Сазнајни релативизам
Сазнајни релативизам тврди да је истина сама по себи релативна. Овај облик релативизма има свој посебан проблем, без обзира на то да ли је реч о истини која је релативна у односу на појединца, позицију или сврху појединца или појмовне схеме у оквиру које је истина откривена.
Сазнајни релативизам (познат и као епистемички релативизам, епистемолошки релативизам или когнитивни релативизам) је начин размишљања где се чињенице користе да оправдају ма које тврдње које су релативне и субјективне из перспективе оних који тврде или поричу неки исказ.[1]
Становишта[уреди | уреди извор]
Један правац мишљења упоређује научна знања са митологијом других култура, тврдећи да је то скуп митова нашег друштва базиран на друштвеним претпоставкама. Коментари Пола Фајерабенда у књизи Против методе, „Сличност између науке и мита су заиста запањујућ”и и „Наука из првог света је једна наука међу многима”[2], некад се цитирају, иако није јасно да ли је Фајерабенд намеравао да се они узимају у потпуности озбиљно.
Јак програм у социологији науке је (према речима оснивача Дејвида Блура) „непристрасан у односу на истину и обмане”.[3] На другом месту, Блур и Бери Барнс су рекли:„За релативисте (као што смо ми) нема смисла придржавати се идеје да су неки стандарди или уверења стварно рационални, а не само локално прихваћени као такви”.[4] У Француској је Бруно Латур тврдио да „пошто је решавање контроверзе узрок представљања природе, а не последица тога, никада не можемо користити исход- природу- како бисмо објаснили како и зашто је решена контроверза”.[5]
Ив Винкин, белгијски професор комуникације, одговорио је на популарно суђење у коме су два сведока дала контрадикторна сведочанства изјавивши за часопис Ле Соир да „нема трансцедентне истине.[...]Није изненађујуће што ова два човека, која представљају два веома различита професионална света, заступају другачију истину. Кад то кажем, мислим да у овом контексту јавне одговорности комисија може да настави само онако како се то ради”.[6]
Критика[уреди | уреди извор]
Когнитивни релативизам је неоповргљив и критикују га аналитички филозофи и научници.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ирис Еинхеусер, "Вариетиес оф Релативисм: Индеxицал, Пропоситионал анд Фацтуал", фром тхе Логос цонференце он РЕЛАТИВИЗИНГ УТТЕРАНЦЕ ТРУТХ, Барцелона, 2005.
- ^ Феyерабенд, Паул (1992). Агаинст метход (Репр ед.). Лондон [у.а.]: Версо. п. 3. ISBN 978-0-86091-646-8.
- ^ "ПхилосопхyСциенце2". Приступљено Аугуст 11, 2012.
- ^ Холлис, Мартин; Лукес, Степхен, едс. (1982). Ратионалитy анд релативисм. Цамбридге, Массацхусеттс: МИТ пресс. пп. 27–28. ISBN 978-0-262-58061-8.
- ^ Латоур, Бруно (1987). Сциенце ин ацтион : хоw то фоллоw сциентистс анд енгинеерс тхроугх социетy. Цамбридге, Массацхусеттс: Харвард Университy Пресс. п. 99. ISBN 978-0-674-79291-3.
- ^ Сокал, Алан; Брицмонт, Јеан (1998). Фасхионабле нонсенсе : постмодерн интеллецтуалс' абусе оф сциенце. Неw Yорк: Пицадор. п. 100. ISBN 978-1-4668-6240-1.
Литература[уреди | уреди извор]
- Мариа Багхрамиан (2004). Релативисм. Лондон: Роутледге. ИСБН 978-0-415-16150-3.
- Ернест Геллнер, Релативисм анд тхе Социал Сциенцес, Цамбридге Университy Пресс. 1985. ISBN 978-0-521-33798-4.
- Нелсон Гоодман, Wаyс оф Wорлдмакинг. Индианаполис: Хацкетт. 1978. ISBN 978-0-915144-52-5., Папербацк. ISBN 978-0-915144-51-8.
- Мартин Холлис, Стевен Лукес, Ратионалитy анд Релативисм, Оxфорд: Басил Блацкwелл. 1982. ISBN 978-0-631-12773-4.
- Jack W. Meiland, Michael Krausz, Relativism, Cognitive and Moral, Notre Dame. . University of Notre Dame Press. 1982. ISBN 978-0-268-01611-1.
- Диедерицк Равен, Лиетеке ван Вуцхт Тијссен, Јан де Wолф, Цогнитиве Релативисм анд Социал Сциенце, . 1992. ISBN 978-0-88738-425-7.
- Маркус Сеидел (2014). Епистемиц Релативисм: А Цонструцтиве Цритиqуе. Басингстоке: Палграве Мацмиллан. ИСБН 978-1-137-37788-3.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Фацтуал релативисм на сајту ПхилПаперс
- Епистемиц релативисм на сајту ПхилПаперс
- „Епистемологy анд Релативисм”. Интернет Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy.
- Wестацотт, Е. Цогнитиве Релативисм, 2006, Интернет Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy
- Wестацотт, Е. Релативисм, 2005, Интернет Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy