Аналитичка филозофија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Аналитичка филозофија је скуп различитих методологија и филозофских тенденција. Није тешко идентификовати аналитичке филозофе, али није лако утврдити критеријуме који су довели до тог закључка. Аналитичка филозофија је понекад добијала етикете типа Оксфордска филозофија, или лингвистичка филозофија. Сличне етикете су прилично неразумљиве, будући да се не ради о изричито филозофској школи, ни доктрини, нити се састоји од скупа јасно дефинисаних филозофских пропозиција. Иако већи дио аналитичке филозофије припада Уједињеном Краљевству и Сједињеним Америчким Државама, значајан допринос долази из других земаља, као што су Аустралија, Нови Зеланд и скандинавске земље.

Коријени који вежу њене почетке за почетак 20. вијека, приписују се дјелу енглеског филозофа Мура. У дјелу Principia Ethica, Мур тврди да је предикат „добро“, који дефинише област интересовања етике, „прост, неаналитичан и немогуће га је дефинисати“. По њему, многе потешкоће с којима се сусреће етика, али и генерално филозофија, долазе од покушаја да се да одговор на питања, без претходне анализе које је то питање на које се жели дати одговор. Стога та питања захтијевају претходну анализу и разјашњавање. Филозофи ове традиције су се генерално слагали са Муром у тврдњи да је задатак анализе разјашњавање филозофских учења. Њихове разноврсне методе, састоје се од креирање симболичких језика, детаљније анализе обичног говора, различите предмете разјашњавања, укључујући концепте као што су природни закони, појмови из физике, (маса, сила, испитљивост и провјерљивост), па све до свакодневних појмова као што су одговорност и различити погледи на свијет. Од самог зачетка аналитичка филозофија се специјализовала и оријентисала на рјешавање филозофских проблема. Практично не постоји већи филозофски проблем на који аналитички филозофи нису покушали дати одговор.

Развој аналитичке филозофије, почетком 20. вијека, био је под значајним утицајем новоформиране математичке логике. Иако у историји филозофије, постоји антиципација ове врсте логике међу Стоицима, њене модерне форме немају паралелу у филозофији, што се може поткријепити чињеницом да је настала у уској вези са математиком и науком. Многи филозофи су сматрали комбинацију логике и науке, као модел који филозофска учења треба да слиједе, док су други одбацили или минимизовали његову корист за третирање филозофских проблема. Тако је 20. вијек свједок двије различите струје анализе, једне која потенцира формалистичке (логичке) технике, а друга неформалистичке из обичног језика. Такође, било је много филозофа који су били под утицајем и једног и другог приступа. Иако је у принципу, анализу могуће усмјерити и примијенити на било који предмет, њен централни фокус, већим дијелом 20. вијека, био је језик, нарочито представа о значењу и референцијама. Етика, естетика, религија и право, такође су биле теме интересовања, али далеко мање од језика. У посљедњој четвртини 20. вијека, са значења и референција, тежиште интересовања се премјестило на проблеме везане за људски ум, укључујући природу менталних процеса, као што су размишљање, расуђивање, перцепција, вјеровање, намјера, као и производи тих процеса, укључујући представу, значења и визуелне слике. У исто вријеме, интензиван рад се наставио на пољу теорије референција, а добијени резултати у том пољу, пренешени су на анализу ума.

Формалистичка традиција[уреди]

Логички атомизам[уреди]

Први већи напредак у формалистичкој традицији веже се за метафизичку теорију или логички атомизам, који је настао из математичке логике енглеског филозофа Бертрана Расела. Раселово дјело о којем је ријеч, базирало се дијеломично на раним биљешкама његовог тада већ бившег ученика Лудвига Витгенштајна. У монографији из 1918. године, The Philosophy of Logical Atomism, Расел је цитирао Витгенштајна као творца многих од теорија које се у њој садрже. Витгенштајн се прикључио аустријској војсци када је почео Први свијетски рат, и Расел је отада изгубио сваки контакт с њим. Витгенштајн није сазнао за Раселово верзију логичког атомизма све до послије рата. Витгенштејнова верзија под насловом Tractatus Logico-Philosophicus, коју је написао за вријеме рата, објављена је 1922. године. И Расел и Витгенштајн су вјеровали да математичка логика може разоткрити основну структуру стварности, структуру која је скривена у обичном, свакодневном језику.

Савремене тенденције[уреди]

Савремени аналитички филозофи су углавном интелектуални насљедници Расела, Мура и Витгенштајна, групе филозофа, који су се свјесно бавили ”филозофском анализом”, почетком XX вијека. Анализа, онако како су је схватали Расел и Мур, се не бави језиком „пер се“, него концептима и пропозицијама. С њихове тачке гледишта, анализа је инструмент од виталног значаја, путем којег се разоткрива стварна структура свијета. Витгенштајн у свом дјелу, Tractatus Logico-Philosophicus (1921), тврди индиректно, да структура језика разоткрива структуру свијета; по њему сваки значајан језички израз се може разложити на атомске састојке, који у свом крајњем облику представљају прочишћене састојке стварности. У свом каснијем дјелу, Витгенштејн одбацује ову „трактанијанску“ визију, која је упркос томе имала значајан утицај на Бечки Круг двадесетих година, као и на каснији развој логичког позитивизма, тридесетих и четрдесетих година XX вијека.

Карнап и Ајер, обојица представници позитивизма, бранили су став по којем задатак филозофије није разоткривање елузивних метафизичких истина, него анализа научних хипотеза и теорија.