Пећине Могао

С Википедије, слободне енциклопедије
Пећине Могао

Пећине Могао (кинески 莫|高|窟, Мòгāо кū) познате и под називом Хиљаду Будиних пећина представљају систем од 492 пећине које се налазе југоисточно од Дуенхуанга.[1] Усечене су у источне падине планине Мингша и спадају у највећа будистичка уметничка блага. Налазе се на религијски и културно важној локацији Пута свиле.[2][3] Прве пећине су ископане 366. године нове ере као места будистичке медитације и обожавања.[3][4] Пећине Могао су најпознатије од кинеских будистичких пећина и, заједно са пећинама Лонгмен и пећинама Јуенганг, једна су од три позната древна будистичка скулптурална места у Кини.

Важно складиште докумената откривено је 1900. године у такозваној „Пећини библиотеке“, која је била зазидана у 11. веку. Садржај библиотеке је касније распрострањен широм света, а највеће колекције се сада налазе у Пекингу, Лондону, Паризу и Берлину. Постоји Међународни пројекат Дуенхуанг који координира и прикупља научни рад на рукописима Дуенхуанга и другог материјала. Саме пећине су сада популарна туристичка дестинација, са знатним бројем отвореним за посету.[5]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Пећине се на кинеском обично називају Пећине Хиљаду Буда (кинески: 千佛洞; пињин: qиāнфó дòнг), назив за који неки научници претпостављају да потиче из легенде о њиховом оснивању, када је монах Јуезун имао визију хиљаду Буда на том месту. Овај назив, међутим, можда потиче од великог броја фигура Буде на локалитету, или минијатурних фигура насликаних на зидовима ових пећина, јер се ове фигуре колоквијално називају „хиљаде Буда“.[6] Назив пећине Могао (кинески: 莫高窟; пињин: Мòгāо кū) коришћен је у династији Танг, где се 'Могао' односи на административни округ на том месту за време династије Танг.[7] Могао може значити „неупоредив“ (дословно „ништа више“, где „мо“ значи „ништа“, а „гао“ значи „високо“);[8][9] алтернативно читање може бити „високо у пустињи“ ако се „мо“ чита као варијанта кинеског израза за „пустињу“.[10] Могао се такође користи као назив модерне вароши којим управља град Дунхуанг: Могао град (莫高).[11][12] Пећине Могао се такође често називају пећинама Дунхуанг по најближем граду Дунхуангу, што значи „сјајни светионик“, јер су светионици коришћени на граничној испостави да упозоре на нападе номадских племена.[13] Међутим, израз Дунхуанг пећине се такође користи у ширем смислу као заједнички израз за све пећине које се налазе у или око области Дунхуанг.[14]

Историја[уреди | уреди извор]

Детаљи слике сусрета Мањусрија и Вималакиртија. Пећина 159.

Прву пећину направио је монах Лочуан 366. као место за будистичку медитацију и обреде. Више од хиљаду других пећина уклесано је у стене у наредним вековима. До 698. године комплекс је јећ био толико изграђен да је Ли Хуаиранг саставио спис под називом Обнављање будистичких светилишта у пећинама Могао. Већина пећина је изградјено од 5. до 14. века. За време династије Танг Дуенхуанг је постао главни трговински центар Пута свиле и верски центар. Велики број пећина, као и 2 огромне статуе Буде је конструисан у овом периоду. Након 14. века подручје пећина Могао је почело да пропада и служило је само за ходочашћа.

Изградња пећина Могао у близини Дунхуанга се генерално сматра да је почела негде у четвртом веку нове ере. Према књизи написаној за време владавине Танг царице Ву, Фокан Ји (佛龕記, Извештај о будистичким светиштима) од Ли Јунссјуа (李君修), будистичког монаха по имену Ле Зун (樂尊, што се такође може изговарати Ђуецуен) је визија хиљаду Буда окупаних златном светлошћу на том месту 366. године нове ере, инспиришући га да овде изгради пећину.[15] Прича се налази и у другим изворима, као на пример у натписима на стели у пећини 332; Међутим, ранији датум од 353. године дат је у другом документу, Шаџоу Туџинг (沙州土鏡, Географија Шаџоуа).[16] Касније му се придружио други монах Фаљанг (法良), и локација је постепено расла, те се до времена Северног Љанга на том месту се формирала мала заједница монаха. Пећине су у почетку служиле само као место медитације за монахе пустињаке, али су се развиле да служе манастирима који су никли у близини. Чланови владајуће породице Северног Веја и Северног Џоуа изградили су овде многе пећине, и оне су цветале у краткотрајној династији Суеј. До династије Танг, број пећина је достигао преко хиљаду.[17]

За време династија Суеј и Танг, пећине Могао су постале место обожавања и ходочашћа за јавност.[18] Од 4. до 14. века, пећине су градили монаси да служе као светилишта средствима донатора. Ове пећине су биле детаљно осликане, а пећинске слике и архитектура су служиле као помоћ у медитацији, као визуелни прикази потраге за просветљењем, као мнемотехничка средства и као наставно средство за информисање неписмених о будистичким веровањима и причама. Главне пећине су спонзорисали покровитељи као што су важно свештенство, локална владајућа елита, страни достојанственици, као и кинески цареви. Друге пећине су можда финансирали трговци, војни официри и други локални људи, као што су групе жена.

Током династије Танг, Дуенхуанг је постао главно трговачко средиште Пута свиле и велики верски центар. Велики број пећина изграђен је у Могаоу током ове ере, укључујући две велике статуе Буде на том месту, највећу изграђену 695. године након едикта царице династије Танг Ву Цетјен годину дана раније о изградњи џиновских статуа широм земље.[19] Локалитет је избегао прогон будиста који је наредио цар Вуцунг 845. пошто је тада било под тибетанском контролом. Као погранични град, Дуенхуанг је у различитим временима био окупиран од стране других неханских Кинеза. Након династије Танг, локација је постепено губила на значају, а изградња нових пећина је потпуно престала након династије Јуен. До тада је ислам освојио већи део Централне Азије, а пут свиле је опао на важности када је трговина морским путевима почела да доминира кинеском трговином са спољним светом. За време династије Минг, Пут свиле је коначно био званично напуштен, а Дуенхуанг је полако постајо пуст и у великој мери заборављен од спољног света. Већина пећина Могао је напуштена; место је, међутим, још увек било место ходочашћа и локално становништво га је користило као место богослужења почетком двадесетог века када је поново дошло до интересовања за ово место.

Уметност[уреди | уреди извор]

До данас су сачуване само 492 пећине, али богате благом. Пећине Могао садрже зидне слике укупне површине од 45.000 м², 3.400 барељефа и тродимензионалних зидних скулптура, хиљаде стубова с мотивима лотоса, подне плочице са цветним мотивима и пет украшених дрвених шкриња израђених за време владавине династије Танг. Године 1900. у једној запечаћеној пећини пронађено је 50.000 будистичких реликвија: светих списа, портрета, књига и веза, што датира од времена владавине династије Ђин до времена владавине династије Сонг. Фигуре из разних пећина направљене су од глине и осликане, а високе су од неколико центиметара до 33м. На зидним сликама представљен је шаролик спектар тема, укључујући мрачне и тајанствене приче из периода од 5. до 7. века. Такодје, ту су приказани раскошни и префињени призори из будистичких светих списа из периода након владавине династије Суеј као и две посебне слике на којима су древна мапа планине Вутајшан и „путовање Џан Јичаоа и његове жене“.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мурраy, Стуарт А. П. (2009). Тхе Либрарy: Ан Иллустратед Хисторy. Цхицаго: Скyхорсе Публисхинг. стр. 49. ИСБН 978-1-61608-453-0. 
  2. ^ Реадерс'с Дигест (2007). Блага Кине. Младинска књига. ИСБН 978-86-84213-93-0. 
  3. ^ а б „Могао Цавес”. УНЕСЦО. Приступљено 2007-08-05. 
  4. ^ Зханг Wенбин
  5. ^ Макинен, Јулие (Септембер 27, 2014) "Геттy Институте хелпс саве Цхина'с Могао Гроттоес фром тоурисм'с импацт" Лос Ангелес Тимес
  6. ^ Цхунг 1994, стр. 29–30.
  7. ^ Трудy Ринг; Ноелле Wатсон; Паул Сцхеллингер, ур. (1996). Асиа анд Оцеаниа: Интернатионал Дицтионарy оф Хисториц Плацес. Роутледге. стр. 242. ИСБН 978-1884964046. 
  8. ^ Риефе, Јордан (13. 5. 2016). „Артифацтс фром анциент Цхинесе цаве темплес хеад wест фор Цалифорниа еxхибит”. Тхе Гуардиан. 
  9. ^ Родерицк Wхитфиелд; Сусан Wхитфиелд; Невилле Агнеw (2015). Цаве Темплес оф Могао ат Дунхуанг: Арт Хисторy он тхе Силк Роад: Сецонд Едитион (2нд изд.). Геттy Публицатионс. стр. 55. ИСБН 978-1606064450. 
  10. ^ МцПхерсон, Наоми (1998). Фресцоес анд Фаблес: Мурал Сториес фром тхе Могао Гроттоес ин Дунхуанг. Неw Wорлд Пресс. стр. 14. ИСБН 978-7800054006. 
  11. ^ 敦煌市历史沿革 [Дунхуанг Цитy Хисторицал Девелопмент] (на језику: кинески). XЗQХ.орг. 27. 6. 2016. Приступљено 27. 5. 2018. „莫高镇 
  12. ^ 2016年统计用区划代码和城乡划分代码:敦煌市 [2016 Статистицал Ареа Нумберс анд Рурал-Урбан Ареа Нумберс: Духуанг Цитy] (на језику: кинески). Натионал Буреау оф Статистицс оф тхе Пеопле'с Републиц оф Цхина. 2016. Приступљено 27. 5. 2018. „莫高镇 
  13. ^ Агнеw, Невилле; Реед, Марциа; Балл, Теввy (2016). Цаве Темплес оф Дунхуанг. стр. 87. ИСБН 978-1606064894. 
  14. ^ Ронг, Xињианг (2013). Еигхтеен Лецтурес он Дунхуанг. Брилл Ацадемиц Публисхерс. стр. 427. ИСБН 978-9004252332. 
  15. ^ Фокан Ји 《佛龕記》 Оригинал теxт: 莫高窟者厥,秦建元二年,有沙门乐僔,戒行清忠,执心恬静。当杖锡林野,行至此山,忽见金光,状有千佛。□□□□□,造窟一龛。
  16. ^ Ле Хуу Пхуоц (2010). Буддхист Арцхитецтуре. Графикол. ИСБН 978-0-9844043-0-8. 
  17. ^ „Дунхуанг – Могао Цавес”. Приступљено 2007-07-23. 
  18. ^ Xиуqинг Yанг (2007). Дунхуанг Сеес Греат Цхангес Овер тхе Yеарс. Цхина Интерцонтинентал Пресс. ИСБН 978-7-5085-0916-7. 
  19. ^ Тан, Цхунг (1994). Дунхуанг арт: тхроугх тхе еyес оф Дуан Wењие. Индира Гандхи Натионал Центре фор тхе Артс. ИСБН 81-7017-313-2. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]