Redondilja

Redondilja (šp. redondilla) je strofa u španskoj poeziji od četiri stiha (četvorostih). Razlika u odnosu na katren je u broju stihova, ovde ih ima najviše osam (šp. de arte menor). Najčešće su to osmerci. Rima je asonantska ili konsonantska, mada je konsonantska češće korišćena. Ima obgrljenu rimu abba.

Pojavljuje se u španskoj književnosti u XII veku, iako se ne koristi kao nezavisna strofa sve do XVI veka. Tokom srednjeg veka koristi se na početku ili na kraju pesama, kancona ili desira, viljansika, kantiga, na kraju naracije ili na kraju priča sa poukom kao što su priče XVI i LI u knjizi šp. Conde Lucanor. U baroku postala je jedna od najkorišćenijih strofa. Najčešće su je koristili Konde de Viljamedijana, Lope de Vega i Baltasar Alkasar. Tokom neoklasicizma u Španiji se manje koristi. U pozorištu je više zastupljena, nego u poeziji.

(a) La tarde más se oscurece;

(b) y el camino que serpea

(b) y débilmente blanquea,

(a) se enturbia y desaparece.

— Antonio Maćado

Literatura

• Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.
• Domínguez Caparrós, José, Diccionario de métrica española, Madrid, Paraninfo, 1985.
• Ružić, Žarko, Enciklopedijski rečnik versifikacije, izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2008.