Пређи на садржај

Династија Ђин (265–420)

С Википедије, слободне енциклопедије
Подручја под влашћу Династије Ђин 280. год.
Историја Кине
Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
 Западни Џоу
 Источни Џоу
   Пролеће и Јесен
   Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
  Западни Хан
  Династија Син
  Источни Хан
Три краљевства 220–280
  Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
  Западни Ђин
  Источни Ђин Шеснаест
краљевстава
Јужне и Сјеверне династије
420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
  (Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и
десет краљевстава

907–960
Династија Љао
907–1125
Династија Сунг
960–1279
  Северни Сунг Западни Сја
  Јужни Сунг Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република
Кина

1949–садашњост
Република
Кина (Тајван)

1949–садашњост

Династија Ђин (кин. {{{1}}}) је династија кинеских царева која је владала целом или деловима Кине од 265. до 420. Владавина династије се дели на два периода - Западни Ђин (西晉, 265–316) и Источни Ђин (東晉 317–420). Западни Ђин је основао цар Ву[1][2][3] са седиштем у Луојангу, док је Источни Ђин започео цар Јуен, са седиштем у Ђианкангу. Периоди су међу историчарима такође познати као Лијанг Ђин (两晋 дословно два Ђина) и Сима Ђин и то зато да их се разликује од других кинеских династија чији називи користе исла слова, као што је случај са Каснија династија Ђин (кин: 后晋).[4][5][6][7]

Династија потиче од клана Сима чији су чланови захваљујући даровитом политичару и војсковођи Сима Јију дошли на водећа места у управи северне кинеске државе Цао Веј, једног од Три краљевства. Године 249. Сима Ји је као царски регент захваљујући дворском пучу познатом као Инцидент код Гаопиншких гробница постао де факто владар државе,[8] а 265. је његов унук Сима Јан наследио престо од абдицираног Цао Хуана, последњег цара династије Веј. Себе је прогласио царем и прогласио је нову династију којој је има дао према Ђин, једној од држава из доба Прољећа и Јесени, са чијег подручја је потицао клан Сима. Под влашћу Сима Јана, који је себе прогласио царем Вуом, покорена је држава Источни Ву, чиме је Кина коначно уједињена под влашћу једног цара. Међутим, период мира није дуго трајао, јер су након Вуове смрти започели сукоби међу његовим наследницима и родбином познати као Рат Осам принчева.[9][10][11] Они су толико ослабили царску власт, да су то искористили северни Ву Ху номади и до 316. заузели највећи дио северне Кине, укључујући престоницу Луојанг.

Под вођством Сима Руија династија је 317. успоставила нову престоницу у јужном делу Кине. Тамо се она одржала до 420. када је последњег цара, цара Гунга свргнуо Лију Јуен, оснивач династије Џао Хан.

Сисак владара династије Ђин

[уреди | уреди извор]

Кинески: 晋朝 (Jìn cháo)

На власти од 265. године до 420. године.

Династија Ђин се дели на два раздобља:

  • Династија Западни Ђин (265—316), кинески: 西晋 (Xī Jìn)
  • Династија Источни Ђин (317—420), кинески: 东晋 (Dōng Jìn)

Одреднице Западни и Источни додате су од стране каснијих историчара.

Постхумно име Храмовно име Лично име Владарско име Период владавине
Конвенција за навођење: (скраћено) постхумно име.1
Ву-ди
武帝 (Wǔdì)
Ш’-цу
世祖 (Shìzǔ)
С’-ма Јен
司马炎 (Sīmǎ Yán)
Таи-ш’ (泰始)
Сјен-нинг (咸宁)
Таи-канг (太康)
Таи-сји (太熙)
265-274
275-280
280-289
290
Цар Сјао-хуи
孝惠皇帝 (Xiàohuì huángdì)
нема С’-ма Џунг
司马衷 (-[Sīmǎ Zhōng}-)
Јунг-сји (永熙)
Јунг-пинг (永平)
Јуен-канг (元康)
Јунг-канг (永康)
Јунг-нинг (永宁)
Таи-ан (太安)
Јунг-ан (永安)
Ђијен-ву (建武)
Јунг-ан (永安)
Јунг-сјинг (永兴)
Гуанг-сји (光熙)
290
291
291-299
300-301
301-302
302-303
304
304
304
304-306
306
Цар Сјао-хуаи
孝怀皇帝 (Xiàohuái huángdì)
нема С’-ма Ч’
司马炽 (Sīmǎ Chì)
Јунг-ђија (永嘉) 307-313
Цар Сјао-мин
孝愍皇帝 (Xiàomǐn huángdì)
нема С’-ма Је
司马邺 (Sīmǎ Yè)
Ђијен-сјинг (建兴) 313-317
1. Постхумна имена свих владара ове династије, осим цара Вуа, садрже карактер сјао (孝, xiào) који значи синовља оданост. У навођењу имена владара овај се карактер обично изоставља.
Постхумно име Храмовно име Лично име Владарско име Период владавине
Конвенција за навођење: постхумно име.
Цар Јуен
元帝 (Yuándì)
Џунг-цунг
中宗 (Jìn Zhōngzōng)
С’-ма Жуи
司马睿 (Sīmǎ Ruì)
Ђијен-ву (建武)
Да-сјинг (大兴)
Јунг-чанг (永昌)
317-318
318-321
321-322
Цар Минг
明帝 (Míngdì)
Су-цунг
肃宗 (Sùzōng)
С’-ма Шао
司马绍 (Sīmǎ Shào)
Јунг-чанг (永昌)
Таи-нинг (太宁)
322-323
323-325
Цар Ченг
成帝 (Chéngdì)
Сјен-цунг
显宗 (-[Xiǎnzōng}-)
С’-ма Јен
司马衍 (Sīmǎ Yǎn)
Таи-нинг (太宁)
Сјен-х’ (咸和)
Сјен-канг (咸康)
325
326-334
335-342
Цар Канг
康帝 (Kāngdì)
нема С’-ма Јуе
司马岳 (Sīmǎ Yuè)
Ђијен-јуан (建元) 343-344
Цар Му
穆帝 (Mùdì)
Сјао-цунг
孝宗 (Jìn Xiàozōng)
С’-ма Дан
司马聃 (Sīmǎ Dān)
Јунг-х’ (永和)
Шенг-пинг (升平)
345-356
357-361
Цар Аи
哀帝 (Āidì)
нема С’-ма Пи
司马丕 (Sīmǎ Pī)
Лунг-х’ (隆和)
Сјинг-нинг (兴宁)
362-363
363-365
Цар Феи
废帝 (Fèidì)
нема С’-ма Ји
司马奕 (Sīmǎ Yì)
Таи-х’ (太和) 365-371
Цар Ђијен-вен
简文皇帝 (Jiǎnwén huángdì)
Таи-цунг
太宗 (Tàizōng)
С’-ма Ји
司马昱 (Sīmǎ Yù)
Сјен-ан (咸安) 371-372
Цар Сјао-ву
孝武皇帝 (Xiàowǔ huángdì)
Лије-цунг
晋烈宗 (Lièzōng)
С’-ма Јао
司马曜 (Sīmǎ Yào)
Нинг-канг (宁康)
Таи-јуен (太元)
373-375
376-396
Цар Ан
安帝 (Āndì)
нема С’-ма Д’-цунг
司马德宗 (Sīmǎ Dézōng)
Лунг-ан (隆安)
Јуен-сјинг (元兴)
Ји-сји (义熙)
397-401
402-404
405-418
Цар Гунг
恭帝 (Gōngdì)
нема С’-ма Д’-вен
司马德文 (Sīmǎ Déwén)
Јуен-сји (元熙) 419-420

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Fang Xuanling, ур. (648). „列传第十二” [Biography 12]. 晉書 [Book of Jin] (на језику: кинески). Приступљено 13. 3. 2017. 
  2. ^ Warwick Ball (2016), Rome in the East: Transformation of an Empire, 2nd edition, London & New York: Routledge, ISBN 978-0-415-72078-6, p. 152.
  3. ^ Friedrich Hirth (2000) [1885]. Jerome S. Arkenberg, ур. „East Asian History Sourcebook: Chinese Accounts of Rome, Byzantium and the Middle East, c. 91 B.C.E. - 1643 C.E.”. Fordham.edu. Fordham University. Архивирано из оригинала 10. 09. 2014. г. Приступљено 2016-09-20. 
  4. ^ Golden, Peter Benjamin (1992). "An Introduction to the History of the Turkic Peoples: Ethnogenesis Ans State Formation in the Medieval and Early Modern Eurasia and the Middle East". Turcologica. 9. Wiesbaden: Harrassowitz. p. 165
  5. ^ Atwood, Christopher P. (2010). „The Notion of Tribe in Medieval China: Ouyang Xiu and the Shatup Dynastic Myth”. Miscellanea Asiatica: 610—613. 
  6. ^ Barenghi, Maddalena (2014). Historiography and Narratives of the Later Tang (923–936) and Later Jin (936–947) Dynasties in Tenth- to Eleventh century Sources (PhD). стр. 3-4. 
  7. ^ Ouyang, Xiu (5. 4. 2004). Historical Records of the Five Dynasties. Превод: Richard L. Davis. Columbia University Press. стр. 76—. ISBN 978-0-231-50228-3. 
  8. ^ (嘉平元年春正月甲午,天子謁高平陵,爽兄弟皆從。是日,太白襲月。帝於是奏永寧太后廢爽兄弟。時景帝為中護軍,將兵屯司馬門。帝列陣闕下,經爽門。爽帳下督嚴世上樓,引弩將射帝,孫謙止之曰:「事未可知。」三注三止,皆引其肘不得發。) Jin Shu vol. 1.
  9. ^ Jacques Gernet (1996). A History of Chinese Civilization (illustrated, reprint, revised изд.). Cambridge University Press. стр. 180. ISBN 0521497817. 
  10. ^ Mark Edward Lewis (2011). China Between Empires: The Northern and Southern Dynasties. Harvard University Press. стр. 51, 145. ISBN 9780674060357. 
  11. ^ Mark Edward Lewis (2011). China Between Empires: The Northern and Southern Dynasties. Harvard University Press. стр. 63. ISBN 9780674060357. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Династија Ђин
265–420