Of Religion And Spirituality, ed. by Raymond F. Paloutzian and Crystal L. Park. New York: Guilford Press. стр. 64. ISBN 978-1-57230-922-7. 
  18. ^ Skatssoon, Judy (12. 07. 2006). „Magic mushrooms hit the God spot”. ABC Science Online. Приступљено 13. 07. 2006. 
  19. ^ Griffiths, Rr; Richards, Wa; Johnson, Mw; McCann, Ud; Jesse, R (2008). "Mystical-type experiences occasioned by psilocybin mediate the attribution of personal meaning and spiritual significance 14 months later". Journal of Psychopharmacology. 22 (6): 621–32.
  20. ^ Griffiths, R R; Richards, W A; McCann, U; Jesse, R (2006). "Psilocybin can occasion mystical-type experiences having substantial and sustained personal meaning and spiritual significance". Psychopharmacology. 187 (3): 268–83, discussion 284–92

Литература[уреди | уреди извор]

  • Andrew Neher, The Psychology of Transcendence, Dover, 2nd ed 1990. ISBN 978-0-486-26167-6.
  • Andrew B. Newberg, The Mystical Mind: Probing the Biology of Religious Experience, (1999), Fortress Press, Minneapolis. ISBN 978-0-8006-3163-5.
  • Patrick McNamara, "The Neuroscience of Religious Experience". Cambridge: Cambridge University Press. 2009. ISBN 978-0-521-88958-2.
  • Thomas B. Roberts, "Chemical Input — Religious Output: Entheogens" Chapter 10 in Where God and Science Meet: Vol. 3. The Psychology of Religious Experience edited by Robert McNamara. Westport, CT: Praeger/Greenwood.
  • Runehov Anne L.C., "Sacred or Neural? The Potential of Neuroscience to Explain Religious Experience". Göttingen: Vandenhoeck and Ruprecht. 2007. ISBN 978-3-525-56980-1.
  • Gerald Wolf, (science-in-fiction novels) Der HirnGott; Dr. Ziethen Verlag 2005, Sich Verlag 2008. ISBN 978-3-9811692-8-7.. Glaube mir, mich gibt es nicht; Sich Verlag 2009. ISBN 978-3-9812628-0-3.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]