Овиљехо
Овиљехо, (шп. ovillejo), у шпанској поезији, представља строфу од десет стихова од којих првих шест формирају три дистиха (пареада): у дужем стиху се поставља питање, док се у краћем стиху (шп. verso de pie quebrado), пружа одговор, као ехо. Четири последња стиха формирају редондиљу која сажима смисао претходних стихова, а често се понављању и речи које су коришћене у кратким стиховима. Рима је консонантска. Метричка шема овиљеха је, дакле, следећа: аа бб цц цддц.
Први га користи Мигел де Сервантес (у Дон Кихоту и Славној судопери, једној од Узорних новела). Касније Сор Хуана Инес де ла Круз пише целе сцене драмског дела у овој форми (нпр. Ауто о божанском Нарцису, трећа сцена). Честа је строфа у шаљивој и сатиричној поезији XVII века. Касније га користе Сориља, Рубен Дарио, Едуардо Маркина, Педро Муњос Сека и други. Често се везује за експерименталну поезију. До данашњих дана се задржала и употреба у сатиричној поезији.
У наставку следи један од овиљеха из Сервантесове Славне судопере:
¿Quién de amor venturas halla?
El que calla.
¿Quién triunfa de su aspereza?
La firmeza.
¿Quién da alcance a su alegría?
La porfía.
Dese modo, bien podría
esperar dichosa palma
si en esta empresa mi alma
calla, está firme y porfía..
Литература[уреди | уреди извор]
- Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.
- Varela Merino, Elena et al., Manual de métrica española, Editorial Castalia. Madrid, 2005.