Севиљски заводник и камени гост

Seviljski zavodnik i kameni gost (šp. El burlador de Sevilla y convidado de piedra) је позоришни комад једног од најпознатијих писаца Златног века шпанске књижевности, Тирса де Молине. Овај комад, као и целокупно стваралаштво овог познатог драматурга пипадају епохи барока, која се формира у Шпанији у XVII веку, добу политичке декаденције и верских сукоба.

Тирсо де Молина је типичан драмски писац Златног века шпанске књижевности. Као и сви остали драматурзи XVII века, и Тирсо је следио принципе нове комедије Лопеа де Веге изложене делу Нова уметност писања комедија (шп. Arte nuevo de hacer comedias), објављене 1609. године. Севиљски заводник и камени гост сматра се врхунцем његовог стваралаштва и његова филозофија се веома разликује од каснијих дела која су за главни лик имала Дон Хуана. Тирсо де Молина је у овом позоришном комаду пре свега изложио теолошке тезе везане за велики проблем који је мучио Шпанију Златнога доба — проблем човекове слободне воље и Божије благодати. Покушавајући да у једном смелом лику персонализује сукоб моралних и друштвених начела, Тирсо де Молина је у овом комаду створио и уобличио мит о дон Хуану, или дон Жуану, како ће касније овај лик постати познат захваљујући Молијеру и његовом Дон Жуану.

Сиже

Први чин

Прва сцена овог драмског дела нас води у Напуљ, у палату напуљског краља, где се сусрецемо са Дон Хуаном и војвоткињом Изабелом, који разговарају након проведене ноћи пуне страсти. Изабела га, међутим, ословљава са „Октавио“, чиме нам писац одмах открива да је посреди превара. Дон Хуан јој шапуће најслађе речи све до тренутка када Изабела жели да осветли лампом његово лице. Он јој признаје да није војвода Октавио и да ју је преварио. Изабела, скрхкана, поче да зове у помоћ, свесна да је обешчашћена. Хуан је врло хладан и спокојан у тренутку када долази стража, а са стражом и његов стриц Дон Педро, да га ухапси.

Дон Хуан остаје сам у просторији са Дон Педром и скида маску, откривши му да је заправо његов братанац и да је преварио Изабелу представивши се као војвода Октавио. Дон Педро, уплашен за свој положај у краљевим очима, помаже Хуану да побегне, а краљу пласира као кривца војводу Октавиа. Захваљујући Дон Педровом монологу сазнајемо више о Дон Хуановој прошлости: да је био протеран из Шпаније јер је и тамо на исти начин варао жене, као што је учинио са Изабелом. Стриц га проклиње реченицом: Небо нека казни хуљу. Цело дело прожимају реченице попут ове, наглашавајући да Бог треба да казни Хуана због лажи и превара које чини. Хуан, наиме сматра да не треба да се извињава нити да се каје, и бежи у Шпанију.

Краљ не дозвољава Изабели да се оправда и она му од срамоте не противречи. Одлучује да је утамничи, а Октавија да примора да испуни своју дужност, мислећи да је војвода кривац. Октавио је лудо заљубљен у Изабелу. Али када се појави Дон Педро и оптужи га да ју је искористио, он се разочара у све жене, па и њу. Од бола и љубоморе, што га је заборавила његова драга, напушта га разум и одлази у Шпанију. ”¿Цон Исабела хомбре ен палацио?...¡Естоy лоцо! ”

На обалама Тарагона сусрећемо се са Тизбеом, младом прелепом рибарком, из чијег монолога откривамо да је хладна према мушкарцима који покушавају да је заведу. Сматра да је љубав траћење времена и јако је понасна што љубав није осетила. Сасвим случајно, она проналази Хуана и Каталинона, које је избацила вода након бродолома. Тизбеа и Каталинон покушавају да оживе Хуана и за то време Каталинон испича Тизбеи шта им се ко је Хуан. Млада рибарка одмах помисли како је Хуан частан и племенит човек јер је високог рода. Хуан, повративши свест, истог момента како је угледао лепу Тизбеу, поче да јој изјављује љубав Ја се родих још једаред преко мора, а од мора до Амора само слово ту нас дели. Хуан успева да заведе невину Тизбеу и да у њој пробуди осећања за која није знала да постоје. Тизбеа све време изговара Нека вас Бог у лажи спречи. Хуан, иако опет упозорен да не чини грехе, чини оно што је зацртао без размишљања о последицама.

У Севиљи краљ Алфонсо од Кастиље и Дон Гонсало од Уљое разговарају о Лисабону и његовим лепотама. Захваљујући овом разговору закључујемо да се драма одиграва у XIV веку. Краљ одлучује да уговори брак између Дон Гонсалове ћерке, госпе Ане и Дон Хуана. Дон Гонсало је одушевљен овом идејом и одлази да поразговара са ћерком.

Назад на обали Тарагона, Хуан и Каталинон се спремају да беже. Каталинон покушава да му објасни да ће после смрти испаштати за све преварене жене и лажи. На то му Дон Хуан одговара Дуг рок дајеш за плаћање и шали се да је за њега уживање у женама физичка потреба коју мора задовољити.Тизбеа се препушта Дон Хуану, који је убеђује да ће је оженити и да је воли. Она стрепи да греши и опет преклиње Бога да казни Хуана ако је лаже, на шта он исто одговара Дуг рок дајеш за плаћање. Након тога Хуан је запалио колибу у којој су били и побегао без осећаја било какве гриже савести. Тизбеа истрчава из горуће колибе проклињући своју наивност и лажова. Свесна да је кажњена што се увек подсмевала онима који су јој изјављивали љубав, покушава да се баци у море.

Други чин

Дон Дијего Тенорио, Хуанов отац, разговара са краљем Алфонсом и објашњава му да је Хуан тај који је искористио Изабелу, а не Октавио, а као доказ показује писмо Дон Дијега. Краљ назива Хуана дрским и одлучује да га пошаље у Лебриху у изгнанство. Алфонсо у том часу схвата кога је наменио госпи Ани, ћерки Дон Гонсала, а чак и сам Дон Дијего осуђује Хуана и сматра да треба сачувати част те девојке, а не удати је за прељубника. Тада долази и војвода Октавијо, како би уверио краља да није обешчастио Изабелу. Како би решио ову замрђену ситуацију и задовољио сваку страну, Алфонсо одлучује да Октавија ожени госпа Аном. Октавио брзо заборавља на љубав према Изабели, задовољан што га жене „сунцем Севиљских звезда“.

Дон Хуан среће Маркиза од ла Моте, женскароша Хуанових размера, иначе старог пријатеља. Маркиз од ла Моте признаје да је заиста заљубљен у прелепу девојку, госпу Ану. Како је Хуан ово чуо, тако је пожелео да је има, несвестан шта значи волети некога. Маркиз од ла Моте одлази до Анине куће, Каталинон га прати како би Хуан сазнао где Ана живи. У том часу Дон Хуан добија писмо од госпе Ане које треба да проследи Маркизу. У писму Ана позива Ла Моту да дође и проведе ноћ са њом. Дон Хуан каже Ла Моти погрешну сатницу када је Ана поручила да дође, одлучан да ужива у њој. Маркиз наговара Дон Хуана да узме његов огртач како би преварили једну девојку, Беатрис. Како су се све околности одиграле у Хуанову корист он одлази код госпа Ане, прерушен у Маркиза.

У дому Дон Гонсала, Ана увиди да човек под огртачем није њен вољени Маркиз и поче да зове упомоћ. Излази Дон Гонсало, који проклиње човека који му је отео част. За њега је највећа част, чистота његове ћерке. Дон Хуан убија Дон Гонсала, који га на умору проклиње да ће му се осветити. Хуан бежи таман на време да Маркизу врати огртач и побегне. Мота бива ухапшен, а краљ даје наредбу да на Дон Гонсаловом гробу буду осветничке речи.

Следећа сцена почиње песмом пастира који велицају лепоту Аминте, лика који се тада први пут уводи у драму. Аминта је млада невеста, пуна љубави жеље да је пренесе свом изабранику Батрисију. Младожења, Батрисио је такође заљубљен у Аминту. Њихову љубав и предстојећи брак, њихово окружење у потпуности одобрава и подржава, тако да ова сцена одише топлином и осећањем заједништва. У причу је укључен и стари Гасено, који представља симбол мудрости и искуства. Међутим, као неочекивани гост појављује се севиљски заводник, млади Тенорио, са намером да заведе младу Аминту. Његов долазак буди сумњу у Батрисију и наводи га да испитује своје поверење у невесту. Сматрао је Хуана финим човеком и врсним племићем, а самим тим и достојним супарником што је у њему пробудило љубомору и презир. Иако су остали гости били почаствовани заводниковим присуством, младожења је био јако узнемирен.

Трећи чин

Почетком трећег чина може се видети интензивност Батрисиове љубоморе кроз његов монолог, када исказује жал за својом невестом коју је већ сматрао изгубљеном. Прекинуће га Дон Хуан казивањем гнусне лажи. Млади заводник тврди Батрисију да је већ уживао Аминтину част и да га она и даље жели за љубавника, премда то још увек није била истина. Како је неостварени младожења одбацио Аминту као своју будућу супругу, Аминта пати и повлачи се у своје одаје. Касније те ноћи, Дон Хуан Тенорио долази до Аминтиног кревета и својом слаткоречивости и пустим обећањима је наводи да не одоли искушењу. Као и до сада, Хуан, са оданим Каталиноном бежи у цик зоре не осврћући се.

Наредна сцена осликава женску патњу због учињене неправде. Појављује се Изабела која путује са својим слугом Фабијом ка Севиљи, пролазећи Тарагону и касније Валенсију. Изабела је и даље заљубљена у војводу Октавија. Пати јер не жели да се уда за младог Тенорија, али и због своје неповратно изгубљене части и доброг гласа. Фабио је безуспешно теши, што ће прекинути долазак младе рибарке Тизбее, такође жртве бестидне преваре озлоглашеног заводника. Износећи своју несрећу Изабели, рибарка отворено исказује крхкост и немоћ, док се војвоткиња, препознајући муку истоветну својој, нуди помоћ и смишља план освете. Како две повређене даме одлазе, тако се, као контраст појављују Каталинон и Дон Хуан, оличење мушкости и заводљивости. Каталинон саопштава свом газди да је Изабела на путу до Севиље и да долази због уговореног брака, о чему Хуан не жели ни да чује, иако не пориче лепоту младе племкиње. Потом се појављује камени гроб трагично страдалог Дон Гонсала од Уљое, који је пробудио одређен зазор и бојазан у младићима, премда Хуан то не признаје. Видевши натпис на Гонсаловом гробу, који каже:

„ Ту чека божји слуга,
Витез часни и верни,
Наплату страшног дуга. ”

Дон Хуан исмева њега и његову смрт, а потом га ругалачки изазива на двобој. Племић и његов верни слуга се затим повлаче у стан, где им слуге послужују вечеру. Ову згоду изненада прекида долазак једног позваног, али крајње неочекиваног госта. На вратима се појављује сам Гонсало од Уљое у оном обличју у ком је био на свом гробу. У овом застрашујућем тренутку, Хуан и даље крије свој очигледни страх од ове утваре. Камени гост позива младог заводника на вечеру исте ноћи у 22 сата, која ће се одржати у капели у оближњој цркви. Како би доказао своју неустрашивост Хуан прихвата овај позив. По одласку овог крајње необичног госта, млади Тенорио у свом монолгу убеђује себе како не зазире од оваквих приказа.

Наредна сцена почиње разговором Дон Дијега Тенорија и краља, који разматрају питање венчања младе Изабеле и Дијеговог сина, Хуана. Њихову полемику прекида војвода Октавио који моли краља за допуштење да севиљског заводника изазове на двобој, како би спрао љагу са свог имена и одбранио Изабелину част. Међутим, краљ му не даје одобрење, бранећи Дијеговог сина као изузетног племића. Напетост прекида долазак Аминте и старог Гасена, који тражећи Дон Хуана, откривају још једну неправду нанесену недужној девојци. Војвода Октавио у овоме види пригодан начин да се освети фаталном заводнику. У предстојећој сцени, Хуан објашњава Каталинону како венчање мора причекати, јер сматра да има незавршена посла са каменим гостом. Иако наилази на Каталиноново неодобравање, одлучно полази ка цркви са у пратњи свог верног слуге. Током уласка у цркву Каталинон страхује, док Хуан тежи да искаже своју усиљену ноншалантност. При самој појави окамењеног Дон Гонсала, емоције се појачавају. Уљоа их позива на вечеру и нуди крајње необичан јеловник: вариво од канџи, гује и шкорпионе, као и горко вино. Након ове језиве гозбе, Уљоа захтева од Хуана да му пружи руку, који то из ината и чини, трудећи се да буде јуначки настројен. Овај додир је заправо био додир смрти, који је изгорео сву снагу севиљског заводника и учинио га слабим и немоћним. Након ове страхоте и Хуановог беспомоћног запомагања, он пада мртав. За његовим животом у подземни свет тоне и гробница, као и сам Дон Гонсало. Каталинон остаје ужаснут и згранут и у том расположењу трчи код краља да саопшти ову стравичну вест.

Сцена која следи окупља краља, Хуановог оца као и све оне које је севиљски заводник икада повредио. Овај скуп прекида Каталинон и саопштава вест о Хуановој смрти. Ова новост је запањила све присутне, али и изазвала одређено олакшање у њиховим душама. Потом, краљ наређује да се Хуаново тело сахрани у Мадриду. Као и што је испрва требало бити, драма се завршава тако што маркиз жени своју велику љубав Ану, војвода Октавио Изабелу, а Батрисио Аминту. Присутан је одређени осећај задовољства, јер је правда коначно испуњена.

Карактеризација ликова (с освртом на дидактичку функцију дела)

Дон Хуан. Карактерни склоп главног лика је усклађен са дидактичким функцијама дела. У моралним нормама карактеристичним за седамнаести век, лик Дон Хуана је поучан како за оне сличне њему, тако и оне сличне ликовима који због њега страдају. Стављен у те оквире, Дон Хуан је за савремена поимања окарактерисан исувише девијантно, па самим тим и једнолично и оскудно, премда дата карактеризација врши предодређену функцију дела. Сви остали ликови, још оскудније окарактерисани, створени су да би до изражаја дошле Дон Хуанове особине.

Дон Хуан је у власти ероса, што се испољава као неутољива глад за телесним задовољством (Севиља ме назва гласно заводником, нема мени никакве веће сласти, нег завести, упропастит част и лијепост каквој жени), од чега га, како се види, не одвраћа ни свест о тежини сопствених поступака. Опседнутост еросом поништава све моралне вредности и људске обзире (када непозван дође на Батрисијеву свадбу, седа на његово место поред младе, исмева га и поврх свега бесрамно му тражи њено тело лажући га да су заљубљени) и подгрева хедонизам. Он до последњег тренутка узима од живота оно што жели и што му се „даје“, ужива у тренутку и живот му се своди на „сада“ и „овде“: Звезде, што ми сад светлите, у варци ми дајте среће, ако смрт наплатит све ће, још дуго је задржите (1915).

Дрзак је, лукав и промишљат, брзо реагује у неповољним ситуацијама: на самом почетку, ухваћен на делу, каже да ће се предати само шпанском поклисару, Дон Педру, да би му се открио као синовац. Стрицу се правда подилазећи му речима: Стриче, господару, млад сам, младић био ти си, и кратио љубав ниси, па опрости моме жару. /.../ Будућ да то желиш чути, истину ти рећ’ ћу целу: варком годих Изабелу војвоткињу (65). Промишљено, тобоже предаје свој живот у његове руке свестан да ће га тако смекшати: Оправдање нећу тражит, јер вриједило ништа не би, па крв своју нудим теби, пролиј је и гријех ублажи! До ногу вам нице падам и своју вам сабљу нудим (100). Први који му указује на казну која ће га снаћи за недела је слуга Каталинон, на шта Дон Хуан подругљиво пита: „Кад ће пак ме то затећи?“. Наслађује се својим подмуклим победама: С чашћу свладах га у боју, јербо вазда ти сељаци, будућ да су себичњаци, позивају се на част своју (1900). Користи очев положај и добре односе с краљем; иритирају га Каталинонове критике и сталне стрепње. Заклетве које даје женама ништа му не значе, али једна од заклетви има посебно место јер антиципира оно што ће се десити: Ако би ми затајила реч и вере, молим Бога, нека као хименика, усмрти ме човек... (тада у себи додаје: ...мртав). Обећава брак свим женама (за разлику од Сориљиног Дон Хуана) − што се може објаснити нормама времена у којем је дело настало, када су оштро осуђивани сексуални односи без покрића брака. Једну од превара окончава убиством Дон Гонсала, оца госпе Ане. На упозорење свог оца (дон Дијега) да ће га стићи казна, он изазива Време: „У часу смрти? Зар ми казну тако касно проричете?“.

Као што нам и Хомерова Илијада показује, недела с којима се људска мисао кроз историју човечанства никако није могла помирити су управо она којима се скрнави или исмева покојник, а то ће управо бити врхунац Дон Хуанових грехова. Он, наиме, хвата за браду надгробну статуу дон Гонсала, своје жртве, и забавља се позивајући га на вечеру. Мирне савести Хуан одлази кући на вечеру, али Божја правда, у лику каменог госта, долази по своје. Док је у народу уврежено страхопоштовање према мртвима баш због моћи која им се придаје по смрти, Дон Хуан гледа на то сасвим опречно (Мртвог си се преплашио! Како тек од живог стрепиш! Страх од мртвих својствен је неукима, 2345). Песма у катедрали даје печат целом делу: Нек слушају који божје изазивају веле казне, нема рока што не стиже ни дуга што није плаћен (2730). Ова представа се и дан данас изводи на Велики петак Свете недеље, подсећајући хришћане да не изазивају Бога, јер за покајање може бити касно.

Каталинон. Верно служи Дон Хуана, мада очекује и да му овај узврати тако што ће му помоћи да постане гроф. Предвиђа Дон Хуанове намере (када Мота хвали Дон Хуану лепоту његове рођаке госпе Ане, Каталинон мисли: Куш, севиљски, јер те љути заводник ће обманути) и осуђује његове преваре - жао му је што је Тисбеи за указано гостопримство тако рђаво враћено. Иако слуга, противи се да учествује у Дон Хуановом плану да обешчасти госпу Ану бојећи се казне која их обојицу може снаћи (Игру сам ти проматрао, што гледатељ њезин бијах, не бих хтио каквом муњом, да ме здроби с неба сила, 1970), али ипак остаје покоран.

Дон Дијего. Праведан, као краљев миљеник и „поглавица правде“ моли краља да не допусти Октавију двобој са Дон Хуаном, што му овај одобрава и само га протерује из града, али је опет свестан да је то мала казна у односу на почињена недела његовог сина. Осуђује га за издају пријатеља (Хорација) и најоштрије га упозорава на казну − што ствара климакс упозорења упућених Хуану (Каталинон → Тисбеа → отац: Причиња се теби, пази, да Бог чека, одобрава; каштиг његов свеђ је справан и на време он долази [...] он на смрти строго суди), који се завршава клетвом (Нек те казни Свемогући!) и сузама (одлази уплакан). На крају, када се открију сви Хуанови злочини, правду и страх од Бога ипак претпоставља безусловној родитељској љубави: За награду службе моје ухитит га одмах дајте! Нек гријех плати е да стријела с неба не би пала на ме, јер сам отац сина злога (2820).

Октавио. Заљубљен је у Изабелу (испрва је везује за девичанску чистоту, част) и дубоко повређен причом да га је Изабела окривила пред краљем. Осећа се издатим, тишти га раскорак између велике љубави коју осећа и њене издаје која све то поништава (Такав сте ми отров дали, што чак чврсто срце згоди, и тако ми ријеч води да ласицу опонашам; Зар ме тако обманула, у ругло ми љубав свела?, 335). Као контраст његовом болу наводи се прича о рибарици Тисбеи, која своју душу није дала на милост и немилост љубави, док на љубав гледа као на рањивост (Слободу душа годи, будућ ме љубав змија, уједом не отрова (400).

Тизбеа. Стопљена је са природом, часна, ужива поштовање међу рибарима, горда је и глува за њихове љубавне молбе и обећања. Дон Хуан је први који у њој буди жар и она му се предаје; у неверици га подсећа (заклиње) да ће му доћи казна с неба ако не испуни обећање. Самокритична је и своју насрећу види као казну за лоше опхођење према рибарима (С мушкарцима непрестанце ја се ругах хола, горда; свако ко се другом руга сам испадне предмет ругла, 1015). I за њу је везан мотив карме, који се протеже кроз цело дело, да би се најупечатљивије потврдио у Дон Хуановој казни.

Батрисио. Узнемирен Дон Хуановим доласком, покушава да заштити оно што је његово, љубоморан је и интроспективан - поред свега преиспитује заснованост своје љубоморе и гнева (Зар је право, док смо јели, што уз моју жену сједе, 1810). Несигуран је и не подноси мисао да можда живи у обмани и да су му част и понос угрожени, те лако губи поверење у Аминту (у Дон Хуановом поновном доласку налази потврду за своје сумње, верујући у да она има удела у томе).

Аминта. Види Батрисијеву несигурност и љубомору; схвата да јој га Дон Хуан одузима и проклиње га; касније, обманута, пристаје да му буде жена и задовољава се његовом заклетвом.

Структура дела

Радња

Када погледамо структуру овог књижевног дела уочавамо да има експозицију, заплет, перипетију, кулминацију, расплет. Заплет почиње са Тизбеом када дон Хуан успева својим лажима да је заведе и искористи. (Да ћу живот изгубити/ зарад тебе, кад бих знао,/ радо бих га теби дао;/ обећавам да ћу бити/ твој муж.) Такође има поделу на чинове: први чин са темом завођења, други са темом обмане и трећи са темом правде.

Изненадни преокрет тока радње је појава гроба, тј. када излази мртвац у облику камене статуе, који се појављује три пута- први и трећи пут на светом месту, гробљу, а други код дон Хуана. Нема хора који уводи у радњу, вец су музичари ти који нас, дајући коментаре у виду опомена, обавештавају да ће Хуана сустићи казна и да ће на крају бити кажњен. (Сваки човек, докле год је/ жив на свету, нек не каже:/ дуг рок дајеш за плаћање!/ Дан наплате брзо сване.) Радња се одвија кроз конкретне догађаје.

Наслов је везан за тему јер сазнајемо где се одиграва, да је главни лик заводник, али нас једино појам каменог госта може зачудити и унети забуну.

Односи међу ликовима

Изражена је класна разлика. То најбоље видимо у односу дон Хуана и његовог слуге Каталинона. (Видим да си прави бедник.) Дон Хуан се слично односи и према Батрисију. Понижава га, седа поред његове жене, иако зна да њему то смета и на крају му преотима жену. Другачије заводи госпе племенитог рода, упада им ноћу под маском љубавника, а другачије сељанке, заводљивим говорима и обећањима да че их оженити. Слично се и Октавио односи према свом слузи, Рипију. (Безумниче, па шта ти знаш?)

Говор

Дело је написано у дијалозима, који су углавном кратки и монолозима. Драма је писана слободним стихом. Језик је реалан, једноставан и разумљив. Радња је динамична и кроз дијалоге долазимо до карактеризације ликова. Мото главног јунака је: „Дуг рок дајеш за плаћање.“ (,,Тан ларго ме ло фиáис). Тирсо га користи на кључним местима и као рефрен јунака, а овај стих представља део пословице: „Си а есе тиемпо ло фиáис, ецхáме отра вара мáс; си тан ларго ме ло фиáис, дад ацá ло qуе ос qуеда.“, што значи: „О том потом, лако ћемо.“ I тај мото нам показује да је дон Хуан имао прилике да се покаје, али он то ипак није хтео.

Јављају се и пословице:

Добар глас далеко сеже,/ зао даље се протеже.

Како сејеш, тако ниче.

Ко год чека да ужива/ докле чека, очај скрива.

Кад чене поверују, тешко њима.

Тон

Тон је јасан. Дело зрачи хумором уз дозу ироније. Иронију видимо у Каталиноновом говору. (,Немој да те уз свој благ лик/ завара шпански заводник.) I у односу са дон Хуаном. (Јесте, роде,/ опет твоја туђа жена.) Батрисио је такође ироничан. (Баш је лепо што је сео/ да вечера с мојом женом,/ и што мени, пометеном,/ смета, па нисам ни јео.)

Драмско дело је писано по барокним правилима, а представља мешавину комичних и трагичних елемената и мотива. Један од комичних елемената је када је Каталинон мислио да се његов газда удавио и да не дише, Тизбеа му је рекла да је ипак жив, а онда је он рекао: Могао би да дише на другом месту. Трагедија је јер на крају дела главни лик, дон Хуан, гине, тј. бива убијен јер се током живота није покајао за своје многобројне грехе. Покајао се на крају, али је тада већ било касно.

Монолози и солилоквији

Кроз монологе често сазнајемо о прошлости ликова. (Дон Педро: О, подлаче, зар ти није/ доста што са ретким жаром/ подичи се ти преваром/ врле жене сред Шпаније,/ него сада у Напуљу,/ још код краља, та слобода/ са женом високог рода?)

Теме, мотиви, симболика, кључне речи и теолошке импликације

Сам наслов овог дела, Севиљски заводник и камени гост, читаоцу одмах сугерише главне мотиве - мотив заводника (уз његово порекло), док мотив каменог госта вероватно представља непознаницу и буди магловите асоцијације данашњем читаоцу. Ипак, за ону публику за коју је комедија писана, мотив каменог госта био је и те како познат јер потиче из шпанске усмене традиције. Управо ова два главна мотива чине две велике тематске целине овог дела – први се кроз епизоде завођења Исабеле, Тисбее, Ане и Аминте протеже до треће сцене трећег чина, а други, сусрет Дон Хуана са каменом статуом Дон Гонсала од Уљое и казна, кроз последње четири сцене трећег чина. Не зна се са сигурношћу зашто је Тирсо де Молина мотив из народне традиције изабрао за кулминацију свог дела. Једна је претпоставка да је у њему пронашао одговарајуће решење за расплет управо због тога што је аудиторијуму био познат мотив каменог госта, а самим тим и двоструког позива на вечеру, па су тако могли лако да га прихвате као разрешење. Друга могућност је да је писац кренуо од легенде коју је желео да преточи у драмски облик, а да је први део о завођењу написао као увод и њиме мотивисао казну која Дон Хуана стиже у облику камене статуе и пакла.

Тирсо де Молина је био свештеник и истински католик, те је ово дело пре свега имало и неизоставну моралистичку и дидактичку ноту. Њиме је писац желео да укаже на неминовност Божје казне свима онима који се не владају по његовим начелима, што је и тема ове драме. Необично је то што је Тирсов јунак заправо верник, и то је прва ствар која овог јунака разликује од свих каснијих ликова Дон Хуана који су настали из њега. Дон Хуан Тенорио је распусник који верује у Божју правду, али време покајања одлаже за старост, односно сам тренутак смрти. То се види из речи које он, попут рефрена или мота, понавља на неколико кључних места у драми, када му саветују да се покаје: Дуг рок дајеш за плаћање (Тан ларго ме ло фиáис – стих који је саставни део пословица: си а есе тиемпо ло фиáис, ецхáме отра вара мáс; си тан ларго ме ло фиáис, дад аца ло qуе ос qуеда, са значењем: о том потом, лако ћемо). Уљуљкан је осећајем сигурности јер његов стриц, а тако и он сам, ужива заштиту краља, па је ослобођен директне и брзе казне и последица. Божју казну мисли да ће заобићи покајањем у последњем тренутку. Зато кроз њега Тирсо критикује изопачени концепт покајања које почива само на речи, а не и намери. Таквим својим мотом Дон Хуан је окарактерисан као лош хришћанин и због тога што се не понаша у складу са верским доктринама, каква је увереност да је смрт изненадна и да човек на њу увек мора бити спреман. Он је и отелотворење греха и зла, готово поистовећен са сатаном (увек заводи ноћу, обавијен сенкама и маскиран, чак се и његово несметано испуњавање свих тежњи може схватити и као казна заведеним женама због њихових греха, опет налик ђаволу који је на Земљи јер по Божијој вољи тамо спроводи правду). Тирсо такође наглашава и концепт слободне воље – Дон Хуан сваку жртву заводи уз њен коначан пристанак, а и у католичкој доктрини ђаво може утицати на човека једино ако му овај то и допусти. Такође, сатани се не може успешно супротставити нико осим Бога, па тако и овом заводнику готово да ниједна жена не може одолети, а казнити га може једино Бог и то кроз камену статуу. Лик Дон Хуана је вешто изграђен од контраста и противречности, па и код читалаца такве реакције изазива, у исто време одбија и привлачи. Заразна је његова ужасна динамичност и смела воља, на први поглед он делује као једини који пркоси друштвеним и моралним нормама, као једини носилац побуне. Међутим, и аристократија крши морална и друштвена начела, али, за разлику од Дон Хуана, то скрива под маском части. Зато је још једна тема овог Тирсовог дела критика и свеукупног друштва оног времена, окованог неморалом.

У овом делу се уочава и више различитих примера визуелног и аудитивног симболизма којима се Тирсо обилато користи. Сцене у којима су краљ и Дон Дијего, личности којима је Дон Хуан подређен, светле су и тако у контрасту са призорима где је протагониста Дон Хуан, који је увек обавијен мрачним, мистичним и немиром. Тако и, у одређеним сценама, музика боји доживљај читалаца и чини га потпунијим градећи ироничан тон (када маркиз од ла Моте пева песму Ани док је Дон Хуан заводи), или употпуњујући сеоску атмосферу (Аминта и Батрисио који припремају венчање).

Истина о пореклу мита о дон Жуану

Порекло

Лик дон Хуана, као што је већ споменуто, створио је Тирсо де Молина (Тирсо де Молина) у XVII веку (1630) у познатом делу “Севиљски заводник и камени гост” (Ел бурладор де Севилла y цонвидадо де пиедра). Поново је уведен у књижевност у XIX веку као главни јунак Сориљиног дела (Јосé Зорилла) “Дон Хуан Тенорио” (Дон Јуан Тенорио). По мишљењу неких критичара, овај лик је, заправо, већ постојао у књижевности раније, и то у делу Тан ларго ме ло фиáис које се приписује Андресу де Кларамонтеу (Андрéс де Цларамонте).

У сваком случају, само стварање овог лика веома је утицало на целокупну европску културу, јер је многим европским уметницима дон Хуан послужио као инспиративни модел за стварање нових дела. Тако је, на пример, настала Моцартова позната опера Ел дон Гиованни или Штраусова синфоничка поема, као и Молијеров или Лорд Бајронов дон Хуан. Овај аутентичан шпански јунак успео је да нађе своје место у мору ликова европског културног стваралаштва и остави снажан утицај који је трајао вековима.

Са сигурношћу можемо тврдити да је дон Хуан, заводник, постојао у свести шпанског народа много пре него што је створен као јунак у књижевном делу. Лик дон Хуана представља метафору за кршење свих устаљених норми, како моралних, тако и социјалних. За њега част и праведност као људске врлине не постоје, живот схвата олако, као игру, забаву и уживање. Када говоримо о оба дела, важно је напоменути да постоје поједине разлике у особинама ликова, структури дела и начину на који су дела писана и завршена.

Разлике између Молининог и Сориљиног Дон Хуана

Као што је већ напоменуто, разлике постоје, а оне имају посебну важност због саме завршнице како једног, тако и другог дела. На првом месту, Молинин дон Хуан не пише писма, пише их његов слуга, док је Сориљин дон Хуан веома вичан у писању. Такође, Молинин јунак се користи обећањима о браку уз помоћ којих успева да достигне своје циљеве, односно да заведе многе жене, док Сориљин то не ради. Веома се разликују и начини на које је религија представљена. У барокном делу главни циљ је био дочарати снагу и ауторитет божанског суда од којег нико не мозе побећи, као и страхопоштовање Божијих ‘поданика’. Био је битан узоран и моралан начин понашања. У романтичарском делу, религија и сам Бог приказани су на нешто другачији начин. Бог је био тај који је био благ и увек спреман да опрости, чак и највеће грехе, али само у случају истинског покајања. Само понашање дон Хуана на почетку оба дела има доста сличности: представљени су као лукави ласкавци и заводници који само траже уживање.

Велика и најбитнија разлика у самим структурама ликова је та што се Сориљин јунак мења и поклекне пред љубави према Инес, жени која га је спасила паклених мука које су, с друге стране, сачекале јунака барокног дела. Као што је вец споменуто, Молинино дело је барокно, а Сориљино романтичарско. Самим тим, нормално је да се ликови, питања религије и погледи на живот разликују. Ликови у бароку су веома комплексни, понекад и контрадикторни, јављају се разне екстремне тенденције људских бића, које се сликовито објашњавају, као што су, у случају дон Хуана, незаинтересованост за религију и обмањивање жена. Примећујемо да је у барокном делу једна од главних тема праведност. Бог кажњава дон Хуана за сва исмевања и неправде које је починио, поготово за највеци грех од свих- исмевање упокојених. С друге стране, у романтичарском делу као главна тема се провлачи спас дон Хуанове душе уз помоћ љубави која му се десила.

Значење у савременом језику

Историјско порекло дон Хуана бива занемарено при преносу ове “синтагме” у савремени језик. Данас, бити један “дон Жуан” или се понашати “донжуановски” представља ласкање, најлепши комплимент који можете упутити једном правом мушкарцу (мацхо). Ако мушкарац има ту особину, првенствено треба схватити да је једна од његових главних окупација завођење жена које падају ничице пред њиховим “вештинама”.

Шта је данашњем човеку остало од дон Хуана или, више познатог- дон Жуана? Пар стихова познатих широм света и та основна идеја о човеку који је способан да заведе сваку зену, укључујући и калуђерицу. Шта је довело до тога да се један тако комплексан књижевни лик пун контрадикција толико упрости и остане упамћен само као обичан фразем: бити дон Жуан?!

Библиографија

• Молина, Тирсо де: Севиљски заводник и камени гост, Рад, Београд, 2000.
• Горинг, Паул, Јеремy Хаwтхорн, Домхналл Митцхелл: Студyинг Литературе, Оxфорд Университy Пресс Инц., Неw Yорк
• Ла вердад собре ел ориген де мито де Дон Јуан, 2008, октобар, Логос
• Царлос Алвар, Јосé Царлос Маинер: Кратка повијест шпањолске књижевности, ДЕМЕТРА д.о.о., Загреб, 2005.

Спољашње везе

• http://sobrehistoria.com/el-siglo-de-oro-espanol/
• http://www.spanisharts.com/books/literature/tlope.htm Архивирано на сајту Wayback Machine (24. децембар 2010)