Пређи на садржај

Овиљехо

С Википедије, слободне енциклопедије

Овиљехо, (шп. ovillejo), у шпанској поезији, представља строфу од десет стихова од којих првих шест формирају три дистиха (пареада): у дужем стиху се поставља питање, док се у краћем стиху (шп. verso de pie quebrado), пружа одговор, као ехо. Четири последња стиха формирају редондиљу која сажима смисао претходних стихова, а често се понављању и речи које су коришћене у кратким стиховима. Рима је консонантска. Метричка шема овиљеха је, дакле, следећа: аа бб цц цддц.

Први га користи Мигел де СервантесДон Кихоту и Славној судопери, једној од Узорних новела). Касније Сор Хуана Инес де ла Круз пише целе сцене драмског дела у овој форми (нпр. Ауто о божанском Нарцису, трећа сцена). Честа је строфа у шаљивој и сатиричној поезији XVII века. Касније га користе Сориља, Рубен Дарио, Едуардо Маркина, Педро Муњос Сека и други. Често се везује за експерименталну поезију. До данашњих дана се задржала и употреба у сатиричној поезији.

У наставку следи један од овиљеха из Сервантесове Славне судопере:

¿Quién de amor venturas halla?

El que calla.

¿Quién triunfa de su aspereza?

La firmeza.

¿Quién da alcance a su alegría?

La porfía.

Dese modo, bien podría

esperar dichosa palma

si en esta empresa mi alma

calla, está firme y porfía..

Литература[уреди | уреди извор]

  • Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.
  • Varela Merino, Elena et al., Manual de métrica española, Editorial Castalia. Madrid, 2005.