Поморска архитектура

С Википедије, слободне енциклопедије

Тахићанска принцеза у Торшавн, Фарска Острва, августа 2009
Цуррицулум оф Навал Арцхитецтуре
Општи курс студија који води до дипломе у поморској архитектури
Реконструкција уреда поморског архитекте из 19. века, Абердински поморски музеј

Поморска архитектура, или поморско инжењерство је инжењерска дисциплина која обухвата елементе механичког, електричног, електронског, софтверског и безбедносног инжењерства примењено на процес инжењерског дизајнирања, бродоградњу, одржавање и рад морских бродова и структура.[1][2] Поморска архитектура укључује основна и примењена истраживања, пројектовање, развој, процену (класификацију) дизајна и прорачуне током свих фаза живота поморског возила. Идејни пројекат пловила, његов детаљни дизајн, конструкција, испитивања, руковање и одржавање, поринуће и суво пристајање главне су активности. Прорачуни бродског дизајна такође су потребни за бродове који се модификују (путем конверзије, обнове, модернизације или поправке). Поморска архитектура такође укључује формулисање сигурносних прописа и правила за контролу оштећења, као и одобравање и сертификацију бродских пројеката како би се испунили законски и други захтеви.

Главни предмети[уреди | уреди извор]

Реч „пловило” укључује сваки опис пловних објеката, укључујући неизместива пловила, екранопланове и хидроавионе, који се користе или могу да се користе као превозно средство на води.[3] Главни елементи поморске архитектуре су:[4]

Хидростатика[уреди | уреди извор]

План тела брода који приказује облик трупа
Труп тркачке јахте која је подигнута из воде ради одржавања

Дисплацемент (схип) Хидростатика се односи на услове којима је брод изложен док мирује у води и на његову способност да остане на површини. То укључује прорачун узгона, деспласмана и друга хидростатска својства као што су облога (мера уздужног нагиба пловила) и стабилност (способност пловила да се врати у усправан положај након нагиба дејсством ветра, мора или при оптерећивању).[5]

Хидродинамика[уреди | уреди извор]

Хидродинамика се односи на проток воде око трупа брода, прамца и крме, и преко тела попут лопатица пропелера или кормила или кроз потисне тунеле. Отпор - отпор према кретању у води првенствено узрокован протоком воде око трупа. На основу овога врши се прорачун напајања. Погон - за помицање пловила кроз воду помоћу пропелера, потисника, водених млазница, једра итд. Типови мотора су углавном они са унутрашњим сагоревањем. Нека пловила имају електрични погон, напајан нуклеарном или сунчевом енергијом. Кретање брода - укључују покрете пловила на морском путу и његове реакције на таласе и ветар. Управљивост (маневрисање) - укључује контролу и одржавање положаја и смера пловила.

Флотација и стабилност[уреди | уреди извор]

Док на површини течности плутајуће тело има 6 степени слободе у свом кретању, они су категорисани у било ротацију или транслацију.

  • Транслација унапред и унатраг назива се напредак.
  • Попречни транслација назива се њихање.
  • Вертикални транслација се назива уздизање.
  • Ротација око попречне осе назива се трим или пич.
  • Ротација око предње и задње оси назива се пета или љуљање.
  • Ротација око вертикалне осе назива се нагиб.

Уздужна стабилност за уздужне нагибе, стабилност зависи од удаљености између тежишта и уздужног метацентра. Другим речима, основе на којој брод одржава своје тежиште је његова удаљеност постављена подједнако одвојено и од крменог и од предњег дела брода.

Док тело плута по површини течности, оно и даље наилази на силу гравитације која га притиска. Да би се одржало на површини и избегло потапање, делује супротстављена сила на тело позната као хидростатички притисци. Силе које делују на тело морају бити исте величине и истог правца кретања како би тело одржало равнотежу. Овај опис равнотеже присутан је само када је слободно плутајуће тело на мирној води, док када су присутни други услови чија се величина драстично помера ствара се лелујаво кретање тела.[6]

Сила узгона једнака је тежини тела, другим речима, маса тела једнака је маси воде коју тело измешта. Ово додаје силу нагоре према телу за величину површине помножену размештеном површином да би се створила равнотежа између површине тела и површине воде.

Стабилност брода у већини услова је у стању да превазиђе било који облик или ограничење или отпор на који се наилази у узбурканом мору; међутим, бродови имају непожељне карактеристике љуљања када је баланс осцилација при љуљању двоструко већи од осцилација при уздизању, што доводи до превртања брода.[7]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Цареерс ин Навал Арцхитецтуре”. www.рина.орг.ук. Архивирано из оригинала 20. 10. 2017. г. Приступљено 26. 09. 2020. 
  2. ^ Биран, Адриан; (2003). Схип хyдростатицс анд стабилитy (1ст Ед.) – Буттерwортх-Хеинеманн. ISBN 0-7506-4988-7
  3. ^ Цонвентион Он Тхе Интернатионал Регулатионс фор Превентинг Цоллисионс ат Сеа, 1972,Ас Амендед; Интернатионал Маритиме Организатион; ISBN 92-801-4167-8
  4. ^ Леwис V, Едwард (Ед.); (Јуне 1989). Принциплес оф Навал Арцхитецтуре (2нд Рев.) Вол. 1 – Социетy оф Навал Арцхитецтс анд Марине Енгинеерс. ISBN 0-939773-00-7
  5. ^ „EN342”. www.usna.edu. 
  6. ^ Tupper, Eric (1996). Introduction to Naval Architecture. Oxford, England: Butterworth-Heinemann. 
  7. ^ Neves, M. A. S. (2016). „Dynamic stability of ships in regular and irregular seas - An Overview”. Ocean Engineering. 120: 362—370. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]