Пређи на садржај

Хедонизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Дијаграм на ком концепт задовољства указује ка мотивацији, вредности и моралу
Различити облици хедонизма баве се улогом задовољства у мотивацији, вредности и моралу.[1]

Хедонизам је породица филозофских гледишта која дају приоритет задовољству. Психолошки хедонизам је теорија да је целокупно људско понашање мотивисано жељом да се максимализује задовољство и минимизује бол. Као облик психолошког егоизма, сугерише да људи помажу другима само ако очекују личну корист. Аксиолошки хедонизам је гледиште да је задовољство једини извор интринзичне вредности. Тврди да друге ствари, попут знања и новца, имају вредност само уколико производе задовољство и смањују бол. Ово гледиште се дели на квантитативни хедонизам, који узима у обзир само интензитет и трајање задовољстава, и квалитативни хедонизам, који идентификује квалитет као још један релевантан фактор. Уско повезана позиција пруденцијалног хедонизма наводи да су задовољство и бол једини фактори благостања. Етички хедонизам примењује аксиолошки хедонизам на морал, тврдећи да људи имају моралну дужност да теже задовољству и избегавају бол. Утилитаристичке верзије тврде да је циљ повећање укупне среће за све, док егоистичне верзије наводе да би свака особа требало да тежи само сопственом задовољству. Ван академског контекста, термин хедонизам се понекад користи као пејоративан израз за егоистичан начин живота који тежи краткорочном задовољењу.

Хедонисти обично широко схватају задовољство и бол тако да укључују свако позитивно или негативно искуство. Иако се традиционално посматрају као телесни осећаји, неки савремени филозофи их виде као ставове привлачења или одбојности према објектима или садржајима. Хедонисти често користе термин „срећа” за превагу задовољства над болом. Субјективна природа ових феномена отежава мерење овог баланса и његово упоређивање међу различитим људима. Парадокс хедонизма и хедонистичка трака за трчање су предложене психолошке препреке за хедонистички циљ дугорочне среће.

Као једна од најстаријих филозофских теорија, хедонизам је био тема расправа Киренаика и Епикурејаца у античкој Грчкој, школе Чарвака у древној Индији и јангизма у древној Кини. Привукао је мање пажње у средњовековном периоду, али је постао централна тема у модерном добу са успоном утилитаризма. Различите критике хедонизма појавиле су се у 20. веку, што је подстакло његове заговорнике да развију нове верзије како би одговорили на те изазове. Концепт хедонизма остаје релевантан у многим областима, у распону од психологије и економије до етике животиња.

Термин хедонизам се односи на породицу гледишта о улози задовољства. Ова гледишта се често категоришу на психолошки, аксиолошки и етички хедонизам, у зависности од тога да ли проучавају однос између задовољства и мотивације, вредности или исправног деловања.[2] Иако су ове разлике уобичајене у савременој филозофији, ранији филозофи нису увек јасно правили разлику међу њима и понекад су комбиновали више гледишта у својим теоријама.[3] Реч хедонизам потиче од старогрчке речи ἡδονή (hēdonē), што значи „задовољство”.[4] Њена најранија позната употреба у енглеском језику потиче из 1850-их година.[5]

Психолошки хедонизам

[уреди | уреди извор]
Уљано платно брадатог мушкарца са ретком седом косом
Томас Хобс је био кључни заговорник психолошког хедонизма.[6]

Психолошки или мотивациони хедонизам је гледиште да све људске акције имају за циљ повећање задовољства и избегавање бола. То је емпиријско гледиште о томе шта мотивише људе, како на свесном, тако и на несвесном нивоу.[7] Психолошки хедонизам се обично схвата као облик егоизма, што значи да људи теже да повећају сопствену срећу. То имплицира да је особа мотивисана да помогне другима само ако је то у њеном сопственом интересу јер очекује личну корист од тога.[8] Као теорија људске мотивације, психолошки хедонизам не тврди да свако понашање доводи до задовољства. На пример, ако особа има погрешна уверења или јој недостају неопходне вештине, може покушати да произведе задовољство, али неће успети да постигне намеравани исход.[9]

Стандардна форма психолошког хедонизма тврди да су потрага за задовољством и избегавање бола једини извори целокупне мотивације. Неки психолошки хедонисти предлажу мање свеобухватне формулације, сугеришући да разматрања задовољства и бола нису једини извор мотивације, да не утичу на све акције или да су на други начин ограничени одређеним условима.[10] На пример, рефлективни или рационализујући хедонизам каже да је људска мотивација покретана задовољством и болом само када људи активно размишљају о укупним последицама.[11] Друга верзија је генетски хедонизам, који прихвата да људи желе различите ствари поред задовољства, али тврди да свака жеља има своје порекло у жељи за задовољством.[12] Дарвиновски хедонизам објашњава тенденцију тражења задовољства из еволуционе перспективе, тврдећи да су се хедонистички импулси развили као адаптивне стратегије за промовисање опстанка и репродуктивног успеха.[13]

Заговорници психолошког хедонизма често истичу његову интуитивну привлачност и експланаторну моћ. Они тврде да се многе жеље директно фокусирају на задовољство, док друге циљају на задовољство индиректно, промовишући његове узроке.[14] Сличан аргумент из бихевиоралне психологије предлаже да се алтруистичко понашање учи кроз условљавање, које поткрепљује понашање које доводи до позитивних награда. Ово гледиште тврди да сва примарна мотивација долази из себичних нагона од којих зависи сва секундарна мотивација, укључујући алтруизам.[15] Критичари психолошког хедонизма често наводе очигледне контрапримере у којима људи делују из разлога који нису њихово лично задовољство. Предложени примери укључују чинове искреног алтруизма, као што је војник који се жртвује на бојном пољу да би спасао своје саборце, или родитељ који жели да његова деца буду срећна. Критичари такође помињу неалтруистичне случајеве, попут жеље за постхумном славом. Отворено је питање у којој мери се ови случајеви могу објаснити као врсте понашања које тежи задовољству.[16] Друга критика из еволуционе биологије тврди да алтруистичка мотивација доприноси опстанку и репродукцији. Сугерише се да алтруистичка мотивација поузданије производи нека неопходна понашања, попут бриге о потомству, јер не зависи од додатних механизама, као што је веровање појединца да родитељска брига води личном задовољству.[17]

Аксиолошки хедонизам

[уреди | уреди извор]
Дијаграм који приказује стрелице које показују од текстова „интензитет” и „трајање” ка тексту „вредност задовољства”
Према квантитативном хедонизму, вредност епизоде задовољства зависи само од њеног интензитета и трајања.[18]

Аксиолошки или евалуативни хедонизам је гледиште да је задовољство крајњи извор сваке вредности. Он наводи да ствари осим задовољства имају вредност само уколико производе задовољство или смањују бол. Ово се обично објашњава кроз разлику између интринзичне и инструменталне вредности. Ентитет има интринзичну вредност ако је добар сам по себи или ако његова вредност не зависи од спољних фактора; насупрот томе, ентитет има инструменталну вредност ако води ка другим добрим стварима. Према аксиолошком хедонизму, само задовољство је интринзично вредно јер је добро чак и када не производи никакву спољну корист. Новац је, са друге стране, само инструментално вредан јер се може користити за стицање других добрих ствари, али нема вредност ван тих употреба.[19] Укупна вредност нечега зависи и од његове интринзичне и од инструменталне вредности. У неким случајевима, чак и непријатна искуства, попут болне операције, могу бити укупно добра ако њихове позитивне последице, попут спречавања будућег бола, надмашују тренутну нелагоду.[20]

Црно-бела фотографија насмејаног мушкарца у белој мајици
Роберт Нозик је критиковао хедонизам јер не прави разлику између аутентичних и неаутентичних задовољстава.[21]

Према квантитативном хедонизму, интринзична вредност задовољства зависи искључиво од његовог интензитета и трајања. Квалитативни хедонисти сматрају да је квалитет задовољства додатни фактор. Они тврде, на пример, да суптилна задовољства ума, попут уживања у лепој уметности и филозофији, могу бити вреднија од једноставних телесних задовољстава, попут уживања у храни и пићу, чак и ако је њихов интензитет мањи.[18]Пруденцијални хедонизам је блиско повезан са аксиолошким хедонизмом, фокусирајући се специфично на благостање или оно што је добро за појединца. Он наводи да су задовољство и бол једини фактори благостања, што значи да то колико је живот добар за неку особу зависи само од њеног баланса задовољства у односу на бол. Пруденцијални хедонизам дозвољава могућност да ствари осим благостања имају интринзичну вредност, као што су лепота или слобода.[22]

Предложени су различити аргументи за и против аксиолошког хедонизма. Заговорници се често фокусирају на интуицију да је задовољство вредно и на запажање да људи природно желе задовољство ради њега самог.[20]Сличан приступ признаје да људи вреднују ствари мимо задовољства, попут истине и лепоте. Он настоји да покаже да све друге вредности имају свој извор у вредности задовољства. Други аргумент претпоставља да речи добро и пријатно имају исто значење, имплицирајући да је тежња ка задовољству инхерентно тежња ка доброти.[23]

Идеја да је већина задовољстава вредна у неком облику релативно је неконтроверзна. Критичари се обично фокусирају на јачу тврдњу да су сва задовољства вредна или да је задовољство једини извор интринзичне вредности.[24] Неки тврде да су одређена задовољства безвредна или чак лоша, попут срамних и садистичких задовољстава.[25]{{efn|Контроверзнија примедба тврди да су сва задовољства лоша.[26] Друга критика долази од плуралиста вредности, који тврде да и друге ствари осим задовољства имају вредност. Да би подржао идеју да је лепота додатни извор вредности, Џ. Е. Мур је користио мисаони експеримент који укључује два света: један изузетно леп, а други гомила прљавштине. Тврдио је да је лепи свет бољи чак и ако нема никога да ужива у њему.[27] Још један утицајан мисаони експеримент, који је предложио Роберт Нозик, укључује машину за искуство способну да створи вештачка задовољства. На основу његове тврдње да већина људи не би желела да проведе остатак свог живота у оваквој врсти пријатне илузије, он је аргументовао да хедонизам не може да објасни вредности аутентичности и стварног искуства.[21]{{efn|Још један историјски утицајан аргумент, који је први формулисао Сократ, сугерише да пријатан живот лишен било каквих виших когнитивних процеса, попут живота срећне остриге, није најбољи облик живота.[28]

Етички хедонизам

[уреди | уреди извор]
Фотографија бисте брадатог мушкарца
Епикур је развио нијансиран облик етичког хедонизма, тврдећи да спокојно стање ума неговано кроз умереност доводи до највеће укупне среће.[29]

Етички или нормативни хедонизам је теза да су потрага за задовољством и избегавање бола највиши морални принципи људског понашања.{{efn|Неке дефиниције не праве разлику између етичког и аксиолошког хедонизма и дефинишу етички хедонизам у терминима интринзичних вредности, а не исправног деловања.[30] То имплицира да су друга морална разматрања, попут дужности, правде или врлине, релевантна само у оној мери у којој утичу на задовољство и бол.[31]

Теорије етичког хедонизма могу се поделити на утилитаристичке и егоистичне верзије. Утилитаристички хедонизам, који се такође назива класични утилитаризам, тврди да је срећа свих људи важна. Он каже да особа треба да максимизује укупну суму среће свих оних на које утичу њени поступци. Ова укупна сума укључује и срећу саме особе, али она је само један фактор међу многим, без икакве посебне предности у односу на срећу других.[32] Као резултат тога, утилитаристички хедонизам понекад захтева од људи да се одрекну сопственог уживања како би користили другима. На пример, филозоф Питер Сингер тврди да би они који добро зарађују требало да донирају значајан део својих прихода у добротворне сврхе, јер тај новац може произвести више среће за људе у невољи.[33]

Егоистични хедонизам каже да би свака особа требало да тежи само сопственом задовољству. Према овом контроверзном гледишту, особа има морални разлог да брине о срећи других само ако то утиче на њено сопствено благостање. На пример, ако неко доживљава непријатна осећања, попут кривице, када наноси штету другима, онда има разлог да избегава наношење штете. Међутим, према овом гледишту, особи би било морално дозвољено — или чак обавезујуће — да нашкоди другима ако би то повећало њено укупно задовољство.[34]

Етички хедонизам се често комбинује са консеквенцијализмом, који тврди да је чин исправан ако има најбоље последице. Обично је упарен са аксиолошким хедонизмом, који интринзичну вредност последица повезује са задовољством и болом. Као резултат тога, многи аргументи за и против аксиолошког хедонизма важе и за етички хедонизам.[35] Поред тога, заговорници утилитаристичког хедонизма често наглашавају његову непристрасну природу, његов једноставан и објективан метод за процену моралних судова и његову флексибилност да се примени на било коју ситуацију. Критичари често тврде да утилитаристички хедонизам поставља превисоке захтеве за понашање и доводи до неправде у неким случајевима жртвовањем индивидуалних права зарад општег добра. Они такође указују на практичне потешкоће у процени свих последица поступака које су повезане са задовољством.[36]

Уљано платно звезда на ноћном небу у вртложним обрасцима
Естетски хедонизам наводи да је било који ентитет, попут слике Звездана ноћ Винсента ван Гога, леп ако изазива естетско задовољство.[37]

Естетски хедонизам је теорија о природи естетске вредности или лепоте. Он наводи да ствар, попут пејзажа, слике или песме, има естетску вредност ако су људи задовољни њоме или из ње добијају естетско задовољство. То је субјективна теорија јер се фокусира на то како људи реагују на естетски ангажоване ствари. Ово гледиште је у супротности са објективним теоријама, које тврде да естетска вредност зависи само од објективних или од ума независних карактеристика ствари, попут симетрије или хармонијске композиције. Неки естетски хедонисти верују да је свака врста задовољства релевантна за естетску вредност ствари. Други нуде нијансиранију карактеризацију, говорећи да се естетска вредност заснива само на томе како људи са добро развијеним укусом реагују на њу.[37]Ван академског контекста филозофије и психологије, реч хедонизам се често користи у ужем смислу као пејоративан термин. Понекад се назива фолк хедонизмом, и описује начин живота посвећен егоистичној потрази за краткорочним задовољством. На пример, особа која се препушта сексу и рекреативној употреби дрога без бриге о дугорочним последицама свог понашања делује хедонистички у овом смислу. Негативна конотација термина повезана је са недостатком интересовања или предвиђања у вези са потенцијалном штетом или етичким импликацијама таквих поступака. Негативне последице могу утицати како на појединца тако и на људе око њега, одражавајући се на области попут здравља, финансијске стабилности, односа и друштвених одговорности. Већина филозофских хедониста одбацује идеју да начин живота који карактерише фолк хедонизам води ка дугорочној срећи.[38]

Централни концепти

[уреди | уреди извор]

Задовољство и бол

[уреди | уреди извор]

Задовољство и бол су фундаментална искуства о томе шта је привлачно, а шта одбојно, обликујући како људи осећају, мисле и делују.[39] Они играју централну улогу у свим облицима хедонизма.[40] И задовољство и бол долазе у степенима који одговарају њиховом интензитету. Обично се схватају као континуум који се креће од позитивних степени кроз неутралну тачку до негативних степени.[41] Међутим, неки хедонисти одбацују идеју да задовољство и бол чине симетричан пар и уместо тога предлажу да је избегавање бола важније од стварања задовољства.[42]

Природа задовољства и бола је спорна и утиче на плаузибилност различитих верзија хедонизма. У свакодневном говору, ови концепти се често схватају у уском смислу повезаном са специфичним феноменима, попут задовољства у храни и сексу или бола од повреде.[43] Међутим, хедонисти обично усвајају шири поглед у којем задовољство и бол покривају свако позитивно или негативно искуство. У овом широком смислу, све што пружа добар осећај је задовољство, укључујући радост посматрања заласка сунца, док је све што пружа лош осећај бол, укључујући тугу због губитка вољене особе.[44] Традиционално утицајна позиција каже да су задовољство и бол специфични телесни осећаји, слични осећају топлог и хладног. Чешћи став у савременој филозофији је да су задовољство и бол ставови привлачности или одбојности према објектима или садржајима.{{efn|У овом контексту користи се и термин „про-став”.[45] Ово гледиште имплицира да они немају специфичну локацију у телу и да не настају изоловано јер су увек усмерени на објекат у којем људи уживају или због којег пате.[46]

И филозофи и психолози су заинтересовани за методе мерења задовољства и бола како би разумели њихове узроке и улогу у доношењу одлука. Уобичајен приступ је коришћење упитника за самопроцену у којима се од људи тражи да квантификују колико је неко искуство пријатно или непријатно. На пример, неки упитници користе скалу од девет тачака од -4 за најнепријатнија искуства, до +4 за најпријатнија. Неке методе се ослањају на памћење и траже од појединаца да ретроспективно процене своја искуства. Другачији приступ је да појединци процењују своја искуства док се дешавају како би се избегле пристрасности и нетачности које уноси памћење.[47]

У било ком облику, мерење задовољства и бола представља различите изазове. Као високо субјективан феномен, тешко је успоставити стандардизовану метрику. Штавише, тражење од људи да оцене своја искуства помоћу вештачки конструисане скале можда неће тачно одражавати њихова субјективна искуства. Уско повезан проблем односи се на поређења између појединаца, будући да различите особе могу различито користити скале и тако доћи до различитих вредности чак и ако су имале слична искуства.[47]Неуронаучници избегавају неке од ових изазова коришћењем техника неуровизуелизације као што су ПЕТ скенирања и фМРИ. Међутим, овај приступ долази са новим потешкоћама јер неуролошка основа среће још увек није у потпуности схваћена.[48]

На основу идеје да се индивидуална искуства задовољства и бола могу квантификовати, Џереми Бентам је предложио хедонистички калкулус као метод за комбиновање различитих епизода како би се дошло до њиховог укупног доприноса срећи. Сугерисао је да се најбољи правац деловања може пронаћи квантитативним упоређивањем искустава које производи свака акција. Бентам је разматрао неколико фактора за свако пријатно искуство: његов интензитет и трајање, вероватноћу да ће се догодити, његову временску удаљеност, вероватноћу да ће изазвати даља искуства задовољства и бола, и број људи на које утиче. Неке поједностављене верзије хедонистичког калкулуса фокусирају се првенствено на оно што је интринзично вредно за особу и узимају у обзир само два фактора: интензитет и трајање.[49]

Срећа, благостање и еудаимонија

[уреди | уреди извор]

Неки теоретичари формулишу хедонизам у терминима среће уместо задовољства и бола. Према уобичајеном тумачењу, срећа је превага задовољства над болом. То значи да је особа срећна ако има више задовољства него бола, а несрећна ако је биланс укупно негативан.[50] Постоје и други начини да се разуме срећа који се не поклапају у потпуности са традиционалним приказом хедонизма. Једно гледиште дефинише срећу као задовољство животом. То значи да је особа срећна ако има повољан став према свом животу; на пример, тако што је задовољна својим животом у целини или што га оцењује као укупно добар. Овај став може бити под утицајем баланса задовољства над болом, али га могу обликовати и други фактори.[51]

Благостање је уско повезано са срећом као мерило онога што је на крају добро за неку особу.[52] Према уобичајеном ставу, задовољство је једна од компоненти благостања. Контроверзно је да ли је то једини фактор и који други фактори постоје; као што су здравље, знање и пријатељство. Други приступ фокусира се на жеље, говорећи да се благостање састоји у задовољењу жеља.[53] Став да је превага задовољства над болом једини извор благостања назива се пруденцијални хедонизам.[54]

Еудаимонија је облик благостања укорењен у античкој грчкој мисли, који је служио као основа многих облика моралне филозофије током овог периода. Аристотел је еудаимонију схватао као врсту процвата у којој је особа срећна водећи испуњен живот и манифестујући своје урођене капацитете. Етичке теорије засноване на еудаимонији често деле паралеле са хедонизмом, попут интересовања за дугорочну срећу, али се од њега разликују по наглашавању врлина, заговарајући активан начин живота фокусиран на самоостварење.[55]

Парадокс хедонизма и хедонистичка трака за трчање

[уреди | уреди извор]
Дијаграм који приказује ефекте различитих догађаја на задовољство животом током времена
Студија дугорочних ефеката позитивних и негативних догађаја на задовољство животом, која указује на благи облик хедонистичке траке за трчање јер се задовољство животом полако нормализује у годинама након догађаја[56]

Парадокс хедонизма је теза да је директна потрага за задовољством контрапродуктивна. Он каже да свесни покушаји да се постане срећан обично имају супротан ефекат, делујући као препреке личној срећи. Према једном тумачењу, најбољи начин да се произведе задовољство је следити друге циљеве, при чему је задовољство нуспроизвод, а не сам циљ. На пример, ово гледиште сугерише да тенисер који покушава да победи у мечу може више уживати у активности од тенисера који покушава да максимизује своје уживање. Контроверзно је у којој мери је парадокс хедонизма тачан јер је, бар у неким случајевима, потрага за задовољством успешна.[57]

Повезан феномен, хедонистичка трака за трчање, јесте теорија да се људи враћају на стабилан ниво среће након значајних позитивних или негативних промена у животним околностима. Ово сугерише да добри или лоши догађаји утичу на срећу особе привремено, али не и дугорочно — њихов укупан ниво среће тежи да се врати на почетну вредност како се навикавају на промењену ситуацију. На пример, студије о добитницима на лутрији показују да се њихова срећа у почетку повећава јер новостечено богатство подиже њихов животни стандард, али се враћа на првобитни ниво након отприлике годину дана. Ако је тачан, овај ефекат би поткопао напоре да се дугорочно повећа срећа, укључујући личне напоре да се води здрав начин живота и друштвене напоре да се створи слободно, праведно и просперитетно друштво. Иако постоји извесна емпиријска подршка за овај ефекат, контроверзно је колико је ова тенденција снажна и да ли се односи на сва поља или само на одређене аспекте живота.[58]

Нехедонизам и аскетизам

[уреди | уреди извор]

Нехедонистичке теорије одбацују одређене аспекте хедонизма. Један облик нехедонизма каже да је задовољство једна од ствари у животу које су важне, али не и једина ствар. Други облик тврди да су нека задовољства добра, док су друга лоша. Најснажније одбацивање хедонизма, понекад названо антихедонизам, тврди да су сва задовољства лоша. Мотивације за усвајање овог става укључују идеју да је задовољство ирационална емоција и да је потрага за задовољством препрека која спречава људе да воде добар живот.[59]

Аскетизам је начин живота посвећен програму самодисциплине који се одриче овоземаљских задовољстава. Може попримити различите облике, укључујући апстиненцију од секса и дрога, пост, повлачење из друштва и праксе попут молитве и медитације. Овај начин живота је често мотивисан религијским тежњама да се постане близак божанском, достигне виши духовни став или изврши ритуално прочишћење.[60] Већина облика аскетизма је супротстављена хедонизму и његовој потрази за задовољством. Међутим, постоје облици аскетског хедонизма који комбинују ова два гледишта; на пример, тврдњом да прави облик аскетске праксе доводи до веће укупне среће заменом једноставних сензорних задовољстава дубљим и смисленијим духовним задовољствима.[61]

Историја

[уреди | уреди извор]
Гравира која приказује главу брадатог мушкарца са стране
Аристип из Кирене се често сматра првим заговорником филозофског хедонизма.[62]

Хедонизам је једна од најстаријих филозофских теорија. Неки тумачи га прате уназад до Епа о Гилгамешу, написаног око 2100–2000. п. н. е.[63] Био је централна тема у античкој грчкој мисли, где се Аристип из Кирене (435–356. п. н. е.) обично идентификује као његов најранији филозофски заговорник. Он је формулисао егоистични хедонизам, тврдећи да је лично задовољство највише добро. Аристип и школа Киренаика коју је инспирисао фокусирали су се на задовољење непосредних сензорних задовољстава са мало бриге за дугорочне последице.[62]Платон (око 428–347. п. н. е.)[64] је критиковао овај став и предложио уравнотежену потрагу за задовољством која је у складу са врлином и рационалношћу.[65] Следећи сличан приступ, Аристотел (384–322. п. н. е.)[66] је повезао задовољство са еудаимонијом или остварењем природних људских капацитета, попут разума.[67]

Епикур (341–271. п. н. е.) је развио нијансиран облик хедонизма који је у супротности са препуштањем непосредном задовољењу које су предлагали Киренаици. Филозофски покрет који је основао тврди да прекомерне жеље резултирају анксиозношћу и патњом, сугеришући уместо тога да људи практикују умереност, негују спокојно стање ума и избегавају бол.[29]Следећи Антистена (око 446—366. п. н. е.), Киници су упозоравали против потраге за задовољством, видећи је као препреку слободи.[68] Стоици су такође одбацили хедонистички начин живота, фокусирајући се на врлину и интегритет уместо на тражење задовољства и избегавање бола.[69] Лукреције (око 99–55. п. н. е.) је даље проширио епикурејство, истичући важност превазилажења препрека личној срећи, попут страха од смрти.[70]

У древној Индији, почев од 6. и 5. века п. н. е., школа Чарвака развила је егоистични хедонизам. Мотивисана веровањем у непостојање Бога или загробног живота, ова школа заговара уживање у животу у садашњости у потпуности. Многе друге индијске традиције су одбациле овај став и препоручивале аскетскији начин живота, што је тенденција уобичајена међу хиндуистичким, будистичким и ђаинистичким школама мишљења.[71] У древној Кини, Јанг Џу (око 440–360. п. н. е.){{efn|Неки тумачи доводе у питање да ли је Јанг Џу историјска или митска личност.[72] је тврдио да је људска природа да следи сопствени интерес и задовољава личне жеље. Његов егоистични хедонизам инспирисао је каснију школу јангизма.[73]

Средњи век

[уреди | уреди извор]

Хедонистичка филозофија добила је мање пажње у средњовековној мисли.[74] Рани хришћански филозоф Августин Хипонски (354–430. н. е.),[75] био је критичан према хедонизму који се налазио у античкој грчкој филозофији, упозоравајући на опасности земаљских задовољстава као препрека духовном животу посвећеном Богу.[76] Тома Аквински (1225–1274. н. е.) је развио нијансирану перспективу о хедонизму, коју неки тумачи карактеришу као духовни хедонизам. Сматрао је да су људи природно склони да траже срећу, тврдећи да је једини начин да се истински задовољи ова склоност кроз визију Бога.[77] У исламској филозофији, проблем задовољства играо је централну улогу у филозофији Ел Разија (око 864—925. или 932. н. е.). Слично епикурејству, препоручивао је живот умерености избегавајући претеривање и аскетизам.[78][а] И Ел Фараби (око 878–950. н. е.)[79] и Авицена (980–1037. н. е.)[80] тврдили су да је облик интелектуалне среће, достижан само у загробном животу, највише људско добро.[81]

Модерно и савремено доба

[уреди | уреди извор]

На прелазу у рани модерни период, Лоренцо Вала (око 1406–1457) синтетисао је епикурејски хедонизам са хришћанском етиком, сугеришући да су земаљска задовољства повезана са чулима одскочне даске ка небеским задовољствима повезаним са хришћанским врлинама.[82] Хедонизам је добио на значају током доба просветитељства.[83] Према психолошком хедонизму Томаса Хобса (1588–1679)[84], лични интерес за оно што је пријатно јесте корен сваке људске мотивације.[6]Џон Лок (1632–1704) је изјавио да су задовољство и бол једини извори добра и зла.[85] Џозеф Батлер (1692–1752) је формулисао приговор психолошком хедонизму, тврдећи да већина жеља, попут жеље за храном или амбиције, није усмерена на само задовољство, већ на спољне објекте.[86] Према Дејвиду Хјуму (1711–1776),[87] задовољство и бол су истовремено мерило етичке вредности и главни фактори емоционалног живота.[88] Либертински романи Маркиза де Сада (1740–1814) приказивали су екстремни облик хедонизма, наглашавајући потпуно препуштање пријатним активностима без моралних или сексуалних ограничења.[89]

Уљано платно мушкарца са дугом седом косом у формалној одећи
Џереми Бентам је формулисао универзални облик хедонизма који узима у обзир задовољство свих.[90]

Џереми Бентам (1748–1832)[91] је развио утицајан облик хедонизма познат као класични утилитаризам. Једна од његових кључних иновација било је одбацивање егоистичног хедонизма, уместо тога заговарајући да појединци треба да промовишу највеће добро за највећи број људи. Увео је идеју хедонистичког калкулуса за процену вредности акције на основу пријатних и болних искустава која изазива, ослањајући се на факторе као што су интензитет и трајање.[90]Његов ученик Џон Стјуарт Мил (1806–1873)[92] се плашио да ће Бентамов квантитативни фокус на интензитет и трајање довести до претераног наглашавања једноставних сензорних задовољстава. Као одговор, укључио је квалитет задовољстава као додатни фактор, тврдећи да су виша задовољства ума вреднија од нижих задовољстава тела.[93] Хенри Сиџвик (1838–1900) је даље усавршио утилитаризам и разјаснио многе његове кључне разлике, попут контраста између етичког и психолошког хедонизма и између егоистичног и утилитаристичког хедонизма.[94]

Фридрих Ниче (1844–1900)[95] је одбацио етички хедонизам и уместо тога нагласио важност изврсности и самопревазилажења, наводећи да је патња неопходна за постизање величине, а не нешто што треба избегавати.[96] Утицајно гледиште о природи задовољства развио је Франц Брентано (1838–1917),[97] који је одбацио идеју да је задовољство осећај лоциран у одређеном делу тела, предлажући уместо тога да је задовољство позитиван став који људи могу имати према различитим објектима{{efn|Према овом гледишту, на пример, задовољство читања романа је позитиван став према роману.[98] — позиција коју је касније бранио и Родерик Чизам (1916–1999).[99] Зигмунд Фројд (1856–1939) је развио облик психолошког хедонизма у својој раној психоаналитичкој теорији. Изјавио је да принцип задовољства описује како појединци траже непосредно задовољство док избегавају бол, док принцип реалности представља способност одлагања непосредног задовољења како би се избегле непријатне дугорочне последице.[100]

У 20. веку појавиле су се различите критике хедонизма.[101] Џ. Е. Мур (1873–1958)[102] је одбацио хедонистичку идеју да је задовољство једини извор интринзичне вредности. Према његовом аксиолошком плурализму, постоје и други извори, као што су лепота и знање,[103] што је критика коју је делио и В. Д. Рос (1877–1971).[104] И Ч. Д. Брод (1887–1971) и Ричард Брант (1910–1997) су сматрали да злонамерна задовољства, попут уживања у патњи других, немају инхерентну вредност.[105] Роберт Нозик (1938–2002) је користио свој мисаони експеримент који укључује машину за искуство способну за симулирано задовољство како би аргументовао против традиционалног хедонизма, који игнорише да ли постоји аутентична веза између задовољства и стварности.[21]Као одговор на ове и сличне критике, Фред Фелдман (1941–данас) је развио модификовани облик хедонизма. Ослањајући се на Брентанову теорију ставова о задовољству, бранио је идеју да иако је задовољство једини извор интринзичне доброте, његова вредност мора бити прилагођена на основу тога да ли је одговарајуће или заслужено.[106] Питер Сингер (1946–данас) је проширио класични хедонизам како би укључио бригу о добробити животиња.{{efn|Сингер је првобитно био заговорник утилитаризма преференција, али је променио свој став у корист хедонистичког утилитаризма.[107] Он заговара ефективни алтруизам, ослањајући се на емпиријске доказе и разум како би дао приоритет акцијама које имају најзначајнији позитиван утицај.[108] Инспирисан филозофијом Албера Камија (1913–1960), Мишел Онфре (рођен 1959) је настојао да рехабилитује епикурејски хедонизам у модерном облику.[109] Дејвид Пирс (1959–данас) је развио трансхуманистичку верзију хедонизма, залажући се за употребу модерне технологије, у распону од генетског инжењеринга до нанотехнологије, како би се смањила патња и могуће елиминисала у будућности.[110] Појава позитивне психологије на прелазу у 21. век довела је до повећаног интересовања за емпиријско истраживање различитих тема хедонизма.[111]

У разним областима

[уреди | уреди извор]
Фотографија мушкарца са седом косом који говори преко микрофона на слушалицама
Питер Сингер је применио утилитаризам на проблеме етике животиња.[112]

Позитивна психологија проучава како неговати срећу и промовисати оптимално људско функционисање. За разлику од традиционалне психологије, која се често фокусира на психопатологију, позитивна психологија наглашава да је оптимално функционисање више од пуког одсуства менталне болести. На индивидуалном нивоу, она истражује искуства задовољства и бола и улогу карактерних особина, док на друштвеном нивоу испитује како друштвене институције утичу на људско благостање.[113]

Хедонистичка психологија или хедоника{{efn|У другачијем смислу, термин хедоника се такође користи у етици за проучавање односа између задовољства и дужности.[114] један је од главних стубова позитивне психологије, проучавајући пријатна и непријатна искуства. Она истражује и упоређује различита стања свести повезана са задовољством и болом, у распону од радости и задовољства до досаде и туге. Хедонистичка психологија такође испитује биолошку функцију ових стања. Ово укључује њихову улогу као сигнала за то чему треба приступити или шта треба избегавати, и као механизама награде и казне за поткрепљење или одвраћање од образаца понашања. Поред тога, хедонистичка психологија истражује околности које изазивају ова искуства, како на биолошком тако и на друштвеном нивоу.[115] Она се бави психолошким препрекама задовољству, као што је анхедонија, смањена способност доживљавања задовољства, и хедонофобија, страх или аверзија према задовољству.[116] Позитивна психологија уопште и хедонистичка психологија посебно су релевантне за хедонизам јер пружају научно разумевање искустава задовољства и бола и процеса који на њих утичу.[117]

У области економије, економија благостања испитује како економске активности утичу на друштвено благостање. Често се схвата као облик нормативне економије, која процењује економске процесе и политике уместо да их само описује. Хедонистички приступи економији благостања наводе да је задовољство главни критеријум ове процене, што значи да би економске активности требало да имају за циљ промовисање друштвене среће.[118] Економија среће је уско повезано поље које проучава однос између економских феномена, попут богатства, и индивидуалне среће.[119] Економисти такође користе хедонистичку регресију, метод који се користи за процену вредности робе на основу њене корисности или утицаја на задовољство власника.[120]

Етика животиња је грана етике која проучава људско понашање према другим животињама. Хедонизам је утицајна позиција у овој области као теорија добробити животиња. Он наглашава да људи имају одговорност да размотре утицај својих поступака на то како се животиње осећају како би свели штету нанету њима на минимум.[121] Неки квантитативни хедонисти сугеришу да не постоји квалитативна разлика између задовољства и бола које доживљавају људи и друге животиње. Као резултат овог става, морална разматрања о промовисању среће других односе се на све свесне животиње. Ова позиција је модификована од стране неких квалитативних хедониста, који тврде да људска искуства имају већу тежину јер укључују више облике задовољства и бола.[122]

Иако су многе религиозне традиције критичне према хедонизму, неке су га прихватиле или прихватиле одређене његове аспекте, попут хришћанског хедонизма.[123] Елементи хедонизма се такође налазе у различитим облицима популарне културе, као што су конзумеризам, индустрија забаве и трајни утицаји сексуалне револуције.[124]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Контроверзно је да ли је Ел Разијева позиција облик хедонизма.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Weijers, Lead section; Bruton 2024; Tilley 2012, Lead section
  2. ^ Weijers, Lead section; Bruton 2024; Tilley 2012, Lead section
  3. ^ Gosling 1998, § 2. Psychological, Evaluative and Reflective Hedonism
  4. ^ Hoad 1993, стр. 213; Cresswell 2021, § Epicure
  5. ^ OED 2024
  6. ^ а б Blakemore & Jennett 2001, § Pleasure and the Enlightenment; Schmitter 2021, § 3. The Classification of the Passions; Abizadeh 2018, стр. 146
  7. ^ Weijers, § 1c. Motivational Hedonism; Buscicchi, § 2. Paradoxes of Hedonism; Bruton 2024; Tilley 2012, § IV. Psychological Hedonism
  8. ^ Bruton 2024; Gosling 2001, стр. 1326; Tilley 2012, § IV. Psychological Hedonism
  9. ^ Bruton 2024
  10. ^ Weijers, § 1c. Motivational Hedonism
  11. ^ Gosling 1998, § 2. Psychological, Evaluative and Reflective Hedonism; Gosling 2001, стр. 1326; Gosling 2005, стр. 363–364
  12. ^ Tilley 2012, § IV. Psychological Hedonism
  13. ^ Williams 2019, стр. 1–4; Freeland 2020, стр. 788
  14. ^ Heathwood 2013, § Why Think Hedonism Is True?; Moore 2019, § 1.1 Arguments For Psychological Hedonism
  15. ^ May, § 5a. Behavioristic Learning Theory
  16. ^ Gosling 2001, стр. 1326; Gosling 1998, § 2. Psychological, Evaluative and Reflective Hedonism; Bruton 2024; Heathwood 2013, § Why Think Hedonism Is True?
  17. ^ May, § 4b. An Evolutionary Argument Against Egoism
  18. ^ а б Tilley 2012, § III. Axiological Hedonism; Heathwood 2013, § What Determines the Intrinsic Value of a Pleasure or a Pain?
  19. ^ Weijers, § 1b. Value Hedonism and Prudential Hedonism; Tilley 2012, § III. Axiological Hedonism
  20. ^ а б Tilley 2012, § III. Axiological Hedonism
  21. ^ а б в Heathwood 2015, стр. 146–147; Tiberius 2015, стр. 163–164; Motilal, Maitra & Prajapati 2021, стр. 70
  22. ^ Weijers, § 1b. Value Hedonism and Prudential Hedonism; de Bres 2014, Hedonism
  23. ^ Tilley 2012, § III. Axiological hedonism
  24. ^ Weijers, Lead section
  25. ^ Feldman 2004, стр. 38–39
  26. ^ Vogt 2018, стр. 94; Aufderheide 2020, стр. 57}}
  27. ^ Feldman 2004, стр. 51–52
  28. ^ Weijers, § 2d. The Oyster Example; Feldman 2004, стр. 43–44}}
  29. ^ а б Feldman 2001, стр. 665–666; Weijers, § 2c. Epicurus; Liu 2023, стр. 30–31; Waggle 2007
  30. ^ Moore 2019, Lead section, § 2. Ethical Hedonism}}
  31. ^ Weijers, Lead section; Tilley 2012, § II. Ethical Hedonism
  32. ^ Weijers, § 1d. Normative Hedonism, § 1f. Hedonistic Utilitarianism; Tilley 2012, § II. Ethical Hedonism
  33. ^ Singer 2016, стр. 163, 165
  34. ^ Weijers, § 1d. Normative Hedonism, § 1e. Hedonistic Egoism; Tilley 2012, § II. Ethical Hedonism
  35. ^ Frykhol & Rutherford 2013, стр. 416; Robertson & Walter 2013, стр. 3; Weijers, § 1d. Normative Hedonism, § 1e. Hedonistic Egoism, § 1f. Hedonistic Utilitarianism; Moore 2019, § 2.2 Other Arguments For Ethical Hedonism
  36. ^ Nathanson, § Act Utilitarianism: Pros and Cons; Slater, § 3c. Early Objections and Mill's Utilitarianism
  37. ^ а б Matthen & Weinstein 2020, § Introduction; Van der Berg 2020, стр. 1–4; Gorodeisky 2021, стр. 1–2
  38. ^ Weijers, § 1a. Folk Hedonism; Buscicchi, § 1. Condensed Conceptual History, § 2. Paradoxes of Hedonism
  39. ^ Pallies 2021, стр. 887–888; Katz 2016, Lead section; Johnson 2009, стр. 704–705
  40. ^ Weijers, Lead section; Feldman 2001, стр. 662
  41. ^ Alston 2006, § Demarcation of the Topic
  42. ^ Shriver 2014, стр. 135–137; Luper 2009, стр. 102
  43. ^ Weijers, § 4b. Pleasure as Sensation, § 4d. Pleasure as Pro-Attitude; Katz 2016, Lead section; Katz 2016a, § Note 1
  44. ^ Pallies 2021, стр. 887–888; Feldman 2001, стр. 663–668; Katz 2016, Lead section; Alston 2006, § Demarcation of the Topic
  45. ^ Weijers, § 4b. Pleasure as Sensation}}
  46. ^ Weijers, § 4b. Pleasure as Sensation, § 4d. Pleasure as Pro-Attitude; Katz 2016, § 1.1 Pleasure as a Simple but Powerful Feeling, § 2.3 A Kind of Directedness toward Objects or Contents?
  47. ^ а б Alston 2006, § The Measurement of Pleasure; Johnson 2009, стр. 706–707; Bartoshuk 2014, стр. 91–93; Lazari-Radek 2024, стр. 51–58
  48. ^ Suardi et al. 2016, стр. 383–385
  49. ^ Feldman 2001, стр. 666; Bowie & Simon 1998, стр. 25; Weijers, § 3a. Bentham; Heathwood 2013, § What Determines the Intrinsic Value of a Pleasure or a Pain?; Woodward 2017, Lead section, § Dimensions of the Hedonistic Calculus
  50. ^ Norman 2005, стр. 358–359; Haybron 2020, § 2.1 The Chief Candidates; Lazari-Radek 2024, стр. 45–46
  51. ^ Haybron 2020, § 2.1 The Chief Candidates; Besser 2020, стр. 68–69; Lazari-Radek 2024, стр. 45–46
  52. ^ Crisp 2021, Lead section; Tiberius 2015, стр. 158
  53. ^ Crisp 2021, § 1. The Concept, § 4. Theories of Well-being; Tiberius 2015, стр. 160, 162–164
  54. ^ Crisp 2021, § 4.1 Hedonism; Hughes 2014, стр. 239
  55. ^ Lelkes 2021, стр. 85–86; Feldman 2004, стр. 15–16; Taylor 2005, стр. 364–365
  56. ^ Diener, Lucas & Scollon 2006, стр. 309–310
  57. ^ Buscicchi, Lead section, § 4. Defining the Paradox; Dietz 2019, стр. 497–498; Crisp 2006, стр. 636–637; Pandit 2016, стр. 76
  58. ^ Diener, Lucas & Scollon 2006, стр. 305–306; Larsen & Prizmic 2008, стр. 269; Lelkes 2021, стр. 38; Baumgardner & Crothers 2014, стр. 117
  59. ^ Aufderheide 2020, стр. 57; Vogt 2018, стр. 94, 102–107; Fletcher 2018, 24
  60. ^ Quinn 1998; Kaelber 1987, Lead section, § Forms and Objectives of Asceticism
  61. ^ Goodman 1999, стр. 60–61; Garg 2006, стр. 161; Framarin 2018, стр. 489–490
  62. ^ а б Weijers, § 2b. Aristippus and the Cyrenaics; Brandt 2006, стр. 255; Taylor 2005, стр. 364; Feldman 2001, стр. 664–665; Chakraborti 2023, стр. 438
  63. ^ Porter 2001, стр. 94; Gosling 1998, Lead section; Forgas & Baumeister 2018, Philosophical Antecedents; Ackermann et al. 2008, стр. 161
  64. ^ Dehsen 2013, стр. 156
  65. ^ Taylor 2005, стр. 364; Gosling 1998, § 1. History and Varieties of Hedonism
  66. ^ Dehsen 2013, стр. 13
  67. ^ Taylor 2005, стр. 365; Gosling 1998, § 1. History and Varieties of Hedonism
  68. ^ Gosling 1998, § 1. History and Varieties of Hedonism; Piering, § 2. Basic Tenets
  69. ^ Gosling 1998, § 1. History and Varieties of Hedonism; Pigliucci, § 1d. Debates with Other Hellenistic Schools
  70. ^ Simpson, § 2b.iii. Ethics; Ewin 2002, стр. 12; Asmis 2018, стр. 142–143
  71. ^ Weijers, § 2a. Cārvāka; Riepe 1956, стр. 551–552; Turner-Lauck Wernicki, § 2b. Materialism as Heresy; Wilson 2015, § Introduction
  72. ^ Norden & Ivanhoe 2023, стр. 111}}
  73. ^ Roetz 1993, стр. 243–244; Norden & Ivanhoe 2023, стр. 111; Zhu 2021, стр. 110–113
  74. ^ Gosling 1998, § 1. History and Varieties of Hedonism
  75. ^ Dehsen 2013, стр. 16
  76. ^ Rist 1994, стр. 158; Alexander & Shelton 2014, стр. 143
  77. ^ Dewan 2008, стр. 101–103; Wieland 2002, стр. 59; Zagzebski 2004, стр. 350; Moore 2019, Lead section
  78. ^ Goodman 2020, стр. 198–215; Adamson 2021, § 3. Ethics; Adamson 2021a, стр. 5–6, 177–178
  79. ^ Dehsen 2013, стр. 63
  80. ^ Dehsen 2013, стр. 19
  81. ^ Germann 2021, § 2.1 Happiness and the Afterlife; McGinnis 2010, стр. 209–210
  82. ^ Nauta 2021, § 4. Moral Philosophy; White 2008, стр. 58
  83. ^ Blakemore & Jennett 2001, § Pleasure and the Enlightenment
  84. ^ Dehsen 2013, стр. 88
  85. ^ Sheridan 2024, § 1.1 The Puzzle of Locke's Moral Philosophy; Rossiter 2016, стр. 203, 207–208
  86. ^ Stewart 1992, стр. 211–214; Garrett 2023, § 5. Self-Love and Benevolence; Moore 2019, § 1.2 Arguments Against Psychological Hedonism
  87. ^ Dehsen 2013, стр. 91
  88. ^ Blakemore & Jennett 2001, § Pleasure and the Enlightenment; Dorsey 2015, стр. 245–246; Merivale 2018, § 3.1. The Prospect of Pain or Pleasure
  89. ^ Airaksinen 1995, стр. 11, 78–80
  90. ^ а б Weijers, § 3a. Bentham; Moore 2019, § 2.1 Ethical Hedonism and the Nature of Pleasure; Feldman 2001, стр. 666; Itai 2021, стр. 61–84
  91. ^ Dehsen 2013, стр. 25
  92. ^ Dehsen 2013, стр. 132
  93. ^ Weijers, § 3b. Mill; Moore 2019, § 2.1 Ethical Hedonism and the Nature of Pleasure; Gosling 1998, § 1. History and Varieties of Hedonism
  94. ^ Crisp 2011, стр. 26–27; Schultz 2024, Lead section, § 2.2 Reconstruction and Reconciliation; Gosling 1998, § 1. History and Varieties of Hedonism
  95. ^ Dehsen 2013, стр. 144
  96. ^ Hassan 2023, стр. 227; Faustino 2024, § 2.1 Ethical Hedonism
  97. ^ Kriegel 2018, стр. 2
  98. ^ Massin 2013, стр. 307–308}}
  99. ^ Feldman 2001, стр. 668; Massin 2013, стр. 307–308; Moore 2019, § 2.1 Ethical Hedonism and the Nature of Pleasure
  100. ^ Wallwork 1991, стр. 115; Vittersø 2012, стр. 475
  101. ^ Crisp 2011, стр. 43–44
  102. ^ Bunnin & Yu 2009, стр. 443
  103. ^ Hurka 2021, § 4. The Ideal; Gosling 1998, § 1. History and Varieties of Hedonism; Moore 2019, § 2.3 Other Arguments Against Ethical Hedonism; Crisp 2011, стр. 43
  104. ^ Skelton 2022, § 4.2 The Good; Mason 2023, § 1.1 Foundational and Non-foundational Pluralism; Crisp 2011, стр. 43
  105. ^ Crisp 2011, стр. 43–44; Hurka 2011a, стр. 73; Feldman 2002, стр. 616; Feldman 2004, стр. 38
  106. ^ Feldman 2004, стр. 120–123; McLeod 2017, § 3. Justice-adjusted Utilitarianism, § 7. Revising Feldman's Desert-value Principles; Besser 2020, стр. 36–37
  107. ^ Rice 2015, стр. 379; Schultz 2017, стр. 514}}
  108. ^ Schultz 2017, стр. 514; Fesmire 2020, § Ends, the Good, and Wisdom; Miligan 2015, стр. 26
  109. ^ McClellan 2015, стр. xviii–xx; Bishop 2020, стр. 110–112
  110. ^ Ross 2020, стр. 38–42, 100, 134; Pilsch 2017, стр. 106–108
  111. ^ Crisp 2011, стр. 44; Peterson 2006, стр. 4–5, 78
  112. ^ Miligan 2015, стр. 26
  113. ^ Vittersø 2012, стр. 473–474; Kaczmarek 2023, стр. 1050–1055; Colman 2015, Positive Psychology; Seligman & Csikszentmihalyi 2000, стр. 5–6; Araujo, Ribeiro & Paul 2017, стр. 568–569
  114. ^ Merriam-Webster 2024; HarperCollins 2024}}
  115. ^ Kahneman, Diener & Schwarz 1999, стр. ix; Vittersø 2012, стр. 431, 473–474; Kaczmarek 2023, стр. 1054–1055
  116. ^ American Psychological Association 2018; Doctor & Kahn 2010, стр. 270; Campbell 2009, стр. 449
  117. ^ Vittersø 2012, стр. 431, 473–474; Kahneman, Diener & Schwarz 1999, стр. ix
  118. ^ Hausman 2010, стр. 321–322, 324–325, 327; Mishan 2008, § Lead section
  119. ^ Graham 2012, стр. 6–8
  120. ^ Goodstein & Polasky 2017, стр. 78; Hackett & Dissanayake 2014, стр. 162
  121. ^ Wilson, Lead section; Gordon, "Bioethics", Lead section, § 3c. Animal Ethics; Robbins, Franks & von Keyserlingk 2018, § Abstract, § Introduction
  122. ^ Lazari-Radek 2024, стр. 24–25; Lazari-Radek & Singer 2014, стр. 72–73, 265–267; Weijers 2019, стр. 28; Tilley 2012, § III. Axiological Hedonism
  123. ^ Piper 2011, стр. 31; Chryssides 2013, стр. 762–763
  124. ^ Danesi 2016, стр. 142; Boden 2003, стр. 25; Smith 1990, стр. 416

Литература

[уреди | уреди извор]