Сигнатура
Сигнатура (сигнатура: печаћење, потписивање, од лат. сигнаре: обележити, означити) је стручна ознака књиге којом се одређује њен смештај у складишту и на полици библиотеке. Без тог броја није могуће наћи где је публикација смештена. Одређује се према подручју. Сигнатура се уписује на полеђини насловне странице и мора бити јасно истакнута. Помаже лакшем проналажењу одређене књиге. [1]
Елементи сигнатуре[уреди | уреди извор]
- Класификацијска ознака или симбол
- Ауторска ознака: чине је прва три слова етимолошког облика ауторовог презимена, независно од тога у којем је облику ауторово презиме наведено на публикацији, која се бележе великим словом
- Насловну ознаку чини прво слово наслова дела и бележи се малим словом
Сигнатурне ознаке на примеру књиге Мајде Ријавец „Водич за преживљавање у школи“ :
1. ред: 159.9 – класификацијска ознака за психологију
2. ред: прва три слова ауторке
3. ред: прво слово наслова књиге[2]
Сигнирање[уреди | уреди извор]
Сигнирање се мозе вршити формално и садржајно. Формална сигнатура подразумева затворен смештај грађе - грађа се одлаже у складишту према критеријуму механичког или групног ређања, а корисник је добија посредно. Садржајно сигнирање библиотечке грађе обавља се онда кад се грађа смешта према свом садржају, а корисник обично до ње има слободан приступ. Сигнирање се заснива на примени текућег броја ( нумерус цурренс ) који почиње од 1 и тече бесконачно. Означава се арапским бројевима. Тиме је сигнатура наизглед слична инвентарном броју. Међутим, сигнатура и инвентарни број се подударају једино у публикацијама које у библиотеку стижу у једном примерку. Сваки исти примерак публикације (свака библиотечка јединица) има властити инвентарни број, али не мора нужно имати и властиту сигнатуру: сигнатура се, наиме, додјељује наслову одређене публикације па све публикације с истим насловом имају исту сигнатуру. У таквим случајевима се малим словима абецеде може означити сваки појединачни примерак истог наслова, започињујући означавање словом "а". Први примерак публикације боље је не означавати словима. Тек други примерак треба означити словом "а", трећи словом "б" итд. Такво означавање је прикладније зато што први примерак може остати у складишту неозначен, ако је самостално пристигао у библиотеку, дакле пре одговарајућих дублета.
Некад се у библиотекама користило фиксно сигнирање које је означавало тачно одређено место у ормару, на полици, итд., док се данас више користи покретно сигнирање, то јест сигнирање које одређује положај књиге у односу на остале књиге, које нису везане за одређено место. У појединим библиотекама, грађа се сигнира непосредно након инвентаризације и пре стручне обраде, у другима након стручне обраде. Ако је библиотечки фонд разврстан на основу стручног смештаја, грађа се сигнира упоредо са класификацијом за стручни каталог. Да би библиотечка грађа могла заузети своје место у складишту или на полицама којима корисници имају слободан приступ, потребно ју је након сигнирања технички опремити.[3]