Права особа са инвалидитетом

С Википедије, слободне енциклопедије
Јустиција, богиња симбол правде која носи мач – што симболизује присилну моћ трибунала, вагу – представљају објективни стандард којим се надмашују конкурентни захтеви – и која има повез на очима што указује на то да правда треба бити непристрасна и објективно исцртана, без страха или наклоности и без обзира на новац, богатство, моћ идентитет или инвалидност.[1]
Ако особа са инвалидитетом не може приступити здравственој амбуланти због своје сметње у кретању, није проблем његова/њена немогућност ходања, већ недостатак приступа клиници, који је нпр. на овој слици решен елеватором.

Права особа са инвалидитетом имају сврху да промовише, штити и осигурају пуно и равноправно уживање свих људских права и основних слобода од стране свих особа са инвалидитетом и да промовишу поштовање њиховог угроженог достојанства. Ова права се односе на све особе са инвалидитетом које имају дугорочна физичка, ментална, интелектуална или сензорна оштећења која у садејству са различитим баријерама могу отежати пуно и ефективно учешће ових особа у друштву на основу једнакости са другима. Ова права су новина јер означава промену парадигме – јер од особа са инвалидитетом као „објеката" лечења, заштите и доброчинства (медицински модел) прелази на концепт поштовања права; па се особе са инвалидитетом сматрају субјектима права, а инвалидитет социјалним концептом, а не личном карактеристиком.[2] У том смислу Државе потписнице Конвенције правима особа са инвалидитетом сагласиле су се да свако људско биће има урођено право на живот ида ће предузети све потребне мере како би осигурале да особе са инвалидитетом уживају ово право на једнаким основама са другима, укључујући заштиту и безбедност особа са инвалидитетом и у ситуацијама ризика, који укључују оружане сукобе, ванредне хуманитарне кризне ситуације и природне катастрофе.[3]

Конвенција о правима особа са инвалидитетом (акроним ЦРПД) не даје дефиницију инвалидитета, већ уместо тога пружа широк опис који треба да буде широко инклузиван.[4]

ЦРПД прописује у члану 1 да „особе са инвалидитетом“ обухватају „оне који имају дуготрајна физичка, ментална, интелектуална или сензорна оштећења која у интеракцији са различитим препрекама могу ометати њихово пуно и ефективно учешће у друштву на равноправној основи са другима“. . 1 Овај опис инвалидитета помера фокус на друштвене и еколошке баријере које ометају учешће појединца у друштву, а не на оштећења појединца.[4]

Овај приступ инвалидности назива се “социјални модел” инвалидитета. “Социјални модел” препознаје да је искључење особе са инвалидитетом из друштва резултат баријере или сметње способности појединца да у потпуности учествује, а не резултат инхерентне неспособности појединца да учествује у друштву. На пример, ако особа не може приступити здравственој амбуланти због своје сметње у кретању, није проблем његова/њена немогућност ходања, већ недостатак приступа клиници.[4]

Глобална преваленција инвалидитета[уреди | уреди извор]

Особе са инвалидитетом чине значајан део популације широм света, али су и даље једна од најмаргинализованијих и најрањивијих популација. Тешко је добити тачне податке о броју особа са инвалидитетом широм света јер се приступи мерењу инвалидитета разликују од земље до земље и у складу са сврхом и применом података.

Међутим, Светска здравствена анкета – истраживање домаћинстава лицем у лице проведено 2002. до 2004. у 59 земаља – процењује да је око 650 милиона одраслих особа имало инвалидитет, при чему је око 92 милиона тих одраслих особа имало врло значајне инвалиднитете.[4]

Истраживање је такође показало да је појава инвалидитета већа у земљама са ниским приходима где око 18% становништва има инвалидитет, у поређењу са земљама са високим приходима у којима око 11,8% становништва има инвалидитет.[4]

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Дискриминација по основу инвалидности - значи свако прављење разлике, искључивање или ограничавање по основу инвалидности чији циљ или посљедица јесте ограничавање или поништавање признања, уживања или спровоñења свих људских права и основних слобода у областима политике, економије, социјалних, културних, граñанских права и било којој другој области. Дискриминација укључује све облике дискриминације, укључујући ускраћивање разумних адаптација;

Разумне адаптације - јесу неопходне и одговарајуће модификације и прилагоñавања које не представљају несразмјеран или непримјерен терет а потребне су у конкретним случајевима како би се особама са инвалидитетом гарантовало уживање или остваривање свих људских права и основних слобода на једнаким основама;

Универзални дизајн - представља дизајнирање производа, окружења, програма и услуга тако да сва лица могу у највећој могућој мјери да их користе без додатних адаптација. Универзални дизајн не искључује постојање асистивних средстава и помагала за одреñене категорије особа са инвалидитетом када су им таква средства потребна.

Комуникација - обухвата језике, приказивање текстова, Брајево писмо, тактилну комуникацију, формате са великим словима, приступачне мултимедије, као и писане, аудио снимке, једноставан језик, људске читаче и аугментативне и алтернативне облике, средства и формате комуникација, укључујући приступачне информативне и комуникацијске технологије;

Језик - обухвата говорне и знаковне језике и друге облике неизговорених језика.

Основна начела права особа са инвалидитетом[уреди | уреди извор]

  • Поштовање угроженог достојанства, индивидуалне аутономије особа са инвалидитетом, укључујући њихово право да доносе одлуке о сопственим животима и самосталности тих особа;
  • Недискриминација;
  • Пуно и ефективно учешће и укљученост у све сфере друштвеног живота;
  • Поштовање различитости и прихватање особа са инвалидитетом као дијела људске врсте и разноврсности људског рода;
  • Једнакост могућности;
  • Приступачност;
  • Једнакост мушкараца и жена;
  • Поштовање развијајућих капацитета деце са инвалидитетом и поштовање права те деце да очувају сопствени идентитет.

Подизање нивоа свести о питањима инвалидности[уреди | уреди извор]

У циљу подизање нивоа свести о питањима инвалидности све државе потписнице Конвенције о правима особа са инвалидитетом предузеле су следеће одговарајуће ефективне мере:

  • Подизања нивоа свести о особама са инвалидитетом у цијелом друштву, укључујући на нивоу њихових породица, и промовисања поштовања права и достојанства ових особа;
  • Борбе против стереотипова, предрасуда о особама са инвалидитетом и штетних поступака везаних за ове особе у свим областима живота, укључујући оне засноване на полу и узрасту ;
  • Подизања нивоа свијести о доприносима и способностима особа са инвалидитетом.

Ове мере, између осталог, укључују и:

Покретање и одржавање ефективних кампања за подизање нивоа свијести јавности усмјерених на:

  • Подстицање прихватање права особа са инвалидитетом;
  • Промовисање позитивног гледања на особе са инвалидитетом и већег степена друштвене свијести о овим особама;
  • Промовисање вештина, вриједности, способности и доприноса особа са инвалидитетом на радном мјесту и тржишту рада;

Подизање нивоа свести како би се изградио однос поштовања према правима особа са инвалидитетом, укључујући рад са дјецом, почев од најранијег узраста па кроз све нивое образовног система;

Подстицање органа медија да презентују слику о особама са инвалидитетом која би била у складу са циљевима ове Конвенције;

Промовисање програма тренинга за подизање нивоа свијести о особама са инвалидитетом и њиховим правима.

Конвенција о правима особа са инвалидитетом[уреди | уреди извор]

Преглед земаља потписница конвенције
  Ратификован
  Потписан, али није ратификован
  Није потписан

Конвенција о правима особа са инвалидитетом је конвенција коју је усвојила Генерална скупштина УН 13. децембра 2006. године, а ступила на снагу 3. маја 2008. (десетак дана након приступања или двадесетог рата). Истовремено са Конвенцијом, усвојен је и Факултетски протокол уз њу, који је ступио на снагу. Од новембра 2019. године, 181 држава УН, као и Европска унија су потписнице ову Конвенцију, а 96 држава су потписнице Факултетског протокола.[5][6]

Ступањем на снагу Конвенција је основана је Комитет за права Особе са инвалидитетом (првобитно - састављен од 12 стручњака, у вези са доношењем броја држава чланом од 80, проширено на 18 људи, који се односио на разматрање) – саветовање ено да разматра извјештаје држава потписница Конвенције, даје предлог и опште препоруке о њима, као и да разматра извештај о кршењу Конвенције од стране државе члана Протокола.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Лубан, Лаw'с Блиндфолд, 23.
  2. ^ „Конвенција о правима особа са инвалидитетом – шта је ново донела? У:Пословна способност – међународни стандарди и обавезе” (ПДФ). www.парс.рс. Архивирано из оригинала (ПДФ) 21. 01. 2022. г. Приступљено 30. 11. 2021. 
  3. ^ Конвенција о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09)
  4. ^ а б в г д Бостон, 677 Хунтингтон Авенуе; Ма 02115 +1495‑1000 (2014-03-21). „Дисабилитy анд хуман ригхтс”. Хеалтх анд Хуман Ригхтс Ресоурце Гуиде (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-01. 
  5. ^ Списак земаља потписница Конвенције Конвенција
  6. ^ Протокол(језик: енглески)


Литература[уреди | уреди извор]

  • Александра Кораћ Граовац, Аница Чуло ; Конвенција о правима особа с инвалидитетом - нови приступ схваћању права особа с душевним сметњама;Зборник Правног факултета у Загребу, Вол. 61 Но. 1, 2011.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Prava_osoba_sa_invaliditetom&oldid=27062897”